Piše: Ivan Vukadinović, predsednik skupštine pokreta Evroazijski put Evroazijski pokret Ruske federacije je 29. maja u moskovskom parku Sokolniki održao kratak skup na kome je podržana ideja predsednika Kazahstana Nazarbajeva da se taj dan proglasi za „Dan evroazijskih integracija“. Jer su 29. maja 2014. u Astani lideri država Belorusije, Rusije i Kazahstana zvanično potpisali Ugovor o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Tako bi, zaista, 29. maja mogao biti nazvan Danom evroazijskih integracija, ili više poetski – Danom Evroazije.
Druga vest je značajnija za Srbiju – Evroazijska ekonomska unija (EAEU) počela je pregovore o trgovačkom režimu sa Srbijom – bescarinski režim za domaće proizvode bio bi tako proširen sa Rusije, Belorusije i Kazahstana na Jermeniju i Kirgistan. Ministarka za trgovinu EAEU, Veronika Nikišina, rekla je da je „Vrhovni savet Evroazijske unije doneo odluku da započne pregovore sa Republikom Srbijom o unifikaciji trgovinskog režima“.
Učesnice ove Unije imaju zajedničko tržište od 180 miliona ljudi, prebogato resursima – nafta, gas, žitarice, bakar, voda, šume. Prema trenutnim trgovinskim aranžmanima 97 odsto izvoznih artikala Srbije je oslobođeno carina, a taj bi spisak mogao biti proširen na 99 odsto. Na ovo veliko tržište već izvozimo žitarice, voće i povrće, suhomesnate proizvode, žitarice, lekove… Ugovor o slobodnoj trgovini EAEU već ima sa Vijetnamom, dok se pregovori vode sa Izraelom, Egiptom, Indijom i Iranom. Posebna tema je saradnja sa Kinom, kroz „Ekonomski pojas puta svile“.
Cinik bi već na samu vest, odnosno pomen reči „pregovori“ mogao reći kako ga to podseća na one zapadne integracije, evroatlanske, odnosno „pregovore“ koje vodimo sa Evropskom unijom, raznorazna poglavlja i sl. I cinik bi, barem delimično, bio u pravu. Tačno je da Evroazijsku ekonomsku uniju čine različite zemlje koje imaju svoje ekonomske interese koje ljubomorno čuvaju. U uslovima ne sasvim definisane ideologije, birokratski rečnik, a u izvesnoj meri i način delovanja postaje medijator u rešavanju problema koji bi mogli nastati, odnosno pokušaja da se dogovorom kasniji problemi izbegnu.
Što se same ideologije, načina razmišljanja, tiče – neki drugi cinik bi mogao uočiti da je Zapad tu dosta pomogao svojim arogantnim stavom, sankcijama Rusiji, pokušajima smene vlasti, odnosno „izvoza demokratije“ tzv. obojenim revolucijama, proglašavanjem praktično svih lidera članica EAEU za „diktatore“ i slično. Nameće se zbog toga cilj da se liberalni kapitalizam i razna opsenarstva „levoliberalnih“ odbace ne samo kao nešto za šta je sada „prerano“ da se sprovede, nego uopšte kao cilj vredan pomena. A to navodi na nužnost nekakvog drugog cilja. I drugi ideološki ciljevi već su uočljivi u delovanju Putina, kao predsednika najveće i najznačajnije zemlje EAEU, dok su u praksi Lukašenka prisutni već više od dvadeset godina njegove vlasti, tokom kojih je Belorusija izbegla krize, slomove i bukvalni raspad koji je pogodio ostale zemlje naslednice SSSR-a.
Sa druge strane, ako apstrahujemo ideološki razvoj, postoji jedna veoma bitna razlika između ovih i onih pregovora – pregovori i uopšte proces integracije sa EAEU čisto su ekonomski fenomen! Poslednja dva slova u skraćenici jezgra buduće Evroazije mogla bi nekoga podsetiti na nesretnu EU, međutim one znače ekonomska unija, što u suštini EAEU i jeste (i što je nekada davno bila i Evropska ekonomska zajednica). Dakle, ovo je trgovinski i carinski savez (međusobno) suverenih država, a ne neki supranacionalni mehanizam kojem moramo (!) predati veliki deo svog nacionalnog suvereniteta, jer su to do sada uradili svi koji su unišli, a i zato što pred Srbijom se postavljaju dobro nam poznati specifični zahtevi.
