Pravda

Piše: Ivan Ristić Takođe, dve decenije pre bilo je jasno da cilj NATO baza i dalekometnih projektila nije komunistički Sovjetski Savez kao ideološki neprijatelj, već Rusija kao geopolitički igrač, pravoslavna zemlja sa neiscrpnim resursima, ljudskim potencijalima i strategijskim nuklearnim naoružanjem. Rusija se već dva i po veka, koliko figurira kao geopolitička sila par excelllence, suočava sa višedimenzionalnim pritiscima da se potisne iz Centralne Evrope i sa toplih mora. Kremlj, međutim, nije puki posmatrač procesa, i čini sve da se nosi sa ugrožavanjem svojih interesa u najbližem okruženju. Osnov zapadne geostrategije usmerene protiv Rusije su Kenanova doktrina i njeno unapređeno nasleđe u vidu Volfovicove doktrine. Kenanova doktrina obuzdavanja bila je osnov hladnoratovske strategije Zapada u cilju sprečavanja sovjetske ekspanzije na Zapad, dok je Volfovicova doktrina nastala nakon raspada SSSR sa svrhom da spreči ponovnu pojavu geopolitičkog rivala SAD kroz „stavljanje resursa pod konsolidovanu kontrolu“, a čiji bi osnov bila Rusija. Obe ključne zapadne doktrine baziraju se na neskrivenoj rusofobiji i ograničavanju geostrateške ekspanzije Rusije ka toplim morima. Međutim, prvi put od kada postoji moderan sistem država, postoji realna alternativa zapadnom civilizacijskom modelu razvoja (Varšavski pakt to nije bio; on je predstavljao samo implementaciju pervertiranog zapadnog sistema). To predstavlja bačenu rukavicu u lice apologetama „kraja istorije“ i globalne dominacije atlantizma, liberalnog modela društva i fundamentalizma slobodnog tržišta. Osnovna zamisao je formiranje evroazijskog vektora sa dve ključne tačke oslonca – pravoslavnom i zapadnom civilizacijom u hantingtonovskom smislu rečeno. One bi se ujedinjavale i prožimale tamo gde je to moguće, neophodno i u interesu svih, uz uvažavanje svih kulturno-istorijskih i duhovnih posebnosti obe civilizacije. To će biti moguće isključivo postizanjem makar status-a quo u tempu urušavanja postojećeg antiporetka koji teži ruskim granicama. Viktorija Nuland i njen tim svesni su da, ukoliko sankcije padnu, cena nafte se vrati na svoj prirodni nivo i ako SAD ne uspeju da pronađu alternativu ruskim gasovodima, to će biti kraj atlantizma. Zbog toga je od suštinske važnosti da zid sankcija opstane kako bi se evropski posustali saveznici održali na okupu, a pojedini neposlušni, poput Orbana i njemu sličnih, pod nadzorom. Kremlj se takvoj zamisli suprotstavlja vešto, koristeći razvoj situacije uslovljen ireverzibilnim „točkom istorije“ i greškama geopolitičkih konkurenata, a dve ključne poluge su energetika i desničarske političke organizacije. U energetici se čini da je Zapad u prednosti i da za sada ostvaruje svoje strateške ciljeve. To nastoji putem posredne kontrole nad proizvodnjom i cenama nafte kao i sabotiranjem gasovoda koji bi dopremali plavo gorivo do zapadnoevropskih potrošača. Odustajanje od Južnog toka proizvod je trenutne bezizlazne situacije, u kojoj se ruska politika našla od zaoštravanja odnosa sa Zapadom. Međutim, ono se može iskoristiti i u interesu Moskve. Eksplicitno odustajanje Kremlja od 40 milijardi evra vrednog projekta može da dodatno učvrsti ruske pozicije u zemljama koje imaju neposredan strateški interes kompatibilan sa njima kao i da unese razdor niskog intenziteta među zemlje EU, što je već delimično uspelo. Međutim, ni jednog trenutka ne bi trebalo gubiti