Pravda

Piše: Dmitrij Drobnjicki Naročita pažnja posvećuju delu pitanja i odgovora između ruskog predsednika i jednog od najpoznatijih američkih novinara i političkih analitičara Farida Zakarije. „Amerika je jedina supersila“, „Ništa slično nisam govorio o Trampu“, „Zahvalan sam Bilu Klintonu“… Putinove reči su odmah pretvorene u mimove koji su podigli veliku prašinu u medijima i na društvenim mrežama. Kao i obično, ubrzo su se pojavili i sekundarni mimovi, koji nemaju ništa zajedničko s originalnim tekstom: „Putin smatra da će pobediti Hilari“, “Putin uskratio podršku Trampu“ i čak „Putin se ulizuje Klintonovima“. Međutim, to uopšte nije nova pojava, avaj. Novinari i politikolozi veoma dobro znaju da često posle važnog govora nekog političara predmet diskusije postaju rečenice i kombinacije reči istrgnute iz konteksta, a ne one misli koje je govornik hteo da saopšti. To se često ne radi s lošom namerom - jednostavno, sa kombinacijama reči je lakše raditi nego sa smislom. I tako nastaju primarni mimovi, koji ostaju u sećanju i koji neko vreme žive zasebnim životom. Neizbežna je i druga faza - interpretiraju se primarni mimovi (a ne originalni materijal). NJeni rezultati se takođe pakuju u sadržajne kombinacije reči, i na svet dolaze sekundarni mimovi poput „Putin smatra da će pobediti Hilari“.          Takvo „pakovanje“ se takođe često ne pravi s nekom lošom namerom. Ali, uvek je teško odrediti gde je tu greška, a gde - namerna manipulacija. Evo primera. U programu radija „Eho Moskve“ istoričar i novinar Nikolaj Svanidze rekao je bukvalno sledeće: „Sudeći po tome kakva pažnja je posvećena bivšem predsedniku Klintonu, čini se da veće šanse da postane predsednik ima njegova supruga nego Donald Tramp… Putin je očigledno napravio reverans u korist Klintonove jer verovatno ima informacije da su njene šanse veće nego Trampove“. „Putin ima informacije“… Složićete se da je to preterana tvrdnja. Jer, ko je o tako nečemu informisao našeg vrhovnog komandanta? Obaveštajna služba? Uz sve uvažavanje specijalnih službi, one ne mogu da uđu u glavu svakog američkog birača. Moje kolege-politikolozi? A na osnovu čega su oni došli do tog zaključka? Možda Putinovi uticajni prijatelji na Zapadu (kojih nije malo, sudeći po zastupljenosti na Forumu)? I dalje je pitanje: kako ti prijatelji mogu unapred da znaju ishod jedne od najneizvesnijih predizbornih trka u istoriji SAD? Mora se priznati da takve „informacije“ ne postoje. Ima mnogo predviđanja. Ali je njihov stepen verodostojnosti veoma teško proceniti, tim pre što se mnogo „stručnih predviđanja“ već razbilo o surovu realnost političke sezone 2016, koja ne liči ni na šta prethodno. Upravo zato u stvarnosti Vladimir Putin nije posvetio nikakvu posebnu pažnju Bilu Klintonu. On je odgovarao na pitanja Farida Zakarije, koji je podsetio na rusku poslovicu „Muž i žena - isti đavo“. Putin je rešio da razdvoji babe i žabe, tj. ženu i muža. O Bilu Klintonu ruski predsednik je zaista govorio lepo, ali kratko. „Čak sam mu i zahvalan za određene stvari…“. Drugim rečima, bilo je to davno, davno. A što se tiče Hilari, ruski lider je uputio na Sergeja Lavrova: „Ja sa njom nisam sarađivao. S njom je sarađivao Lavrov. Evo, pitajte njega. Evo ga, tu sedi. Ja nisam bio ministar inostranih poslova“. I još: „Gospođa Klinton može da ima