Piše: Andre Vitček Ovih dana će vas mnogi širom Bliskog istoka ili Latinske Amerike zagrliti ako kažete da ste Rus, ali takvi emotivni ispadi uglavnom su intuitivni. Nakon godina i decenija izloženosti ekstremno efektivnoj negativnoj zapadnoj propagandi, ljudi širom sveta i dalje znaju vrlo malo ili nimalo o dve ogromne zemlje koje ponosno prkose zapadnom imperijalizmu – Rusiji i Kini.
Nedavno sam proveo pet nedelja u Latinskoj Americi, gde Zapad otvoreno podržava široki spektar kontrarevolucionarnih pokreta, svrgavajući jednu progresivnu vladu. Tamo sam radio sa levičarskim intelektualcima, pomažući im da pronađu put ka spasu procesa revolucije.
Ali ostao sam šokiran time koliko se tamo malo zna o Rusiji i Kini – višedecenijskim prirodnim saveznicima latinoameričke levice.
„Jesi li za Putina ili protiv njega?“; i „da li je Kina zaista usvojila kapitalizam kao što se piše“? To su bila dva najčešća pitanja.
Ne na Kubi, naravno. Kuba, na kojoj gotovo i da ne postoje propagandni mediji imperije, zapravo ima jedno od najobrazovanijih i najbolje informisanih društava na svetu. Tamošnji narod zna sve o decenijama i vekovima dugoj epskoj borbi ruskog naroda protiv zapadnog imperijalizma. Na Kubi gotovo svi znaju da je Kina suštinski sve više komunistička (i uspešna) zemlja sa jasnim centralnističkim planiranjem, koja koristi neke kontrolisane kapitalističke prakse da bi izgradila prosperitetnije društvo za svoje građane.
Ali, čak i u visoko obrazovanim zemljama poput Argentine i Čilea ili centrima progresa i revolucije poput Ekvadora i Venecuele, dve svetske sile često su pogrešno shvaćene. Većina ljudi Latinske Amerike simpatiše Rusiju i Kinu, ali ne postoji duboko razumevanje procesa koji se odvijaju u tim zemljama.
To je veoma obesharbrujuća činjenica, jer je latinoamerička levica jedna od esencijalnih komponenti fronta protiv zapadnog imperijalizma, koja stoji rame uz rame sa Rusijom i Kinom, ali i Južnom Afrikom, Iranom i drugim ponosnim zemljama.
Lako je razumeti uzroke ove neinformisanosti. Čak u najrevolucionarnijim nacijama Latinske Amerike, Zapadni masmediji uspevaju da održe njihovo prisustvo, obično kroz desničarske korporativne kablovske i satelitske distributere. Većina glavnih novinskih listova i dalje je u službi interesa lokalnog biznisa.
Na taj način se konstantno šire negativne i obmanjujuće poruke o Rusiji i Kini. Građane bombarduju dezinofrmacijama sa televizijskih ekrana, najčitanijih štampanih medija i zapadnih filmova.
Mnogi se opiru. Oni instinktivno žele da se drže Rusije i Kine. Ali nemaju dovoljno „municije“: nije im dostupno dovoljno pozitivnih i inspirativnih informacija. U isto vreme, kritičari su do zuba naoružani toksičnom propagandom iz masmedija čija se sedišta nalaze u NJujorku, Los Anđelesu, Londonu i Madridu.
Situacija je mnogo lošija u Aziji. Tamo je Imperija u potpunosti mobilisala sve dostupne resurse u cilju diskreditacije dva glavna protivnika. Pričajući sa prijateljima i kolegama iz Indonezije i sa Filipina, saznao sam da mnogi od njih znaju malo ili nimalo o Rusiji. Na Rusiju se još uvek gleda kroz hladnoratovske i posthladnoratovske stereotipe. Zapadni propagandni aparat Rusiju predstavlja kao hladnu, agresivnu i opasnu zemlju, u kojoj žive ljudi ispranih mozgova.
Velika ruska kultura, umetnost i neobična toplina ruskog naroda gotovo su potpuno nepoznate stvari većini azijskih nacija. Veliki ruski spoljnopolitički uspesi, poput onih u Siriji, predstavljeni su kao zločini čak i u muslimanskim zemljama, poput Indonezije i Malezije, gde bi „ljudi definitivno trebalo da znaju više“.
U Indiji, koja je četiri decenije bila veoma bliska Sovjetskom Savezu, situacija je nešto bolja, ali samo u okviru ekstremno male i obrazovane grupe građana. Tamo, kao i u mnogim drugim delovima sveta, korporativni i zapadni masmediji vešto brane interese Zapada, demonizijući svakog ko stoji na putu Imperiji.
Kina je meta još većih i podlijih napada nego Rusija. Uspešna komunistička Kina je najgora noćna mora Zapada i lokalnih azijskih „elita“.
