Pravda

Piše: Goran Jevtović Ako nećemo sada da se oglasimo, dok se NATO soldateska priprema za odsudni boj na Istoku ne bi li zbrisala Rusiju i sve ono što je preostalo od pravoslavnog sveta, a kada ćemo? Zašto je ponovo Lazanski na tapetu, zapitaće se mnogi. Iz više razloga. Jednostavno, zahvaljujući ugledu, on je postao paradigma svojevrsnog projekta koji bi se u slobodnom prevodu mogao nazvati – manipulisanje narodnim masama. Uostalom, definitivno je otkrio sve karte i stavio se na stranu onih koji sistematski razaraju Srbiju, pa zašto bi ga štedeli?  Evo kako glase dve poslednje rečenice u navedenom štivu druga Laze: „Stvaranje sposobnih borbenih snaga iziskuje decenije ulaganja i napora. Ne treba, iz pomodnosti, žuriti s vojnom revolucijom pre nego raščistimo pitanja u vezi sa decentralizacijom ili centralizacijom moći u oružanim snagama. Dakle, Vojska Srbije je vežbala, jer sada vežba i cela Evropa. Od Baltika do Crnog mora. I sa jedne i sa druge strane granice.“  Uvaženom Lazanskom poruka, nije – nego. I to po više osnova. Ispravno je konstatovao da se sposobne borbene snage stvaraju decenijama i da taj proces iziskuje značajna ulaganja i napore. Ako je tako, a jeste, zbog čega je i ovom prilikom izbegao da kritikuje uništitelje onoga što je građeno skoro dvesta godina? A to su njegovi dojučerašnji prijatelji (ili bar ne neprijatelji), iz šarolike petooktobarske kamarile koja je prema planu i zadacima NATO, jednostavno, zbrisala mirnodopsku i ratnu Vojsku Jugoslavije a zatim i SCG, podarivši nam Vojsku Srbije kao malenu evroatlantsku ekspozitiru na zapadnom Balkanu. Najoštriji deo kritike povodom navedenog, sveo je na rečenicu u osmom paragrafu kolumne i ona glasi: „Sad vidimo na delu pogubnost nekih rešenja iz prethodnog perioda“.  Naravno, ni jednog jedinog slova o NATO savezu i posebno programu „Partnerstvo za mir“, u kojem učestvujemo kao jedna od brojnih članica koje se nalaze u evroatlantskoj zoni i području kako lepo piše u članu 1. i 2. „Okvirnog dokumenta“ Alijanse. Znači, nisu „neka rešenja“, već ozbiljan međunarodni ugovor i još ozbiljnije aktivnosti u praksi, na koje je pečat stavljen potpisivanjem: SOFA sporazuma (2014) identično kao i sve članice NATO i plana IPAP (2015), kao najintezivnijeg „mehanizma saradnje“ i savezništva sa zemljama iz kategorije nečlanica saveza.  Dakle, u jednom pasusu je mogao (da je to iskreno želeo, ali i kada bi smeo) da ospe paljbu ne samo po starim petooktobarskim kadrovima, već i (posebno) po dostojnim nastavljačima NATO agende u ostatku Srbije – šarolikoj naprednoj koaliciji (Vučić, Dačić, Rasim, Vuk, Nenad…), kojoj i sam odnedavno pripada, baš kao i evroatlantisti Šormaz i Dragišić, rusofil Drecun ili novopečeni naprednjak Zukorlić.  