svoj pogled na razvoj rusko-američkih odnosa“. I to je sve. Tako da „reveransi“ i „informacije“ - sve je to iz oblasti „crne magije diskursa“ (pa, mogu i ja da uvedem svoj mim!), kojoj se ne treba prepuštati. Hajde sada da vidimo da li je zaista „Putin uskratio podršku Trampu“. Odgovor je jednostavan - nije. Kao prvo, zato što nikakve posebne podrške u prošlosti nije ni bilo. Kao drugo, Vladimir Putin se nije odrekao svojih reči iz decembra prošle godine. On ih je ponovio veoma precizno i čak se setio da je svoj komentar dao s nogu. Hajde da zajedno proverimo. Zimus je Putinu postavljeno pitanje: „Vladimire Vladimiroviču, kakvo je Vaše mišljenje o Donaldu Trampu?“. Predsednik je odgovorio (zaista s nogu): „On je izuzetan čovek, talentovan, bez ikakve sumnje, ali to nije naša stvar - da određujemo njegove kvalitete. To je stvar birača u Sjedinjenim Državama. Ali, on je apsolutni lider, mi to jasno vidimo, u predsedničkoj trci. On govori da želi da pređe na drugačiji nivo odnosa, na tešnji i dublji nivo odnosa s Rusijom. Pa, zar mi možemo da to ne pozdravimo? Naravno, mi to pozdravljamo. Sve što se tiče unutarpolitičkih stvari, njegovih obrta reči, onih koje on koristi za povećanje svoje popularnosti - ponavljam još jednom - nije naša stvar da ocenjujemo njegov rad“. I u junu u Sankt Peterburgu Farid Zakarija pita ruskog lidera: „Gospodine predsedniče, Vi ste nazivali Donalda Trampa predivnim, izuzetnim i talentovanim. Te Vaše reči je čuo ceo svet. Moje pitanje je: koji njegovi kvaliteti su Vas naveli na takvo mišljenje? I da li ste još uvek tog mišljenja?“. Kao što vidimo, „crna magija diskursa“ se ne koristi samo u otadžbini, već i s one strane Atlantika. A naši majstori su ovladali njom uz pomoć zapadnih učitelja 1990-tih … Vladimir Putin odgovara: „Dakle, khm… (smeh u dvorani, aplauz) Vi ste poznat čovek u našoj zemlji. Vi lično. (Kamera hvata italijanskog premijera Matea Rencija koji se smeje u pozadini) I ne ne samo kao novinar jedne od vodećih televizijskih korporacija. Već i kao intelektualac. Zašto sve izvrćete? U Vama sada preovladava novinar, a ne analitičar. Pogledajte šta sam rekao. S nogu sam rekao da je Tramp izuzetan čovek. Šta, zar nije izuzetan? Izuzetan je. Nikakve druge njegove karakteristike nisam pominjao. Ali, ono na šta sigurno obraćam pažnju i što sigurno pozdravljam, i tu ne vidim ništa loše - naprotiv! - gospodin Tramp je izjavio da je spreman za potpuno resetovanje i obnovu rusko-američkih odnosa. Šta je tu loše? Svi to pozdravljamo. A Vi ne? Ali, mi se nikada ne mešamo u unutarpolitičke procese u drugim zemljama, naročito u Sjedinjenim Državama“. Sumirajući rezultate ove provere činjenica (kako kažu u SAD, faktčekinga), na skali 1-10 - Putinu dajem 9.8, Zakariji - 3, Svanidzeu - 0. Nulu treba dati i onima koji su na informativnim portalima, društvenim mrežama i u internim dokumentima ruskih politikoloških instituta plasirali vest da se „Putin kladio na Hilari“. Još jednom ističem da ne želim da sumnjičim svoje kolege za loše namere. Kao i u slučaju Farida Zakarije, u mnogima je novinar preovladao nad analitičarem - previše je otkrića doneo deo foruma u kojem je učestvovao Putin. Mislim da nije slučajno što je Zakarija izabran kao moderator. I tu treba dati desetku organizatorima foruma. To je zaista veoma poznat čovek, kako