Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Generalštab se izmestio na ratnu lokaciju, marširalo se i pucalo na više vojnih poligona, leteli su jurišnici „orao” i G-4, u vazdušnom prostoru dežurali su migovi-29 i migovi-21, zujali su i helikopteri „gazela”. Na Dunavu i Tisi plovili su i gađali minolovci klase „Neštin”, desantni i patrolni brodovi. Angažovani su bili i podvodni diverzanti, pontonjerske jedinice obavile su svoj deo posla, sve brigade kopnene vojske, Garda, 72. specijalna brigada takođe. Ono što je svakako bila dobra novost u odnosu na ranije vežbe i manevre, jeste da je pokret ljudstva kompletnih jedinica sa mirnodopskih lokacija do poligona za vežbu, ili vežbovnih prostorija, vršen formacijskim prevoznim sredstvima, dok su tenkovi M-84, borbena vozila pešadije BVP M-80 prevoženi vučnim vozovima i železnicom. Ranijih godina vojnici oklopnih jedinica na poligon „Pasuljanske livade” jednostavno bi bili dovezeni kamionima ili autobusima, posedali bi u tamo već godinama stacioniranih pet do šest tenkova M-84 i oklopnih vozila BVP M-80, i na njima vežbali. A to ipak nije isto kao kad svojim tenkom morate da uđete na vučni voz ili na železnički vagon. Pogotovo nije isto kada na poligonu ne vozite, ili ne pucate iz svog tenka. Od oružja i oruđa viđenog u do sada najvećim vojnim vežbama u istoriji moderne Srbije, nažalost, malo je novog. Tenkovi M-84 nisu modernizovani od 1990. godine, borbena vozila pešadije M-80 takođe od 1990, artiljerija je pucala iz vučenih haubica „nora” još iz arsenala JNA, samohodne haubice od 122 mm „gvozdike” nabavila je JNA, pokretni radari iz sistema PVO su iz arsenala JNA, svi avioni „orao” i G-4, kao i helikopteri „gazela”, su iz arsenala JNA, nijedan od njih još nije modernizovan. Kompletna rečna ratna flotila je iz arsenala JNA, pontonjerija takođe... Sad vidimo na delu pogubnost nekih rešenja iz prethodnog perioda. Formacijsko otpuštanje visokokvalitetnih stručnih radnika u Vazduhoplovnom tehničkom remontnom zavodu „Moma Stanojlović”, od pre šest godina, dovelo je do toga da taj zavod danas godišnje može da remontuje užasno mali broj aviona i helikoptera. Toliko mali broj da me je sramota i da napišem koliko. Zašto su svojevremeno u penziju poslati najkvalifikovaniji majstori tog zavoda? Zašto avioni G-4, koje smo svojevremeno dobili kao kompenzaciju iz Crne Gore, još nisu remontovani? Zašto školski avioni „lasta-95” još nisu uvršteni u operativni sastav RV i PVO? Šta se čeka s modernizacijom aviona G-4? Da li to neko u Generalštabu „ne voli” avijaciju? Po svemu sudeći, postoje određene „kočnice” na raznim vojnim nivoima. Neki su pukovničke i generalske činove dobili tako što su godinama tvrdili „da nešto ne može da se uradi”, godinama neki sede po kancelarijama i mudruju blokirajući dobre inicijative. Samohodne haubice „nora B-52” odlično pucaju u Mjanmaru, Keniji i Bangladešu, koji su ih sve i kupili, ali eto, za našu vojsku one nemaju idealan ugao pri punjenju cevi projektilima? Ili, nemaju šest ispaljenih granata po minutu kao nemačke istog kalibra, koje su kupili Hrvati, nego imaju samo četiri, što je primedba nekih naših generala. Kao da je „nora B-52” napravljena i predviđena za karteč. A nemačke su haubice četiri puta skuplje od naših. Pa kupite, gospodo, na svaku nemačku haubicu kod Hrvata po dve „nore B-52” za našu vojsku. Imaćete osam projektila po minutu, a Hrvati samo šest. No, mi se bavimo pokušajem da formiramo „digitalni bataljon”. To zvuči tako moderno, „deklarisano” i „interoperabilno”. Neki smatraju da tehnologija može da rasprši „maglu rata”. Dakle, postoji ideja da formiramo „digitalni” bataljon naspram konvencionalnih snaga na manevrima. Američka iskustva pokazuju da je takav bataljon, koji je raspolagao neverovatnim tehničkim uređajima, postigao mizerne rezultate, jer su njegovi vojnici bili hendikepirani teškom opremom i vremenom potrebnim da se ukucaju podaci. Osim toga, većina sadašnjih sukoba predstavlja gnojna žarišta gerilskog rata, međuetničkih neprijateljstava, ili terorizma. Nijedan ekran kompjutera ne može da prenese savršenu informaciju da li su neprijateljski vojnici umorni, gladni ili samo uplašeni. Ako se tenk nalazi pored bolnice, vojniku je više potrebno zdravo rasuđivanje nego kompjuterska tehnika, jer mi sredstva za „hirurške” udare skoro da i nemamo. Stvaranje sposobnih borbenih snaga iziskuje decenije ulaganja i napora. Ne treba, iz pomodnosti, žuriti s vojnom revolucijom pre nego raščistimo pitanja u vezi sa decentralizacijom ili centralizacijom moći u oružanim snagama. Dakle, vojska Srbije je vežbala, jer sada vežba i cela Evropa. Od Baltika do Crnog mora. I sa jedne i sa druge strane granice. Izvor: Politika