Kako je moguće kritikovati „pogubna rešenja“ u sistemu odbrane a ne pomenuti ko je Srbima punih, evo petnaest godina, ispirao mozgove (i to još uvek traje) pričama o „maloj ali tehnološki modernizovanoj vojsci“, koja će biti ubojita sila u čuvanju Otačastva? Kako je moguće ne napisati ni jedno slovo o tome da ni nakon 2012. godine, od kada su nas uzjahali „oslobodioci“, ne samo da nije usporeno NATO putešestvije, ne samo da nije zamrznut NATO program „Partnerstvo za mir“ makar zbog otimanja Kosmeta, ne samo da nije obustavljeno čišćenje ratnog kadra i uništavanje borbene tehnike, naoružanja i vojne opreme kroz tzv. poverilačke fondove, baš kao što nije nabavljen ni metak od Rusije za četiri godine (što bi rekli braća Hrvati – unatoč tiskovnoj gromoglasnoj promidžbi), već se sve suprotno odigralo. Odnosno, odigravalo. Saradnja sa NATO savezom i posebno sa Evropskom komandom Oružanih snaga SAD je u vreme Aleksandra Vučića podignuta za nekoliko lestvica više. Toliko, da tako nešto čak ni Boris Tadić nije mogao da sanja i dosanja. O Šutanovcu ne vredi ni zboriti.  U nastavku Miroslavljevih misli čitamo predlog kako sa „vojnom revolucijom“ (valjda nastavkom vojne reforme „reformisane“ sile) ne treba žuriti dok ne „raščistimo pitanja u vezi sa decentralizacijom ili centralizacijom moći u oružanim snagama.“ Šta je sa ovim želeo da kaže, teško je rastumačiti. Međutim, vidi se da se ubrzano edukuje i da se punim intenzitetom bacio na vojne nauke. Trebaće, svakako bar za početak, makar ostao samo poslanik u novom  skupštinskom sazivu. Da mu pripomognemo. Odavno je sazrelo vreme ne za „vojnu revoluciju“, već za proglašavanje stanja elementarne (odbrambene, vojne) nepogode, a poslednjih meseci bi moralo da se uveliko razmišlja i o neposrednoj ratnoj opasnosti i o mobilizaciji. Ali, da bi se tako nešto dogodilo, potrebno je: prvo – izaći iz NATO programa „Partnerstvo za mir“ i odnose sa Alijansom svesti na takozvanu bilateralnu vojnu saradnju, a kao drugo – odmah pristupiti temeljnoj izmeni odbrambenih dokumenata (1) Strategije nacionalne bezbednosti, (2) Strategije odbrane i (3) Doktrine Vojske Srbije.  Za početak, malo li je Miroslave, i zašto to naprednjački umovi nisu ni pomislili da urade u minule četiri godine? Mimo toga sve je prazna priča i puste želje. Baš kao i priča o nepostojećoj takozvanoj vojnoj neutralnosti, o kojoj ni slova nema u navedenim strateškim dokumentima! A moralo bi da bude. Rezolucija o Kosmetu iz 2007. godine, koja se, usput, odavno ne primenjuje, a u kojoj namera o vojnoj neutralnosti baš tako i stoji – usput, nije nikakva garancija u međunarodnim odnosima da ćemo sutradan biti pošteđeni. Bez narečenog pregnuća – izmena strategija i doktrine – koje je u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine a na osnovu zajedničkog predloga Vlade i predsednika Republike, nema vajde o bilo čemu zboriti i pisati. Pogotovu ne o „decentralizaciji ili centralizaciji moći u oružanim snagama“ – odnosno o nakaradnom, dvojnom sistemu komandovanja i rukovođenja oružanom silom i nerešivom zamešateljstvu, koje nam je ultimativno ugurano, da pogodimo od koga? Od stručnjaka NATO. Od strane onih koji su nas ubili u pojam (nakon istinskog masovnog ubijanja) o potrebi „demokratske i civilne kontrole vojske“ kao evroatlantskog „dostignuća“ koje se, bukvalno, od prve sekunde pretvorilo u partijsko upravljanje najsloženijim sistemom države. I to tako što su raznorazne stranačke junoše – neostvareni psiholozi, istoričari, inženjeri, patolozi, agronomi, keramičari, vozači i dodavači – igrajući se vojskovođa i skupljajući političke i ostale poene i finansijske blagodeti, usput rešavali neka pitanja na polju kompleksa i raznoraznih frustracija.  