Pravda

Piše: Andrej Koribko Bregzit je zdrobio Erdoganove nade da će ikad uspeti da stigne do bezviznog režima sa EU – na primer institucionalizacijama migrantske krize. Neprestani napori SAD da pomognu babici, “geopolitičkom Izraelu”, da porodi Kurdistan u srcu Bliskog istoka dugoročna je pretnja turskoj državi. Erdogan je pre mesec dana postavio situaciju za moguća pomeranja – zamenio je Ahmeta Davutoglua Binalijem Jildirimom, pripremajući da Davutoglu bude „krivac” za obaranje ruskog protivterorističkog aviona iznad Sirije. Dobro je odigrao, stvarajući tako “geopolitičko osiguranje” u slučaju da se EU i SAD okrenu protiv njega. Ono što turski lider nudi svom ruskom kolegi je da “odmrzne” odluku o Balkanskom toku (gasovodu) u zamenu za ukidanje strogih ekonomskih mera protiv Turske. Zemlji su takođe potrebni ruski turisti kako bi obnovila uništenu ekonomiju, što podgreva nezadovoljstvo građana. Rusiji je u interesu da nadgleda Tursku i iskoristi nezadovoljstvo turskog rukovodstva Evropskom unijom i SAD. Možda čak postoji mogućnost da se Turska preusmeri na istok. Naime, to je moguće članstvom u Šangajskoj organizaciji za saradnju ili pregovaranjem o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom. Obe ove stvari mogu da budu od koristi Rusiji u ukupnoj strategiji razgrađivanja unipolarnog svetskog poretka. Što se kurdskog pitanja tiče, Ankara bi želela da Moskva nastavi odlučno da podržava sirijsku vlast u njenoj skorašnjoj postdaešovskoj oslobodilačkoj ofanzivi protiv ilegalne okupacije „federalnih” oblasti (međunarodna podela) od strane kurdskog YPG. Turska neće vojno napasti Siriju kako bi se zaustavio ovaj uništiteljski američki projekat, te stoga zavisi od podrške ruskih specijalnih i vazdušnih snaga i pomoći oružanim snagama Sirije u predstojećim operacijama. Glavni ustupak Turske je da će prećutno prihvatiti predsednika Bašara al Asada i njegovo vođstvo – bez obzira na saopštenja, kojim će turska vlada u javnosti morati da čuva svoj obraz – sve dok Sirijska arapska armija, uz rusku pomoć, ne razbije američku viziju drugog “geopolitičkog Izraela” – Kurdistana. Što se pitanja Kurdistana tiče, postoji srednjoročna šansa da Sirija, Iran, Irak i Turska, gde trenutno preti militantni kurdski separatizam – zajedno sa ruskim „vođstvom sa začelja” i nadzorom unište ovu militantu pretnju i nateraju proameričke kurdske snage u regionu na polaganje oružja. U slučaju da je takvo rešenje moguće izvesti, ono može biti temeljna struktura za vreme pposle Daeša i bliskoistočnu verziju Bečkog kongresa. Izvor: Katehon