kod nas, tako i na Zapadu. Autora knjiga „Budućnost slobode“ i „Postamerički svet“ mnogi u Americi smatraju maltene glavnim intelektualcem u Americi, čija razmišljanja imaju ozbiljan uticaj i na javno mnjenje, i na političare koji donose odluke u Vašingtonu. Sam Henri Kisindžer je izjavio da Farid ima „prvoklasan um“. I nešto mi govori da bez učešća firme Kissinger Associates Zakarija ne bi doputovao u Sankt Peterburg. Ima moderator senzacionalnog foruma u Sankt Peterburgu i drugu stranu. Godine 2011. kolegijum jednog od vodećih konzervativnih časopisa u SAD, National Review, stavio je Farida Zakariju na spisak „precenjenih mislilaca“, ističući da „postoji nešto sumnjivo u činjenici da se on uvek idealno uklapa u trenutnu agendu“. Govoreći sovjetskim rečnikom, on bez greške prati partijsku liniju. Začudo, ta činjenica samo povećava njegovu vrednost za Forum u Sankt Peterburgu. Farid Zakarija je (čak i više nego Frensis Fukujama) svojevrstan čovek-mejnstrim. U današnjoj Americi (pa i generalno na Zapadu) nema nijednog ozbiljnog medija koji može sebi da dozvoli da ignoriše materijal snimljen uz učešće Zakarije. Sva pitanja i odgovore s Vladimirom Putinom televizija CNN je prikazala dvaput (u udarnom terminu i snimak u jedan popodne po istočnom vremenu). Delove pitanja i odgovora sa Putinom prikazale su televizije CBS, PBS i FOX NEWS. Razume se, najzanimljiviji momenti diskusije prikazani su i na televiziji RT. I nije bilo nijednog uglednijeg medija koji nije citirao stenogram diskusije. A onda su internetom počeli da kruže klipovi sa YouTube… Mislim da to svakako nije učinjeno da bi se „uskratila podrška Trampu“, „kladilo na Hilari“, a svakako ne da bi se „predalo pobedniku na milost i nemilost“ (da-da, i takva verzija se pojavila na društvenim mrežama). Obezbeđivanje uspešnog globalnog pokrivanja razgovora između Putina i Zakarije svedoči da je ruski lider hteo da saopšti nešto važno Zapadu u celini, američkim građanima i političkoj eliti SAD. Po mom mišljenju, ta važna poruka sadržana je u onom delu odgovora predsednika Rusije, u kojem se govorilo o Americi kao supersili. Pošto su SAD jedina supersila u današnjem složenom svetu, one su prosto obavezne da postupaju odgovorno na svetskoj sceni i doprinose sveopštoj bezbednosti. To ne znači da smo mi nemoćni pred prekookeanskom državom. Utoliko pre to ne znači da bi trebalo da se razoružamo i predamo. To znači da je odgovornost SAD veća od bilo koje druge države na planeti. Ako su SAD zaključile sporazum s Iranom, one su dužne da ga štite od svih koji pokušavaju da torpeduju taj sporazum. Ako se Vašington o nečemu dogovorio s Havanom, taj dogovor treba braniti i od „spoljnih i unutrašnjih neprijatelja“ (kako je rečeno u zakletvi američkog predsednika). Ako je Izrael specijalni saveznik Vašingtona… Ako je Peking glavni trgovinski partner… Ako Rusija već ima gubitke u Siriji boreći se protiv Islamske države… Na to je i podsetio predsednik Rusije budućeg predsednika SAD, ma ko to da postane: „Mi nikoga ne hvalimo. To nije naša stvar. Kako kažu Nemci, to nije naše pivo. Ali, posle izbora, mi ćemo sarađivati sa svakim predsednikom kojem ukaže poverenje američki narod. Nadajući se da će to biti čovek koji će težiti razvoju odnosa s našom zemljom i doprinositi izgradnji bezbednijeg sveta“. Seul, Rijad, Tel