Umesto da udari oštricom pera i „stavi pravu stvar na pravo mesto“, kao u poznatoj pesmi, vojni komentator politike u „zmarznutom“ statusu drži nam lekcije i saopštava kako u stvari nije problem u državnoj politici i partijskim „čimbenicima“, već isključivo u visokim vojnim „postrojbama“. Evo šta je, valjda ne trepnuviši, istakao: „Po svemu sudeći, postoje određene „kočnice” na raznim vojnim nivoima. Neki su pukovničke i generalske činove dobili tako što su godinama tvrdili „da nešto ne može da se uradi”, godinama neki sede po kancelarijama i mudruju blokirajući dobre inicijative.  Kakvo licemerje i cinizam. U jednom je ipak u pravu – tačno je da su mnogi, i oni su nakon desetak godina „reformisanja“ većina u vrhu Vojske, izdobijali najviše činove i položaje tako što su prosipali demagogiju nakon pedantno završenih raznoraznih NATO koledža, viših i nešto nižih škola i kurseva, na kojima je obavezna tema broj 1 – ispiranje mozga, a tema broj 2 – vrbovanje na dobrovoljnoj ili nekoj drugoj osnovi. Ali, pravde i istine radi, nikada do toga ne bi došlo da NATO nije preuzeo komandu nad oružanom silom i državom Srbijom u celini, i krenuo u svoj nemilosrdni pohod preko ranije istaknutih partijskih činovnika. Dakle, preko civilnih, političkih, državnih vođa, koje punih petnaest godina ništa i ne pitaju vrh Vojske.  Naravno, Lazanski bi još i dodao – čišćenje ratnog, najboljeg i u oružanoj agresiji dokazanog kadra, se odigralo u vreme petooktobaraca. Ali na podpitanje – šta je njegov i naš Vođa učinio od 2012. da reaktivira makar deo njih – e, to bi svakako prećutao. Tim pre što je trijaž nastavljen ništa manjim intenzitetom i tačno u skladu sa konfiguracijom NATO programa „Partnerstvo za mir“.  Baš kao što ništa nije urađeno da se zaustavi pogubna reforma, da se iz korena menja organizacija Vojske, da se vraća služenje obaveznog vojnog roka, da se reaktivira bar deo starih ratnih jedinica i vrši popuna ljudstvom (a toga nema bez obučenih regruta) i popuna ratnim materijalnim rezervama. Ništa od svega nije činjeno, osim par simboličnih poteza i pokušaja. U vezi sa tim bar je nešto napisao, onako, u svom stilu, i, istina je, vredno je pažnje: „No, mi se bavimo pokušajem da formiramo „digitalni bataljon”. To zvuči tako moderno, „deklarisano” i „interoperabilno”. Američka iskustva pokazuju da je takav bataljon, koji je raspolagao neverovatnim tehničkim uređajima, postigao mizerne rezultate…“ Zato i jesu Politički savet Alijanse, kao i Vrhovna saveznička komanda NATO (SHAPE) u Monsu i potčinjena joj Združena operativna komanda (JFC) u Napulju koja je neposredno zadužena za Srbiju, prezadovoljni stanjem „operativnih i funkcionalnih sposobnosti“ Vojske Srbije na „interoperabilnim“ NATO konceptima, standardima i procedurama. I to redovno naglašavaju u stotinama zajedničkih aktivnosti tokom godine – od onih protokolarnih do, podrazumeva se, vežbovnih. Zlu ne trebalo, a ono je – zlo – već tu. Bar tako poslednjih par godina tvrdi vrh NATO i precizno ga vidi u Ruskoj Federaciji. Kad smo već kod toga, Lazanski povodom „Morave 2016“ (dez)informiše čitaoce na sledeći način: „Dakle, Vojska Srbije je vežbala, jer sada vežba i cela Evropa. Od Baltika do Crnog mora. I sa jedne i sa druge strane granice.