Pravda

Piše: Ted Gejlen Karpinter Pretpostavka je da će tako snažna demonstracija odlučnosti da se zaštite najranjivije istočne članice Alijanse zastrašiti Kremlj i sprečiti bilo kakva razmatranja Rusije u pravcu korišćenja prinudnih mera. Zvaničnici kao da ne mogu da shvate da čak i razumni Rusi, koji su mnogo manje paranoični od ekipe oko predsednika Vladimira Putina, mogu protumačiti poteze NATO-a kao pretnju vitalnim bezbednosnim interesima Rusije.

Zapadni lideri bi trebalo u potpunosti da odbace takav stav pre nego što trenutni hladnjikavi odnos sa Rusijom preraste u Hladni rat punih razmera. Zaista, tekuće tenzije imaju potencijal da eskaliraju u oružani konflikt koji bi podrazumevao i korišćenje nuklearnog oružja. Ali za razliku od prvog Hladnog rata, u kojem je Moskva snosila većinu krivice zbog konfrontacije, ovaj put krivica leži na SAD i saveznicima.

Zapadni – posebno američki – lideri beskompromisno odbijaju da ustupe Moskvi čak i ograničenu sferu uticaja ili zonu bezbednosti oko njenih granica. Taj pristup američke spoljne politike temelji se na konsenzusu obe glavne partije. Ali Kondoliza Rajs i DŽon Keri, državni sekretari u administracijama DŽordža V. Buša i Baraka Obame, oštro su osudili Rusiju zbog preduzimanja vojnih mera protiv obesnih suseda i eksplicitno odbili čak i teoretsku legitimaciju ruske sfere interesa. U slučaju Kondolize Rajs radilo se o vojnom konfliktu u Gruziji, dok je Keri reagovao na aneksiju Krima.

I oko tvrdnje da je Rusija agresivna ekspanzionistička sila takođe postoji čvrst dvopartijski konsenzus. Novi izveštaj republikanskih kongresmena poz nazivom „Dostizanje američke sigurnosti kroz liderstvo i slobode“ u potpunosti usvaja tu tačku gledišta, ne navodeći nikakve smislene argumente. Očigledno je da spoljna i odbrambena politika u administraciji Baraka Obame počivaju na istoj pretpostavci.

Ali da li je ta pretpostavka tačna? Tokom Hladnog rata, Moskva je mesijanski širila globalnu ideologiju. Današnja Rusija to ne čini. Sovjetski Savez je agresivno pokušavao da proširi sfere interesa u sve delove sveta. Današnja Rusija deluje fokusirano na Istočnu Evropu, Centralnu Aziju i Crno more – regione koji bi imali strateški značaj čak i kad bi Rusija isključivo bila fokusirana na odbranu sopstvene teritorije.

Neke geopolitičke akcije Moskve možda jesu surove, čak i brutalne. To je u svakom slučaju tačno kada govorimo o njenoj pomoći gruzijskim secesionistima da otcepe Južnu Osetiju i Abhaziju. Isto važi i za ankesiju Krima i vojnu podršku separatistima u Donbasu. Ali moramo se upitati jesu li ovi manevri bili brutalniji od prethodnog nasilnog otcepljenja Kosova od Srbije uz pomoć NATO, ili proglašenja nezavisnosti Severnog Kipra uz pomoć Turske kao NATO-članice. Plus Rusija ima mnogo uverljivija bezbednosna opravdanja za svoje akcije.

Amerikanci bi posebno trebalo da se zapitaju kada i zašto je sudbina zemalja kao što su baltičke republike, Gruzija i Ukrajina postala vitalni bezbednosni interes SAD. Jer mi očigledno sada njihovoj bezbednosti pridajemo toliki značaj da smo zbog njih spremni da rizikujemo vojnu konfrontaciju – a možda i rat punih razmera – sa Rusijom. Uzevši u obzir pozamašni nuklearni arsenal Rusije – to bi bio umobolan potez.

Setimo se da su do kolapsa Sovjetskog Saveza – i u drugim periodima istorije Ruske Imperije – te zemlje bile pod direktnom kontrolom Moskve. Na primer, Nikita Hruščov, Generalni sekretar Sovjetske komunističke partije, 1954. godine poklonio je Krim – ostrvo koje je od 1783. neprekidno bilo u sastavu Rusije – Ukrajini. Zbog čega sada, kada se suočavamo sa oslabljenom Rusijom, zemljom čija populacija je u opadanju i koja se suočava sa gomilom ekonomskih poteškoća, SAD i saveznici deluju kao da svesno nastoje da izazovu konfrontaciju?

Mudre velike sile uvažavaju bezbednosne zone i sfere uticaja drugih velikih sila. Geografija je važna. Svaka velika zemlja će se suprostaviti svakome ko dovlači vojsku u njeno neposrednso susedstvo. Zamislite američku reakciju ako bi, na primer, alijansa predvođena Kinom ili Indijom uz saglasnost klijentskih zemalja rasporedila vojne snage na Karibima ili u Centralnoj Americi. Mi bismo to sa punim pravom protumačili kao ekstremnu pretnju. Zbog čega onda smatramo da Rusi treba drugačije da gledaju na akcije NATO-a u mestima poput baltičkih republika ili u Crnom moru? Pitanje je vremena kada će trenutni politički kurs dovesti do tragedije. Izvor: standard.rs/The National Interest