Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uputio je pismo Vladimiru Putinu u kojem je navedeno to izvinjenje, ili samo žaljenje, što je sada predmet različitih interpretacija svetskih agencija. Jedni kažu da je spomenuto samo žaljenje porodici pilota, drugi da je reč o izvinjenju Putinu, a sve zavisi od toga kako ko prevodi tekst pisma. U njemu je navedeno da je Turska povela i sudski postupak protiv odgovornih za ubistvo ruskog pilota. Izjava turskog premijera Binalija Jildirima kako je Ankara spremna da plati i odštetu porodici pilota u međuvremenu je demantovana. Kremlj je odmah objavio pismo turskog predsednika, što je bilo indikativno, sledeći korak bio je telefonski razgovor Putina i Erdogana na inicijativu Moskve. Novi korak mogao bi biti spektakularan dolazaka Erdogana u Moskvu, moderno poklonjenje u Kanosi. Turska nastupa pragmatično, posle „bregzita” njeni izgledi da uđe u EU ravni su nuli, Evropa je zabavljena i biće još dugo zabavljena sama sobom. Zbog ruskih ekonomskih sankcija i nedolaska ruskih turista Turska ima gubitak od nekoliko milijardi dolara. Istovremeno, turski Kurdi su se podigli na pravi oružani ustanak, a terorističke bombe prašte po turskim gradovima. Američka politika prema Kurdima izaziva ogorčenje Ankare, što sve zajedno nameće hitnu potrebu normalizacije odnosa s Moskvom. Turska ni u jednom  momentu nije uvodila sankcije Rusiji, za Moskvu su vrlo značajni uvoz hrane i građevinski radovi, kao i ruska nuklearna elektrana koja treba da se gradi u Turskoj. Geopolitički, Rusija posle „bregzita” relaksira i svoj južni bok – normalizacijom ruskih odnosa sa Turskom, Azerbejdžan mora mirnije gledati prema ruskom savezniku Jermeniji, Ankara će biti i mnogo obazrivija u saradnji sa Ukrajinom i u podršci krimskim Tatarima. Ukrajina posle „bregzita” i poboljšanja rusko-turskih odnosa ostaje sama, Amerika je ipak s druge strane Atlantika. „Turski tok” je opet u igri, a predsednik Sirije Bašar el Asad sada mora da pripazi da u svemu tome ne postane kolateralna šteta. Ostaje još da lektori pravilno rastumače sadržaj pisma Erdogana ruskom predsedniku Putinu. Izvinjenje ili žaljenje? Upitan da definiše stav japanske vlade povodom Potsdamske deklaracije premijer Kantaro Suzuki je 28. jula 1945. na konferenciji za novinare stav vlade označio rečju „mokusacu”. Ova reč ne samo da je neprevodiva, već je i na japanskom dvosmislena. „Moku” znači ćutanje, a „sacu” ubiti. Neko to prevodi kao „uzdržati se od komentara”, a neko kao ignorisati. Prevodilac zvanične novinske agencije „Domej” razumeo je da premijer ignoriše ultimatum iz Potsdama i tako je to i preveo na engleski. „NJujork tajms” je odmah objavio da Japan odbija ultimatum saveznika i usledila je Hirošima. Istoriju treba poznavati... Izvor: Politika