Erdogan je vojsci dao blanko ček za rat protiv kurdskih pobunjenika i uspostavio je za sebe "udoban" savez sa generalima.
Što se Erdogana tiče, verovatno je mislio da na taj način ubija više muva jednim udarcem. Vojna kampanja protiv Kurda trebalo je ujedno da oslabi najveću nacionalnu manjinu i konsoliduje njegovu popularnost među nacionalistima. Negde usput, Erdogan je očekivao da će obnoviti odnose sa vojnim vrhom koji bi mu dobro došao sada kada ga domaći i strani protivnici sve više okružuju.
Ipak, davanje moći vojsci može biti veoma rizično za Erdogana. U njegovom bliskom krugu ima onih koji strahuju da predsednik jaše tigra koji je nakon godina lošeg tretmana postao osvetoljubiv i divlji kao nikada do sad.
Vojska zaista ima razloga da se protivi Erdoganu. Veći deo turske istorije, vojska je imala značajan uticaj, a danas je slaba i razjedinjena. Kako bi je prilagodila kriterijumima EU, Ankara je implementirala mere koje su vojsku stavile pod vivilnu kontrolu. Ovlašćenja vojnih sudova su ograničena u korist civilnih koji su sada u mogućnosti i da postavljaju komandante. Sledeći udar došao je u aprilu 2007. godine, kada je vojska na svoj sajt okačila ultimatum, kasnije nazvan "e-puč", u kojem je upozorila AKP da ne podržava Abdulaha Gula, nekadašnjeg člana islamističke partije, u kandidaturi za predsednika partije. AKP je odgovorio besno i prkosno, a Gul je izabran.
Gotovo u isto vreme, tadašnji vladini saveznici Gulenisti (islamistički pokret povezan sa propovednikom Fetulahom Gulenom), pokrenuli su krivične istrage protiv oficira vojske. Zbog navodne zavere da se obori vlada, veliki broj generala završio je iza rešetaka, a stotine penzionisanih oficira privremeno su lišeni slobode.
Sukob AKP-a i vojske kulminirao je masovnim ostavkama vojnog vrha krajem jula 2011. godine.
U poslednje vreme, ipak, sreća se okrenula za Turske oružane snage. Od kada je Nedždet Ozel, Erdoganov lojalista, postao šef generalštaba nakon protestne ostavke njegovog prethodnika, Erdogan je pomalo popravio odnose sa vojskom. Pravo opuštanje došlo je kada su Gulenisti pokrenulu istragu o korupciji u koju je navodno bila umešana i Erdoganova porodica i bliski saradnici. Erdogan je u tom trenutku uvideo da vojska predstavlja potencijalnog saveznika u otvorenom ratu protiv nekadašnjih partnera - Gulenista.
Turski vrhovni sud je tada pod Erdoganovim pritiskom ponovo otvorio istragu o zaveri za vojni puč protiv vlade, proglasio dokaze fabrikovanim i oslobodio sve zatvorene generale.
Kada je krhko primirje sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) konačno popustilo, nestao je još jedan trn iz odnosa AKP-a i vojske, koja se od početka protivila mirovnim pregovorima sa PKK. Ponovno otvaranje konflikta zbližilo je vojsku i vladu, a haos koji je zahvatio Siriju i Irak, kao i sukob sa Rusijom, takođe je doprineo povratku vojske među glavne igrače u zemlji.
Kako bi pokazao da je savez stvaran, Erdogan je javno počeo da hvali "herojska dela" vojske i da brani sekularizam. Erdogan smatra da će ovi gestovi držati vojsku mirnom, ali kako se turski predsednik ipak igra vatrom, mnogi su zabrinuti da će se vojska vratiti starim navikama, odnosno intervenisanju u političkim procesima.
Iako oslabljena, turska vojska i dalje nije van igre, naročito pošto je uspela da zadrži određenu institucionalnu autonomiju. Kemalizam, sekularna ideologija koja decenijama služi kao bedem protiv islamizma i kurdskog separatizma, čini srž učenja na visokim vojnim školama i akademijama. Religija je potpuno isključena.
Kao opravdanje za pučeve u prošlosti, vojska se zato uvek pozivala na zakon koji kaže: "Turske oružane snage moraju da štite i očuvaju domovinu i Tursku republiku kakva je definisana ustavom".
Kako se turska vojska uvek oslanjala na podršku javnosti pri izvođenju puča, malo je verovatno da će se u ovom trenutku odlučiti da interveniše u političkim procesima, a naročito da obori Erdogana kojeg podržava 50 odsto glasača. To bi samo dalje narušilo njenu popularnost.
Iako puč trenutno ne izgleda mnogo verovatan, postoji mogućnost da će se sukob sa Kurdima dalje rasplamsati i da će narod početi masovnije da protestuje protiv Erdoganove autoritativne vladavine. Ukoliko se to desi, vojska će morati da preuzme kontrolu nad bezbednošću države, a imajući u vidu istoriju, vojska će pre izvršiti politički pritisak na vladu da podnese ostavku, nego što će izazvati krvoproliće na ulicama. Jer ipak, Turska je otišla previše daleko u političkoj i ekonomskoj evoluciji da bi njom vladala vojna hunta, a vrlo je blizu i granice posle koje će njom moći da upravlja autokrata.
Izvor: FA