Aviv, Berlin, Tokio, pa čak i Peking i Teheran gledaju u SAD sa istom takvom nadom. Semjuel Hantington je u svojoj knjizi „Usamljena supersila“ pisao: „Sada je preostala jedna supersila. Ali, to ne znači da je svet postao unipolaran… Sadašnja međunarodna situacija je svojevrstan hibrid, mono-multipolarni sistem, sa jednom supersilom i nekoliko velikih sila“. Američki „jastrebovi“ kažu da samo neke velike sile (na primer, Japan i EU) imaju pravo da od SAD zahtevaju „ispravno i pouzdano ponašanje“. Putin je u Sankt Peterburgu prigovorio: svi imaju pravo, uključujući Rusiju. Citiraću šefa države: „Amerika je velika sila. Danas, verovatno, jedina supersila. Mi to prihvatamo. Mi hoćemo i spremni smo da sarađujemo sa Sjedinjenim Državama. Ma kako da se završe američki izbori. Oni će, na kraju krajeva, biti održani. Biće novi šef države. On ima veoma velika ovlašćenja. Tamo se odvijaju složeni unutarpolitički i ekonomski procesi, u Sjedinjenim Državama. Svetu je potrebna takva država kao što su Sjedinjene Države. I nama je potrebna. Ali, nam nije potrebno da se meša u naše stvari, da nam propisuje kako ćemo da živimo“. Cela stvar je u tome što bi jedina preostala supersila danas više trebalo da uradi nego što može. Od nje svi nešto zahtevaju. Zapadnoevropski saveznici iz NATO - jedno, istočnoevropski - drugo. Saudijci - ovo, Izraelci - ono, Iran - nešto treće. Japan i Južna Koreja traže zaštitu (od Pekinga), Peking (glavni trgovinski partner SAD) - razumevanje. Indija i Pakistan (obe strane imaju nuklearni potencijal) i traže da SAD stanu na njihovu stranu… Eto zašto je Vladimir Putin, čiji je glavni zadatak zaštita interesa građana Rusije, i rekao u svom uvodnom govoru na Forumu: „Rusija ne pretenduje ni na kakvu hegemoniju, ne pretenduje na neki efemerni status supersile, mi nikome ne namećemo svoje standarde i modele ponašanja i razvoja“. Umesto „nametanja“, naš predsednik je formulisao instrukciju budućem predsedniku SAD: „Mi se nadamo da će osećanje odgovornosti šefa američke države, šefa zemlje od koje danas mnogo toga zavisi u svetu, da će to osećanje odgovornosti podsticati novog američkog predsednika da sarađuje s Rusijom i da - ovo želim još jednom da naglasim - stvara bezbedniji svet“. Predsednik Putin, priznajući Americi status jedine supersile (to jest one koja je odgovorna za sve u svetu), ništa nije „izdao“. Poput Hantingtona, on je samo konstatovao činjenicu. Takvu konstataciju on je uslovio svojim zahtevima (kao što su to učinili lideri Kine, Indije, nemačke, Francuske, Vijetnama itd). I ti zahtevi uopšte nisu beznačajni i trenutni. Potreban nam je predsednik SAD koji će graditi bezbedniji svet. Bez ikakvog diktata, već naprotiv, u saradnji sa nama. I Rusija nije spremna ni na šta manje od toga. Mi, možda, i ne možemo danas da se takmičimo sa Amerikom po vojnoj i ekonomskoj moći. I po projekciji sile, uključujući „meku“. Ali, sigurno možemo da zahtevamo poštovanje naših interesa u još uvek veoma jakom Pax Americana. Mi takođe možemo (i trebalo bi) da podsećamo drugove iz SAD na odgovornost koju će preuzeti sledeći predsednik Amerike. Eto o čemu su zapravo razgovarali Vladimir Putin i Farid Zakarija. I još jednom da naglasim za kraj: to je bila odlično realizovana ideja i veoma loše izveštavanje o toj realizaciji. Izvor: fakti.org