U jednom trenutku izgledalo je da ni predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve neće putovati na Krit, što je izazvalo radost i olakšanje među pravoslavnim vernicima, jer je Sinod naše Crkve zatražio odlaganje Sabora na Kritu sve dok se ne postigne „jednomislije i konsensus“ Crkava, a to znači na dugo i neodređeno vreme.
Kao razloge za traženje odlaganja SPC je navela da ni jedan od njenih predloga nije uvažen, niti je uvršten u tematiku i dnevni red Sabora, a naročito primedbe vezane za autokefalnost Crkava, zatim primedbe koje se odnose na pravo arhijereja da glasaju na Saboru, kao i one koje se odnose na priznanje Sabora devetog i četrnaestog veka – Fotijevog Sabora i Sabora u vreme Svetog Grigorija Palame, kada je osuđena papsku jeres… Suštinski, razlozi za odlaganje korespondiraju sa Porukama Svetog Arhijerejskog Sabora SPC koje kritikuju sam Pravilnik o radu Svetog i Velikog Sabora, tražeći temeljnu izmenu istog, a isto tako i izmenu šest dokumenata – pripremljenih tekstova – čije razmatranje se planira na Kritu, a za koje Poruke našeg domaćeg Sabora kažu da ih je neophodno dopuniti i doraditi.
Imajući u vidu težinu i ozbiljnost iznetih primedbi SPC, a naročito potpunu besperspektivnost da se u tom pogledu nešto na samom Saboru izmeni i popravi, javnost je bila šokirana kada je osvanula nova vest da će SPC ipak učestvovati na Svepravoslavnom Saboru na Kritu (!), gde se navodno već nalazi crnogorski mitropolit Amfilohije, čekajući da mu se pridruže ostali članovi delegacije SPC. Pravdajući ovakvu svoju odluku Crkveni vrh navodi da je susret na Kritu „samo faza sabornog procesa…. koji će duže trajati“.
Kontroverzno ponašanje vrha SPC za posledicu ima dodatno zbunjivanje već, i bez toga zbunjenog i sluđenog, verujućeg naroda, koji više ne može da se snađe u lavirintu protivurečnih izjava i akata naše crkvene vlasti.
Svakome normalnom se postavlja logično pitanje zašto bismo učestvovali u nečemu sa čime se duboko ne slažemo, ako već ništa ne možemo da promenimo, a naročito zašto učestvujemo u nečemu u čemu po svoj prilici ne učestvuje ni Ruska Pravoslavna Crkva, a ni ostale Pravoslavne crkve koje su otkazale učešće -Bugarska, Antiohijska i Gruzijska? Da li svojim učestvovanjem Crkveni vrh SPC suštinski podupire predstojeći skup, pružajući mu legitimitet, u smislu davanja podrške u sticanju svojstva „Svepravoslavnosti“, iako na skupu ne učestvuju tri pomesne Crkve, (moguće i četiri), i konačno, da li ovakvim svoji ponašanjem Crkveni vrh pokušava da služi dva gospodara sa namerom i ciljem da i dalje sedi na dve stolice, s tim da konačan ishod bude „i siti vuci i ovce na broju“, što je naravno nemoguće u datim okolnostima?
Treba odmah ukazati na potpuno oprečan stav RPC i Konstantinopoljske patrijaršije u pogledu tumačenja pravnih akata koji su doneti prilikom pripreme Sabora i koji će biti predmet raspravljanja na samom Saboru.
Tako je Sveti Sinod RPC izneo svoj pravni stav kojim se ukazuje da neučestvovanje na Saboru čak i jedne Crkve predstavlja nesavladivu prepreku za sprovođenje Svetog i Velikog Sabora, uzimajući u obzir da njegove odluke mogu biti prihvaćene samo na osnovu konsensusa, shodno dokumentima donetim na Sabranju Predstojatelja Pomesnih Crkava , te da odsustvo makar i jedne Crkve predstavlja razlog da usled kojeg Sabor gubi svojstvo „Svepravoslavnog“.
Sa druge strane, savetnik Konstatinopoljskog patrijarha Vartolomeja, arhiđakon Jovan Hrisavgis, ističe da su svi dokumenti već odobreni na pomenutom Sabranju Predstojatelja pomesnih Crkava, te da su oni iz tog razloga obavezujući za sve Pravoslavne Crkve, kao i da ti propisi predstavljaju deo unutrašnjeg (crkvenog) prava svake od Pomesnih Crkava, koje sudužne da ih primenjuju. Nadalje, pomenuti savetnik izražava nezadovoljstvo činjenicom što pojedine autokefalne crkve sebe smatraju samodovoljnim (slobodnim) gradeći svoju odvojenu i nezavisnu poziciju kada je u pitanju odnos prema nepravoslavnim, iako po tom pitanju već navodno postoje „svepravnoslavni“ propisi, koji su po njemu obavezujućeg karaktera, pošto su potpisani od strane Predstojatelja pomesnih Crkava, koji ih sada ne poštuju. On nalazi da su sve naknadne kritike na dokumenta i tekstove koji su potpisani od strane Predstojatelja pomesnih Crkava nedozvoljene i nezakonite i ne mogu da utiču na pravno dejstvo tih dokumenata. Zato, Jovan Hrisavgis nalazi da će doneta rešenja i dokumenti biti obavezujućeg karaktera za sve, neovisno od toga da li će sve Crkve biti prisutne na SAboru ili ne, i neovisno od toga da li će glasati ili ne.
