Piše: Branko Radun
Hilari Klinton i njoj bliska mejnstrim elita po ko zna koji put pokušavaju da se sa ovakvim izazovima nose politički korektnim rečnikom koji ubeđuje javnost da terorizam nema veze sa islamom te da Islamska država i radikalni islamisti zapravo i nisu pravi muslimani. Američki liberali opet sebi uzimaju za pravo da određuju ko je, a ko nije ,,pravoverni musliman”, što je, najblaže rečeno, pretenciozno. Naročito to deluje cinično ako se zna da su njihove političke vođe u Vašingtonu i stvorile ili pomogle jačanju radikalnih islamista kao geopolitičkog instrumenta za izazivanje haosa i konflikata u svetu.
Sa druge strane imaju opasnog protivnika Donalda Trampa, koji govori ono što drugi neće ili ne smeju, a u šta većina Amerikanaca (i ne samo oni) veruje. U ovom slučaju to je stav da je ovaj teroristički akt delo čoveka koji je pripadnik ,,radikalnog islama”. Neubedljivo deluju i saopštenja Bele kuće da se i republikanac Buš držao formule „pervertiranog islama”, to jest da muslimani skloni ekstremizmu i terorizmu nisu pravi muslimani, da bi tom nategnutom i veštačkom podelom pacifikovali muslimansku „tihu većinu”. Očigledno je da je posle Orlanda Donald u prednosti u odnosu na Hilari jer oseća zabrinutost običnih Amerikanaca za svoju bezbednost i na tome efektno poentira i demonstrira odlučnost koja se traži za radno mesto predsednika SAD. Možda nama izgleda preteran zahtev za privremenom zabranom ulaska muslimana iz regija gde ima terorizma u SAD ili pak o nadzoru nad „rizičnim grupama”, ali takav stav ima podršku javnosti. U tom pogledu se pokazuje kao neadekvatna kampanja većine mejnstrim medija i elite protiv Trampa – on jednostavno ima podršku javnosti iako deluje kao „sam protiv svih”.
Kako se na našim prostorima prelamaju te i takve podele i (zlo)upotreba religije? Ni nama na ovim prostorima nije strano iskustvo (iz devedesetih) kako se religije, a pre svega radikalni islam, koriste da bi podstakle sukobe među narodima. Kao militantne verske internacionale u toj zloupotrebi religije s ciljem geopolitičkog izazivanja konflikta i danas dominiraju katoličanstvo i islam. Izjave poput onih koje je dao banjalučki biskup Komarica u kojima izjednačava streljanja ustaša i drugih na Blajburgu sa događajima u Banjaluci tokom proteklog rata u Bosni spadaju u opasne zamene teza koje kvare klimu ionako osetljivih međuverskih i međuetničkih odnosa. Naročito je pominjanje „Banjaluke” od strane katoličkog sveštenika bolno za Srbe jer su u toj regiji tokom Drugog svetskog rata počinjeni stravični zločini ustaša podržanih od katoličkog klera. Sa druge strane smo gotovo i navikli na antisrpske ispade muslimanskih verskih vođa. No ipak je uvredljiv ton velikog muftije islamske zajednice Kavazovića koji upozorava svoje saplemenike da ne smeju dopustiti da „Vlah” (pogrdan naziv za Srbe) vlada Srebrenicom. To nije izazvalo gotovo nikakvu osudu u Sarajevu. Zamislimo samo reakciju u Srbiji ako bi srpski patrijarh rekao da „ne sme Balija” da bude gradonačelnik nekog grada. Kao šlag na tortu te udružene katoličko-muslimanske ofanzive protiv Srba i Srpske jeste izjava novog muftije srbijanskog Numana da Republiku Srpsku treba ukinuti. Ako znamo da oko američkih demokrata ima mnogo muslimanskih lobista i da u tim krugovima jača lobi onih koji bi da ukinu Srpsku zbog straha od jačanja ruskog uticaja, postaje jasna i geopolitička pozadina ove iznenadne agilnosti verskih vođa.
U isto vreme Srbi na sve to gledaju ili ravnodušno ili pak nastoje da okretanjem drugog obraza pacifikuju „drugu stranu”. U stvari, od srpske strane ne treba ni očekivati da na govor mržnje odgovara slično, već bi trebalo da argumentovano i uporno pobija i razobličava te i takve kampanje koje po Balkanu kao „buretu baruta” bacaju opasne varnice za ko zna čije interese. Plemenit je gest vladike Grigorija da nedavno u jednoj crkvi u okolini Mostara organizuje iftar – obed u sumrak tokom ramazana – za muslimanske vernike, ali bez oglašavanja o ovim zapaljivim izjavama to sve deluje kao tradicionalno srpsko ignorisanje realnosti. Slično važi i za druge predstavnike Srba sa obe strane Drine – nojevsko zavlačenje glave u pesak pred opasnošću od zloupotrebe religije predstavlja se kao tolerancija ili kao hrišćanska vrlina „ljubi i neprijatelje svoje”. Nije nego. Izvor: Politika