Jasno je da niko ne postavlja kao uslov za evroazijske integracije predaju suvereniteta nad delom teritorije Republike Srbije, niti postoji takav implicitni uslov kao što je vojno-bezbednosna integracija (integracija u ODKB bi bila korisna iz drugog razloga, o čemu će biti reči na kraju teksta). Primeri onoga što se ne traži za evroazijske integracije mogu biti sasvim konkretni – ne traži se ograničavanje jurisdikcije naših sudova (za zločine počinjene nad Srbima) ili „adekvatna zastupljenost“ pripadnika etničkih manjina (koje već imaju isuviše prava, na šta su nam recimo prijatelji iz Slovačke nezvanično ukazali). Ako proširimo temu na ekonomsku saradnju inače (što se smatra najbitnijim) možemo dati i drugi primer – banka iz Rusije ili Kine, ili neke međudržavne organizacije (recimo banka BRIKS-a ili Azijska razvojna banka, koju je osnovala Kina, a koja deluje i van Azije) ne bi uslovljavala kredit za obnovu mosta time da se onima koji nelegalno stanuju ispod u nehigijenskom naselju o državnom trošku obezbedi smeštaj u solidnim objektima. A to se dogodilo kada je rađena rekonstrukcija „Gazele“, parama nekakve „evropske“ banke.
Najzad, recimo nešto onima koji zagovaraju vojno-političku (ili ređe ekonomsku) „neutralnost“. To jeste lep cilj, međutim koliko je ostvarljiv?! Podrazumeva se da bi garant takve neutralnosti bila Rusija, ali zašto bi to Rusija jednostrano radila? Sa druge strane, članstvo u ODKB bi bilo garant očuvanja interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, a u još većoj meri pred nekim novim izazovima, koji bi se mogli pojaviti u Raškoj, Moravskoj dolini, na severu Srbije, u Homolju i slično… Jer takvo članstvo bi obavezivalo i Rusku federaciju. Kao primer možemo navesti da je Vladimir Putin još u vreme zvanično dobrih odnosa sa Turskom javno i nedvosmisleno izjavio da je nad Jermenima izvršen genocid, znajući kakva će biti turska reakcija. Da Jermenija nije u ekonomskom i vojnom savezu sa Rusijom, to se možda ne bi dogodilo…
Da i ne govorimo da zvanična „neutralnost“ Srbije već uveliko služi našim satrapskim vlastima kao smokvin list kojim se pokriva kapitulantska politika – recimo sporazum koji NATO vojski daje veća prava nego što su vojske Sila osovine imale onim ugovorom od 25. marta 1941. Nažalost, zvanična Rusija do sada nije mnogo primećivala pravu suštinu „vlasti“, odnosno namesnika u Srbiji. Ako neko insistira samo na neutralnosti Srbije, može mu se odgovoriti da kuca na otvorena vrata, jer Srbija nije podnela nekakav zvanični zahtev za ulazak u NATO (dok se praktično ponaša kao pridružena članica, što je uostalom već i Brozova Jugoslavija bila).
Ako bi neko insistirao na „ekonomskoj neutralnosti“, moglo bi mu se suprotstaviti argumentima kako je naše tržište maleno, a izvoz bi trebalo da bude zaštićen ugovornim odnosima. Što jeste tačno. Obično se pod tim odnosima podrazumevaju oni sa ekonomski opadajućim zemljama Zapada (pre svega Evropska unija), traži se svetlost tamo gde Sunce zalazi. A Istok koji se uzdiže se zaboravlja. Srbija može naći svoje mesto u savezu sa zemljama Istoka.
Nama ostaje da se nadamo da će Istok biti sve jači, ne samo u vojnoj i ekonomskoj saradnji, nego i idejno. I da ćemo ako ne sledeći, onda neki budući Dan Evroazije dočekati kao punopravna članica vojnog i ekonomskog saveza zemalja Istoka (Evroazije). I neko ko je za neutralnost Srbije, videvši to kao njenu stvarnu nezavisnost, trebalo bi da se ovakvim nadama barem iz taktičkih razloga priključi.
Izvor: Katehon
