Pravda

Piše: Đoko Kesić Na ovo me podseti nedavna svađa Aleksandra Vučića s ambasadorima EU i SAD, što nas direktno vraća u ona predratna vremena kad je Slobodan Milošević ostavljao ambasadora SAD (valjda se zvao Cimerman) da satima čeka ispred vrata njegovog kabineta. Tom albumu sećanja doprineo je veliki mag smutnih vremena Vojvoda Šešelj, koji se kao i u Slobinim vremenima oglasi pre neki dan porukom "da ambasador SAD Randolf Skot napusti Srbiju"? Baš je Vučiću napravio uslugu! Vojvoda kao papagaj citira samog sebe iz devedesetih godina prošlog veka. Čudi me, ako on baš ništa nije naučio, mogli smo bar mi.
U ovom kontekstu pravo pitanje je: Vidi li se svet iz Srbije? Već je poznata floskula koja kaže da Milošević i Šešelj početkom devedesetih nisu znali da je srušen Berlinski zid, a ako su i znali ponašali su se kao da taj zid i dalje postoji. Izgubili su vlast ne zbog toga što su Đinđić I DOS imali bolji politički program ili zbog toga što su ubedili birače das u oni bolji od Miloševića. Ne, Milošević je pao zbog svoje loše i pogubne vlasti.

To gubljenje u Srbiji takođe ima svoju matricu. Đinđić je stradao jer nije držao do reči koju je dao u inostranstvu gazdama, Koštunica je verovao da svet nije važan u poređenju s njegovim legalizmom, Tadić nije držao reč, vladao je sam, niko mu nije trebao. Treba li danas neko Vučiću?

Ali, da li današnje vlasti u Srbiji vide šta se to u svetu događa? Ne verujem, naša politička elita više se bavi vlašću, dakle sobom a menje svetom i Srbijom.

A svet je u pretećem prestrojavanju. Političke elite u naprednim zapadnim demokratijama više su vodile računa o interesima multinacionalnih kompanija, interesima bogate manjinje, što je do ogorčenja dovelo obespravljenu većinu. Većina je mišljenja da tržište ne može da vodi politiku, što je pustilo virus populizma od SAD gde Tramp izaziva tektonske potrese planetarnih razmera. Populizam tera Ujedinjeno Kraljevstvo iz EU, a sterile i korumpirane vlasti od strane moćnog kapitala u mnogim evropskim zemljama, koje za svoje neuspehe okrivljuju EU, dovode ekstremnu populističku desnicu na vlast. Šta se događa u Francuskoj, u Mađarskoj, Hrvatskoj, Austriji, Poljskoj, Grčkoj,…na delu dokazuju da je fašizam mutirao i još je živ. Paradoksalno, ali izgleda da samo Nemačka opstaje na demokratskim principima, iako u nekim njenim pokrajinama populisti uzimaju vlast.

Evropska unija je u samrtnom ropcu. Čak da Ujedinjeno Kraljevstvo kojim slučajem i ostane u EU, taj krčag je razbijen, ništa neće biti kao što je bilo. Evropska unija je, uprkos mnogim manama, bila stabilna ekonomska i politička građevinama koja je kontrolisala ekonomska i politička zbivanja i izvan svojih granica. Ako EU umre, svet će se s novim nacionalističkim vlastima otisnuti u novu avanturu s nesagledivom putanjom.

I Evropski put Srbije samim tim doveden je u pitanje. Zapravo, čak i da grešimo po pitanju sudbine EU, Srbija će u Evropsku zajednicu naroda biti primljena tek 2025.

Ponovimo pitanje: Da li se iz Srbije vidi svet? Ako bi sudili po događajima iz minulih dana, mnogi bi rekli – Da. Jer, poseta predsednika Kine, njegovo trodnevno zadržavanje u Beogradu, objektivno, događaj je od velikog značaja za Srbiju. Sad će naša politika žuriti da ovaj događaj prisvoji sebi kao ogroman politički poen, što bi bilo pogrešno, ali i netačno iz prostog razloga što Kineze nije doveo niko osim njihovog strateškog interesa.