“ Slučajno je (kada bi smo se šalili, naravno) zaboravio i u ovoj rečenici da pomene NATO i posebno Evropsku komandu američkih Oružanih snaga. Ama, ni slovce. Dakako, Evropa je, i to zaista cela – ne samo članice NATO i ne samo članice EU, već i one koje nisu ni kod jednih ni kod drugih, jedinstveno vežbala i dalje vežba. Kao nikada do sada. Koliko me sećanje služi, poslednja „vežba“ takvog nivoa i obima odigrala se baš na našim prostorima ’99-te. Samo što sada još uvek drže zatvorene poklopce na kontejnerima, i osigurače na raketnim, na barutnim i ostalim punjenjima. U istu ravan je stavio vežbe Ruske Federacije i „Evrope“ i naglašava „i s ove i s one strane granice“. Odavno nisam pročitao uspešniju demagogiju. Znači, dok Oružane snage Rusije vežbaju na svojoj teritoriji, legitimno u svojoj državi, ne približavajući se zapadnoj granici, za to vreme NATO skalamerija pod komandom i težišnim angažovanjem američke intervidovske sile koja je prijehala s one strane Atlantika, vežba na istočnim granicama Evrope kako bi „odbranili“ Ukrajinu, Poljsku, Rumuniju, Moldaviju, Litvaniju, Estoniju, Finsku, Švedsku… koje niko nije napao, niti to planira da čini.  O intenzivnim i pretećim aktivnostima Severnoatlantske alijanse poslednjih meseci, koje se pojačavaju kako se bliži julski samit na vrhu u Varšavi, o raznoraznim „anakondama“, „baltičkoj odbrani“, „platinastim vukovima“, raketnim i ostalim „štitovima“, o „Balkanskim medicinskim snagama“ (u organizaciji i pod starateljstvom američke Evropske komande), o „odlučnim odgovorima“ na severu Crne Gore, o operaciji „Atlanta“, i nebrojenim drugim pregnućima NATO ove, 2016. godine, Lazanski nam ništa ne napisa. Mudro, nema se šta drugo dodati. A i što bi to radio – kad je mogao Bata Gašić, zašto ne bi probao i on. Štaviše, ubeđen sam da bi bio kud i kamo uspešniji i autoritativniji. Mogu već da ga zamislim kako ravnopravno sedi za onim okruglim stolovima u Vojnom komitetu EU, a zatim i u Vojnom komitetu NATO. Bez prava glasovanja, što bi rekli braća Kroati, ali sa pravom fotografiranja u promidžbene svrhe.  I za sam kraj, pitao bih ga kao budućeg ministra odbrane (ili državnog sekretara, pomoćnika, savetnika, šefa odbora….), kako bi komentarisao susret Stoltenberg-Tači od pre neki dan u Briselu? Baš kao što se prvi čovek Alijanse intenzivno sreće ovih dana i sa ostalim liderima nečlanica NATO. Recimo sa predsednikom Gruzije, zatim Austrije, Finske…. Zanimljivo, očigledno je da im nedostaje pešadija za predstojeće „vežbe“. Evo te istorijske fotografije sa drugom Hašimom: Tom prilikom je generalni sekretar NATO pozdravio „političku zrelost i odgovornost institucija u Prištini“, zahtevajući nastavak reformi i – obratimo pažnju – „dijaloga sa Srbijom o normalizaciji odnosa“. Podrazumeva se kao dve nezavisne države.  A, onda, šlag na tortu, doslovno sledećim rečima: „Gledajući unapred, dva lidera su potvrdili svoju zainteresovanost da će se odnos između NATO-a i Kosova nastaviti da razvija“. Šta ćemo i kako ćemo sa ovim, druže Lazanski? I za skupštinskom govorniciom ali i na stranicama „Politike“. Izvor: Fond strateške kulture