U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika.
Tog dana na grod se iznose farbana vasršnja jaja, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedeljak je dan posvećen mrtvima. U Srbiji, pretežno u vojvođanskim selima, se zadržao običaj polivanja devojaka na uskršnji ponedeljak. Naime, mladi momci obilaze fijakerima ili karucama devojke u selu i sa sobom vode tamburaše ili sami sviraju, ali nose kanticu ili ćup pomoću kojeg će politi devojku. Simbolično, polivanje vodom predstavlja spiranje pređašnjih devojačkih greha, a to takođe podseća i na to kako je Isus svojim apostolima oprao noge. Pored toga, smatralo se da što više neki momak polije devojku, znači da je veća šansa da će je zaprositi. Nakon toga, devojka ih služi farbanim jajima, kolačima i vinom, a ponekad zaigra s njima i kolo. Na uskrsni ponedeljak se nastavljaju gozbe i veselja, ali kako je dan ranije predviđen za najužu porodicu, ovog dana se ugošćavaju kumovi, rodbina, prijatelji. Pravoslavni vernici danas slave i svetog sveštenomučenika Vasilija, a ovo je pripovest o njemu: Zet cara Konstanina, car Likinije, koji je bio oženjen njegovom sestrom, pretvarao se da je hrišćanin i tao pravio lažnu sliku o sebi pred carem. Ali kada je dobio na upravu ceo istok, počeo je da progoni i muči Hrišćane, i da utvrđuje idopoklonstvo. On se potpuno predao strastima i nečasnom životu, i njegova žena je mnogo tugovala zbog toga. Jednom prilikom u naletima svojih poroka želeo je da uzme za sebe jednu devicu Glafiru, koja je bila u caričinoj službi. Glafira se požalila carici, a ona ju je tajno poslala u Amasiju, kod episkopa Vasilija i drugih Hrišćana. Devojka je bila sreća što se spasila od cara i stalno je pisala i zahvaljivala se carici, a ova je stalno slala novac za hram amasijski. Međutim, jedanput, umesto da pismo dođe do carica, stiglo je do samog zlog cara Likinija. On kad je saznao za devojku, odmah je želeo da je dovede u Nikodimiju i ona i episkop. Ali Glafira je već bila umrla. Tako su vojnici samo doveli episkopa Vasilija. Posle ogromnih muka i tamnice, svetitelju su odsekli glavu i bacili ga u more, 322. godine. NJegovi učenici su uspeli da pomoću ribarskih mreža pronađu njegovo telo, i ćasno ga sahrane pri hramu. Car Konstantin je sa vojskom napao Likinija i poslao ga na zatočenje u Galiju, gde je i završio svoj život. Izvor: Telegraf
