Pravda

Piše: Aleksandr Čalenko, novinar iz Kijeva (u izgnanstvu) Na redu su i druge oblasti – one, koje se od 2014. već uobičajeno ubrajaju u Novorosiju. Očigledno je da to nisu neke jednokratne akcije, već rad s određenim ciljem, van svake sumnje, dalekosežnim. O tome govori i pažljivo pripremanje direktnih linija, unapred se saopštava datum kada će Zaharčenko odgovarati na pitanja, izvode se potrebne mere za zaštitu od Službe bezbednosti Ukrajine internet linija predviđenih za postavljanje pitanja, sem toga - primetan je širok spektar pitanja na koje Zaharčenko mora da odgovara. U izvesnoj meri, to je oponašanje Putina. Zanimljivo je da slične mere ne sprovodi Igor Plotnjicki, lider Luganske Republike, već samo Zaharčenko. Nameće se pitanje: da li od njega žele da naprave Velikog Bosa. Verovatno ovog proleća može da počne reanimacija „projekta Novorosija”, koji može da postane i dodatni faktor za pritisak na Kijev kako bi se primorao da zaista realizuje „Minsk-2”, a ne da fantazira o nekoj „policijskoj misiji OEBS”. U tom projektu, Zaharčenko se vidi kao lider Novorosije, njen Če Gevara, a Donbas – kao nešto nalik na Kubu, koja je bila Meka za sve latinoameričke revolucionare, političare i državne poslenike levičarske orijentacije. Sličnu ulogu Donbas treba da odigra za Novorosiju. Godinu dana pre evromajdana, budući da sam još tada bio kijevski proruski novinar, otvoreno sam govorio ukrajinskim nacionalistima da se uzalud nadaju da će dobiti neograničenu vlast nad ruskom Ukrajinom nakon što sklone Viktora Janukoviča, koji se umnogome ponašao izdajnički i kukavički, ali je ipak, proruskim građanima izgledao kao njihov glavni i punopravni predstavnik. Sada Zaharčenko predstavlja interese građana ruskog jugoistoka, a „direktne linije” sa njim – samo su početak njegovog predstavljanja kao lidera Novorosije. Zašto je, ipak, odlučeno da se kao politički projekat Novorosija „vaskrsne”? Treba znati da je Novorosija – polovina ukupne teritorije Ukrajine, to je središte ruske Ukrajine, to je 70-80% ukupne industrijske proizvodnje zemlje, to je polovina svih ukrajinskih građana – 20-22 miliona ljudi. Ako se uzme u obzir da su te teritorije – industrijske, gradske, onda je jasno da je tu i kvalitet veći, odnosno, radi se o velikom broju stručnjaka sa visokim obrazovanjem. Bez Novorosije Ukrajina se pretvara u zaostalu, siromašnu, depresivnu, poljoprivrednu zemlju, koja uz to nema izlaz na more. Takva zemlja neće biti agresivna, neće više biti opasna, nezavisno od toga da li će jugoistok postati nezavisan od nje ili će se formalno nalaziti u njenom sastavu nakon što sa njom formira konfederaciju, jer ga ni u prvoj, ni u drugoj varijanti Kijev neće kontrolisati. Ipak, sa skepsom neko može da konstatuje: o kakvom vaskrsavanju „projekta Novorosije” može da se govori, ako njen veći deo kontroliše Ukrajina, a realno je nezavisna samo trećina Donbasa – DNR i LNR? Sem toga, teško da će donbaske novorosijske republike preći u ofanzivu – to je nemoguće, jer će to dovesti do pooštravanja sankcija protiv Rusije od strane Zapada. Uprkos svemu tome, može se govoriti o „Ruskom proleću-2”, o novom ustanku u Novorosiji. Upravo za nju se pripremaju Donjeck i Lugansk, upravo zato sada i predstavljaju Zaharčenka kao lidera Novorosije. U Novorosiji nisu iščezli protest i mržnja protiv banderovske Ukrajine. Prorsuka raspoloženja takođe su i dalje snažna. Evo svedočenja ratnog dopisnika Romana Bočkala iz Kijeva, koji je nedavno posetio Odesku oblast: „Već treći dan sam u Odeskoj oblasti. Mogu da kažem da sam se sreo sa mnogo ljudi koji, blago rečeno… izražavaju simpatije prema Rusiji… potrudio sam se i setio gde sam to slušao u proleće 2014.” Pri tom Bočkal objavljuje fotografije običnog seljaka koji spokojno vozi bicikl, u jakni sa natpisom na leđima „Rusija” i slikom dvoglavog orla. On u prtljažniku vozi i dve male devojčice i ničega se ne plaši zato što zna – da mu se ništa neće desiti zbog tog „vatništva”. Eto, to i jeste Zaharčenkov „elektorat” koji u Novorosiji i čini ogromnu većinu. „Rusko proleće” nije pobedilo 2014. samo zato što niko nije pripremao ustanak, nije organizovao, sve se u hodu učilo. To je bio izliv narodnog nezadovoljstva, a ne razvoj događaja po unapred jasno određenom planu. Oni koji često dolaze u Donjeck i Lugansk i imaju mogućnost da se sretnu sa prvim ličnostima dveju republika, znaju da se protekle dve godine odvijala ne samo izgradnja države, nego i pripremanje budućih rukovodilaca koji bi u slučaju ponovnog ustanka mogli ne samo da rukovode, nego i da preuzmu upravljanje na oslobođenim teritorijama. Naučena je lekcija iz 2014.: više niko nikakvu mahnovštinu, mučenja i podrume neće dopustiti, kao što je to bilo pre dve godine u Donbasu, kada je prethodna vlast pobegla, a nova se još nije pojavila. Novi rukovodioci zauzeće mesta političke i rukovodeće elite koja je pobegla u Kijev. Nakon toga Novorosija će formalno ostati u Ukrajini, ali je Kijev više neće kontrolisati. Novorosija neće odmah moći da dobije nezavisnost, ali Zapad treba da se navikne na činjenicu da ta teritorija – nije Ukrajina. Zasad će Novorosija biti pod neformalnim protektoratom Moskve. U DNR i LNR rublja je već uvedena u opticaj, kao i ruski standardi, počev od ekonomije do obrazovanja. Tek posle toga Kijev i ukrajinski oligarsi pristaće na konfederaciju kao jedini mogući kompromis, da ne bi izgubili novorosijsku industriju, da ne bi izgubili sve. Izvor: fakti.org