iz vida da je odustajanje od Južnog toka privremenog karaktera. Kud god nova trasa bila definisana, gas će poteći. To nalaže elementarna logika, nestabilnost ukrajinskih koridora, jasan ekonomski interes obe strane kao pravci razvoja ekonomije i energetskog sektora u okviru nje. Rat cenom nafte traje do krajnjih granica međusobnog iscrpljivanja. Rusija je samo protekle godine potrošila 20 odsto deviznih rezervi u spasavanju potopa rublje. Ipak, Rijad nije spreman na dugotrajan rat cenama nafte i njihovo veštačko održavanje ispod određenog nivoa kako zbog ogromnih gubitaka na međunarodnom planu tako i zbog nemogućnosti izlaska u susret sve većim unutrašnjim zahtevima u pogledu investicija, socijalnih i drugih davanja iz budžeta koja se zasnivaju pre svega na izvozu nafte. Snaga Kremlja leži u činjenici da alternative evrointegracijama uvek postoje i postojaće u budućnosti, dok zapadnoevropska tržišta alternative za ruski gas nemaju. Ukoliko se tome dodaju partikularni ekonomski interesi vašingtonskih saveznika i kreditne linije zajedničkih evroazijskih fondova na temelju ruskih rezervi energenata, jasne su razmere i mogućnosti ruske strategije. Druga osnovna poluga pritiska na zvanični Brisel je podrška političkim strankama i društvenim pokretima desne orijentacije. Ona je tipičan primer džudo taktike, u kojoj se težina protivnika u borbi preusmerava u sopstvenu korist. Težinu protivnika u ovom kontekstu predstavljaju prirodan bunt domicilnog stanovništva izazvan ogromnim prilivom migranata, kao i narastajuće unutrašnje nezadovoljstvo izazvano krizom morala, identiteta i ekonomskom krizom. U momentu kada tenzije između migranata, sa jedne, i desničarkih grupa regrutovanih iz domicilnog stanovništva, sa druge strane, dostignu vrhunac, na scenu stupa ruska taktika koja bi događaje koji će uslediti trebalo da trasira u smeru sopstvenih interesa. Naime, migrantska i moralno-identitetska kriza će na površinu izbaciti nacionalne interese država članica sa one strane zida sankcija, a što će Moskva umeti da iskoristi. Takođe, već gotovo decenijska ekonomska kriza je produbljena sankcijama Rusiji, koje direktno nanose štetu evropskim ekonomijama, dok SAD obim svoje trgovine sa Moskvom uvećavaju tempom koji se meri desetinama procenata. Podudaranje planova Kremlja sa desnim snagama u Evropi, uz konstantno podgrevanje migrantske krize iz SAD, doprinosi bržem ostvarivanju ciljeva Kremlja. Kako vreme odmiče, sve više se čini da je situacija izmakla kontroli i da se etnoinženjering na evropskom tlu okreće protiv sopstvenih kreatora kroz jačanje sve ozbiljnijih i masovnijih desničarskih pokreta koji direktno ili indirektno imaju podršku Moskve. U striktno političkom smislu, po atlantizam su najopasniji procesi jačanja francuskog Nacionalnog fronta, Slobodarske partije Austrije, Alternative za Nemačku i mnogih drugih pokreta antiglobalističkog usmerenja. Dobar primer za to je jačanje manjeg partnera u nemačkoj vlasti, bavarskog CSU. Ipak, najveća prepreka za Kremlj je prevazilaženje sanitarnog kordona sa izuzetno ojačalom pronato desnicom, posebno u tradicionalno rusofobnim sredinama poput zapadne Ukrajine, Poljske, pribaltičkih zemalja ili Hrvatske. Reakcija insitucija EU na unutrašnje potrese, koji ne prestaju, je jalova. Šojbleov plan o „Evropi u više brzina“ izgleda kao strategija kojom bi se očuvalo evropsko jezgro i srž transatlantskog partnerstva, dok