Ceo propagandni aparat sada je u punom pogonu, šireći ideološke napade i maliciozne poruke. Najmiroljubivija velika zemlja na svetu predstavljena je kao agresor i pretnja regionu i svetskom miru. Na Filipinima, kao i na svim drugim mestima, prozapadni režim raspiruje najpliće i ekstremno ratoborne forme nacionalizma.
Lokalna kineska dijaspora u Jugoistočnoj Aziji, koju većinom čine antikomunistički elementi, potomci ljudi koji su napustili Kinu nakon revolucije, igra veoma važnu i destruktivnu ulogu.
Deluje kao da niko ne primećuje da SAD/NATO okružuju i Rusiju i Kinu svojim vojim bazama, razmeštajući ofanzivne raketne sisteme. Niko ne priča o desetinama miliona masakriranih u zapadnim intervencijama u Aziji u 20. veku.
A situacija nije mnogo drugačija ni u Africi i ostatku sveta.
* * *
Istina, i Rusija i Kina su investirale znatne resurse u kontriranje zapadnoj propagandi. RT, Sputnjik i NEO (New Eastern Outook) postali su ekstremno efikasna informativna i intelektualna dekontaminirajuća glasila. Ali Zapad još uvek ulaže više. Ideološki rat je nešto o čemu se u poslednje vreme u Vašingtonu vode otvorene polemike. Što se više Rusija i Kina opiru i brane Zapad, sve više pojačava svoju indoktrinacijsku kampanju.
Očigledno je da Rusija i Kina moraju da urade više ne samo zbog svojih interesa već i zbog celog sveta. Velika ruska i kineska dostignuća moraju biti objašnjena do detalja. Takve informacije bi trebalo širiti u sve kutke planete.
Na tom polju Kina bi mogla da uči od Rusije, budući da su kineski mediji koji su dostupni u inostranstvu i dalje previše „stidljivi“ i nastupaju isuviše pomirljivo. Kontriranje vekovima staroj zapadnoj propagandi i shemama ispiranja mozga zahteva snagu i odlučnost, kao i velike finansijske budžete.
Ali intelektualni „otpor“ i ideološki ratovi ne bi trebalo da budu vođeni samo na političkom, informativnom i analitičkom planu. Ogromna kulturna i intelektualna dostignuća Kine i Rusije bi trebalo da budu dostupna ljudima na svim kontinentima. Kina je po tom pitanju uradila mnogo, uglavnom kroz Konfučijeve institute. Ali trebalo bi da radi još više, baš kao i Rusija.
Obe zemlje imaju veličanstveno kulturno bogastvo, prepuno autentičnih mudrosti i umetnosti. NJihov humanizam je mnogo dublji nego Zapadni – Zapad je vekovima gradio svoje bogastvo na plačkanju celog sveta.
Evropa i Severna Amerika oduvek su činile genocide i porobljavale cele kontinente. Istovremeno su radile na glorifikaciji sopstvenog političkog, ekonomskog i kulturnog koncepta i utvrđivale svoju kulturnu superiornost. I to su radile tako ubedljivo, nemilosrdno i na kraju uspešno da su potpuno ubedile najveći deo sveta da prihvati činjenicu da, izvan zapadnog puta, ne postoje alternativa i napredak.
Prirodno je da postoje drugi i – treba li naglašavati – bolji putevi. Zapravo, pre nego što je evropski kolonijalizam počeo da uništava i porobljava planetu gotovo svi delovi sveta živeli su u mnogo razvijenijim i plemenitijim društvima od onih na Zapadu.
Sada se veoma malo zna o toj činjenici. Alternative se u mejnstrim medijima više i ne razmatraju. Potraga za boljim svetom i humanijim konceptima totalno je napuštena; barem u zapadnim kolonijama i „klijentističkim“ državama. Kao da je ova grozna noćna mora na koju je svet osuđen sa Zapada jedina zamisliva budućnost ljudske civilizacije.
Nije, i postoje dve velike zemlje na ovoj planeti – Rusija i Kina – koje mogu da ponude mnogo alternativa. Dovoljno su jake da izdrže sve pritiske Zapada. Imaju srce, mozak, znanje i resurse da ponude alternativu i ponovo pokrenu hiljadugodišnju diskusiju o budućnosti ljudske vrste.
Ali, da bi se to dogodilo, svet prvo mora da usvoji znanja o Rusiji i Kini i da razume njihove kulture.
Rat protiv imperijalizma trebalo bi da se vodi ne samo na bojnim poljima već i u elektronskim i štampanim medijima, koncetrnim halama i pozorištima. Dobrota, humanizam i širenje kulture i znanja često mogu poslužiti kao mnogo moćnije oružje od raketa, strateških bombardera i podmornica.
Izvor: New Eastern Outlook/ Novi Standard
