Svet je 23. juna čekao dok su građani jedne relativno uspešne države na severozapadnoj granici Evropske unije glasali na referendumu o tome da li da napuste multinacionalno uređenje koje je stvoreno nakon Drugog svetskog rata zarad očuvanja mira i prosperiteta. Kampanja koja je zagovarala odlazak uglavnom se bazirala na rasističkom strahu od imigranata, uključujući i one koji dolaze iz same Unije, što je dodatno pojačano strahom od kulturne kontaminacije koju u Evropu donose narodi koji nisu „evropski”, kao što su, između ostalih, muslimani. Politički gledano, Unija je optužena da je postala nedemokratična, da je vode predstavnici birokratije koji nisu izabrani ni na jednom glasanju a koji nameću političko-ekonomsku teoriju bez razmišljanja o posledicama koje to može imati na stanovništvo, pri čemu za to ne snose odgovornost. Ukoliko se izađe iz Unije, rečeno je, biće moguće uspostaviti nacionalni suverenitet, etnički definisan, i isključiti građane pogrešnog etničkog nasleđa.
Onima koji imaju dovoljno godina da se sećaju 1989. i 1990. godine bregzit može izgledati kako osećaj već viđenog, ili preciznije kao „deja YU”, koji nas podseća na slovenački nacionalni program i slovenačke izbore održane 1990, s Borisom DŽonsonom koji danas igra ulogu tadašnjeg Jože Pučnika, dok „poljski vodoinstalateri” i „rumunski zubari” znače ono što su tada značili „gastarbajteri” a muslimani ono što su tada bili „prljavi Bosanci”, kako su ih pogrdno zvali samoproklamovani civilizovaniji Slovenci. Nesrećni Dejvid Kameron, koji je pozvao na referendum misleći da će ga dobiti, da bi onda samom sebi zbog tesnog poraza dao otkaz, u ulozi je Cirila Ribičiča.
Paralela s otcepljenjem Slovenije iz SFRJ: višenacionalne zajednice neotporne su na šovinističko huškanje strahom kakvo smo gledali u severnoj republici devedesetih i u Engleskoj ovih dana.
Sledeći koraci mogli bi da budu otcepljenje Škotske, stvaranje čvrstih granica tamo gde ih nije bilo (između Irske i Severne Irske i Škotske i Engleske) i započinjanje birokratske noćne more – kako razmrsiti situaciju u kojoj građani Engleske odjednom više nisu i građani EU, dok su građani EU u Engleskoj najednom postali stranci. Da ne pominjemo Škote u Engleskoj i Engleze u Škotskoj. Mada, ako bi se pratio dosledno slovenački model, mnogi od njih mogli bi da budu jednostavno – izbrisani. I mada se možemo nadati da neće biti nasilja, Severna Irska je samo malo manja od Makedonije a njene etno-nacionalne podele podsećaju na one u Bosni, doduše s hrišćanskim narodima. Kao što je nestanak Jugoslavije otvorio pitanje koji će od „konstitutivnih naroda” dominirati Bosnom, razjedinjenje Ujedinjenog Kraljevstva ponovo će otvoriti pitanje da li bi Severnom Irskom trebalo da dominiraju katolici ili protestanti. Iako najverovatnije nećemo gledati „Oluju” koja će proterati protestante, nije isključeno formiranje njihovog „entiteta”, odnosno zajednice protestantskih opština de fakto autonomne u odnosu na Republiku Irsku, neprijateljski raspoloženu prema onima koji nisu katolici.
Što se tiče ekonomije, teško je naći ekonomistu koji smatra da je napuštanje EU dobro za Ujedinjeno Kraljevstvo a kamoli za „Malu Britaniju” koja će preostati nakon secesije Škotske. Naravno, nekima će, naročito političarima, biti jako dobro – kao što nam je poznato, mnogi od onih koji su dizajnirali raspad Jugoslavije prosperirali su ekonomski na račun većine koja je osiromašila.
Naravno, moglo bi se reći da je Slovenija ipak dobro prošla nakon odvajanja od Jugoslavije. Opet, od ozbiljnog igrača u velikoj evropskoj zemlji koja je sve do raspada smatrana za državu koja nakon propasti socijalizma ima najbolje izglede za ekonomski razvoj, Slovenija je postala sporedni igrač u Evropskoj uniji, kojoj bi i bez nje bilo sasvim dobro. Slovenija je mnogo dublje u dugovima nego što je to bila Jugoslavija, bez ozbiljnih razvojnih izgleda. Ali, čak iako joj je bolje nego drugim bivšim jugoslovenskim republikama, velika je verovatnoća da bi joj bilo još bolje da je Jugoslavija ostala jedinstvena.
Posebno je depresivna neotpornost multinacionalnih (kon)federacija na šovinističko huškanje strahom u doba ekonomske krize, što smo videli u Sloveniji krajem devedesetih i sada u Engleskoj.
Slovenačka kritika jugoslovenskog socijalizma bila je delimično tačna, a takva je i britanska kritika birokratske vladavine i demokratskog deficita u Evropskoj uniji (istina, govorio je Jože Mencinger, ove kritike su slične upravo zbog strukturalnih/institucionalnih sličnosti između EU i SFRJ). Za Jugoslovene bi bilo daleko bolje da su mogli ideološki politizovan birokratski sistem socijalističkog samoupravljanja da transformišu u demokratsku formu vladavine. Isto bi tako i za građane EU bilo bolje kada bi ideološki politizovan birokratski sistem EU bilo moguće transformisati u demokratsku formu vladavine. Nažalost, bregzit nagoveštava da je to teško očekivati, što kod nas koji smo preživeli raspad Jugoslavije stvara osećaj već viđenog. Izvor: Politika