bi se, sa druge strane, zemlje evropske periferije u ekonomskom i političkom smislu prepustile same sebi. Takvo delovanje predstavlja svojevrsnu taktiku spasavanja šta se spasti da. Izglasavanje izlaska Velike Britanije je pokazao sve nezadovoljstvo nastalo u EU, pa su mahom desne političke opcije ohrabrene da traže isto u svojim zemljama. Dok god ujedinjena Evropa, zvala se ona u budućnosti EU ili nekako drugačije, ne bude imala efikasne institucionalne mehanizme za provođenje zajedničkih politika, a posebno spoljne politike, ne može se govoriti o njenoj važnosti kao globalnog geostrateškog igrača. U tom slučaju ona će ostati puki izvršilac geostrateških zamisli Stejt departmenta, suprotno sopstvenim interesima. Jaka EU u postojećoj spoljnopolitičkoj arhitekturi nije u interesu ni jedne ni druge strane, samo iz radikalno različitih pobuda. U tome leži opasnost budućeg razvoja događaja. Rastakanje EU kakve poznajemo će biti proces dugog trajanja, ali kada se točak istorijskog procesa okrene u tom smeru, više neće biti povratka na staro. Bajci o „najvećem mirovnom projektu“ i „najznačajnijoj zoni slobodne trgovine na svetu“ postepeno dolazi kraj, i to zahvaljujući kratkovidosti transatlantskog velikog brata. U sučeljavanju Vašingtona i Kremlja na evropskom tlu nezaobilazna komponenta je neintegrisani Centralni Balkan, koji još uvek nije pod njihovom geostrateškom kontrolom. Usled obimnijeg i višeslojnijeg angažovanja Rusije i Kine, ali i problema kod „bolesnika na Bosforu“, predviđeno prepuštanje neintegrisanog Balkana turskoj interesnoj sferi se izjalovilo. SAD u panici pokušavaju da intervenišu i Centralni Balkan kako-tako održe u svojoj sferi uticaja. U tome leži opasnost u kojoj Srbija mora da igra izuzetno oprezno i pametno iako to često izgleda kao hod po žici iznad duboke provalije. Izuzev Srbije, Makedonije i BiH (zahvaljujući RS), sve zemlje Balkana su uvele sankcije Rusiji, što dovoljno govori o povećanom ruskom uticaju na ovom prostoru. Sa druge strane, jasnije kinesko angažovanje će Rusiji omogućiti relativni mir i postepeni ulazak u balkansku sferu uticaja. Kina i Rusija će u tom smislu u Srbiji biti jedna drugoj garancije za investicije, ali i zajedničko suprotstavljanje atlantističkim pritiscima. Vreme će pokazati da li su jača američka zastrašivanja, primoravanja i pritisci ili prirodan strateški interes zemalja za saradnjom sa onim polom u međunarodnim odnosima iz koga profitiraju. Ono u tom smislu radi za Rusiju, a posredno i za Srbiju. Postojeći problemi u Evropi se produbljuju i nema ni naznaka rešenja za njihovo prevazilaženje. Prsten graničnih kontrola i fizičkih barijera se širi, priliv migranata se ne zaustavlja, dok je stav britanskih birača izazvao potres bez presedana u evrointegracijama. Ishod geostrateške bitke zavisiće od dalje dinamike migrantske krize, zaoštravanja međuetničkih odnosa u Evropi, kao i pritisaka koji dolaze sa druge strane Atlantika. I onda, kada nema golim okom i atlantističkim medijima vidljive spoljnopolitičke aktivnosti Kremlja, trebalo bi imati u vidu da je njihov najveći saveznik protok vremena. Međutim, ne bi trebalo imati iluziju da će Vašington skrštenih ruku posmatrati razaranje kompleksne infrastrukture, građene više od pola veka. Uprkos višedimenzionalnim faktorima, geopolitički obračun Vašingtona i Kremlja će u suštini pre svega ostati igra vremena. Pa ko duže izdrži. Izvor: standard.rs