Stav Ruske Pravoslavne Crkve ima svoje pravno utemeljenje upravo u odredbama Pravilnika organizacije i rada Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne Crkve, i to pre svega u odredi čl. 1 istog, koja odredba definiše da se Sabor saziva uz saglasnost „svih opštepriznatih Pomesnih autokefalnih Pravoslavnih Crkava. Sa druge strane, odredba čl. 3 st.1Pravilnika glasi da su „članovi Sabora arhijereji, određeni od svake autokefalne Pravoslavne Crkve u svojstvu njenih predstavnika.“ Navedene odredbe su načelnog karaktera, te su od značaja prilikom tumačenja i svih ostalih odredaba Pravilnika, a naročito onih koji se tiču rada Sabor, rasprave, glasanja i utvrđivanja tekstova tj. donošenja odluka.
Što se tiče stava savetnika Konstantinoopoljskog patrijarha, on se temelji na tezi da je potpis Predstojatelja na dokumentima dovoljan da se isti već smatraju obavezujućim, i da mišljenje i reakcija vernog narodane ne može biti ni od kakvog uticaja na eventualnu izmenu akta. Radi se o otvorenom pokušaju primene principa – Crkva to sam ja – i nametanja nepravoslavnih rešenja sa vrha na dole, najpre prema Pomesnim Crkvama tj. prema Predstojateljima istih, a zatim dalje prema sveštenstvu, monaštvu i vernicima, od kojih se očekuje apsolutnai slepa poslušnost, pod pretnjom izricanja strogih crvenih kazni i progona svih koji se usude da dignu svoj glas protiv.
Kroz navedeni koncept Konstantinopoljski patrijarhat pokušava da nametne svoju volju svim ostalim Pomesnim Crkvama, o čemu piše i Natalija Naročnickaja u svom tekstu „Cilj Fanara – utvditi pravo diktiranja svoje volje“. U tekstu se kaže da je Vaseljenski Patrijarhat, koji poslednjih decenija zavisi od Zapada, posledično bio sklon ekumenizmu i kao takav je promovisao ideju svepravoslavnog sabora radi ponovnog utvđenja svoje hegemonije. Pri tome se ide na to da se uguši volja i samostalnost Pomesnih Pravoslavnih Crkava, a isto tako da se uguši i uloga Ruske Pravoslavne Crkve u svetskom pravoslavlju, a što čini osnovi i bitan element antiruske politike današnjih protivnika Rusije.
U navedenim okolnostima, nama pravoslavnim Srbima se nameće pitanje koji je uopšte smisao odlaska delegacije SPC na Krit i šta se time želi postići?
Jasno je da je Pravilnik odredbom čl. 11 zacementirao sve tekstove i rešenja doneta u predsaborskoj fazi, te da je iluzorno očekivati da naša delegacija izdejstvuje da se Poruke pomesnog Sabora SPC uzmu u obzir i ugrade u postojeće tekstove, u vidu izmena ili ispravke istih. Da se i ne govori o tome da je bilo neophodno da i verni narod učestvuje u raspravi o usvojenim tekstovima, i to pre stavljanja potpisa na iste i pre nego je održan Pomesni Sabor, a što se nije dogodilo.
Ukoliko se bilo koji od šest objavljenih tekstova, među kojima i Odnos pravoslavna Crkve prema ostalom hrišćanskom svetu, Misija Pravoslavne Crkve u savremenom svetu, Sveta tajna braka i preprke za njega i dr., stave na glasanje, prema već iznetom tumačenju Predsedavajućeg – Vaseljenskog Patrijarha, odsustvo pojedinih delegacija ili uzdržanost prisutnih ne bi bila prepreka da se dokumenti usvoje i kasnije nasilno nametnu radi daljeg sprovođenja u Pomesnim Crkvama.
Kako bi se to eventualno moglo sprečiti?
Jedino, i isključivo na jedan način – otvorenim i jasnim glasanjem „PROTIV“.
Jedino odrečnim glasanjem srpski Patrijarh (ili arhijerej koji je ovlašten da ga zameni) bi verno i dosledno izrazio stav Srpske Pravoslavne Crkve tj. sproveo bi u delo Poruke pomesnog Sabora SPC. U protivnom, ne daj Bože, glasanjem „ZA“, ili ćutanjem i pasivnim držanjem prilikom glasanja na Saboru, naš Patrijarh bi pokazao da svesno saučestvuje i dozvoljava izglasavanje tekstova i odluka koje su kao takve odbačene na Pomesnom Saboru. To bi dalje značilo da se Patrijarh odmetnuo i uzurpirao vlast nad Crkvom, otvoreno se suprotstavljajući odlukama pomesnog Sabora Crkve, na čijem se čelu nalazi.
I na kraju, ne možemo a da se ne zapitamo, kako je došlo do toga da Predstojatelji svih Pomesnih Pravoslavnih Crkava potpišu i usvoje sporne tekstove, čija sadržina potresa ceo pravoslavni svet, izglasavajući jednoglasno na kraju i Pravilnik koji je zatvorio sva vrata bilo kakvim izmenama usvojenih dokumenata? Da li su Predstojatelji Crkava uopšte pročitali to što su potpisivali, da li imaju bilo kakve savetnike, i ko su ti ljudi koji su ih uputili da se saglase sa dokumentima čija uloga je više nego jasna: afirmacija jeresi ekumenizma i otvoranja vrata za prodiranje papske jeresi u pravoslavni svet, a time i potčinjavanje pravoslavlja od strane zapadnih centara moći.
Izvor: Fond strateške kulture