Pazite, mogao bi Boris Tadić da se busa u junačka prsa kako je on 2009. potpisao s Kinezima Sporazum o dugoročnoj strateškoj saradnji, što bi formalno moglo biti tačno. Potpisao je tada i sporazum o gradnji luke na Dunavu kao i veliki distributivni centar za dalji transport roba iz tog centra u EU… Sporazum o strateškom partnerstvu potpisao je i predsednik Nikolić, čija zasluga za ovaj fantastični obrt može biti presudna. Ali ostavimo zasluge, važno je da je Kina odabrala Srbiju za važnog partnera u svom osvajanju Evrope.

Moćna Kina planira svoj razvoj dugoročno, "Novi put svile" na čijem se putu na svu sreću našla Srbija je davno upisan. Pre toga kupljena je luka Pirej u Atini. Posle toga napravili su most preko Dunava, prvi most koji su Kinezi gradili u Evropi.

Jesu Kinezi kupili imovinu Železare Smederevo, šokirali su svet, urnisaće britanske i francuske čeličane, a to Smederevo im treba. Proizvodiće čelik koji će oni, Kinezi, ugrađivati u projekte koje će raditi u Evropi, za te projekte Kina daje kredit a sve će naplaćivati od vlada s kojima je ugovorila posao. Pa još Kinezi će biti izvođači radova na tim projektima.

Posle četrdesetak godina Srbija je konačno dobila velikog partnera, bez obzira na sve okolnosti, koji bi Srbiju mogao direktno odvesti, ako ne u EU, možda sigurno u svet poštovanja sopstvene zemlje, rada, planiranja i zakona.

Kinezi će sigurno pogoditi metu koju su odredili – osvojiće tržište EU, a šta će biti s nama? S tim u paketu je i evroazijsko tržište koje je okvirno dogovoreno u Moskvi. Mi ćemo u ovim projektima profitirati, a da li je to dovoljno? Svakako nije. Naš najuspešniji proizvod je patent Mlađe Dinkića u vidu subvencija radnih mesta. Tu robu ne možemo da izvezemo. Šta još proizvodimo: Nešto iz Namenske industrije, poljoprivrede i bivši Fijat. Priče o poljoprivredi kao velikoj šansi ove godine završavaju se podatkom da više novca ulažemo u pomenute subvencije nego u poljoprivredu. Ima li rešenja za ovaj zid pred kojim stojimo?

U sličnim okolnostima sve češće se setim jedne rečenice Dobrice Ćosića iz njegove poslednje knjige. "Srbiju udavi nepostojanje pravne države"! I zaista, ko je među Srbima od kneza Mihaila Obrenovića uopšte i pokušao da napravi pravnu državu? Niko. Od Kralja Petra ujedinitelja do Aleksandra Vučića. Niko nije ni pokušao. Bez pravne države nećemo se izvući iz ove Nedođije kojom vladaju lideri projktovani po istoj matrici: Milošević je vladao sam, nisu mu bili potrebni ni Vlada ni Parlament. Bili su mu važni RTS, Politika i Večernje novosti. U mnogo čemu podražavao ga je Đinđić, koji je imao Bebu. Boris Tadić je tu matricu usavršio: Bez Vlade i Skupštine s kupljenim medijima i pelivanskim šepurenjem. Prepoznajete li siluetu Aleksdandra Vučića u ovom nizu?

Da utvrdimo gradivo: Ko od Srba od Srbije napravi pravnu državu dobiće Nobelovu nagradu za alhemiju.

Jer da smo imali pravnu državu krajem devedesetih minulog veka Srbija ne bi bila opljačkana kroz privatizaciju, niti bi samo jedan tajkun bio procesuiran za pljačku države. Da smo imali pravnu državu, ne bi Đinđića streljali, ne bi Tadić bio i Vlada i Skupština, ne bi čekali da se enigma "helikopter" rešava dve godine, imali bi državni sistem koji bi iste večeri pohapsio fantomke i nalogodavce iz Savamale,…ne bi sve odluke bile u rukama jednog čoveka. Nesvesno ali logično, vraćamo se Maksu Veberu. Gde li on nestade?

Da smo imali pravnu državu danas bi imali pravo i na snove. Optimisti su sebi ostavili nadu da veruju obećanjima. Izvor: Pravda