Pravda

Piše: Đoko Kesić Mnogi zaboravljaju da je Titova Jugoslavija, posebno u vremenima 1960. do 1985. bila jednom nogom u NATO savezu. Iz Pentagona krajem sedamdesetih godina godina JNA je dobila najmoćnije kompjutere. Veliki skandal je izbio kad su Rusi ukrali jedan kompjuter u Parizu, prilikom pretovara na aerodromu. Vojska SAD je veoma pomogla u osavremenjavanju Vojno tehničkog instituta u kojem je bio skoro završen prototip prvog nadzvučnog vojnog lovca za potrebe JNA. VTI je bio jedan od najsavremenijih ustanova te vrste u ovom delu Evrope. Ta saradnja je naglo prekinuta u vremenu s kraja osamdeseti godina prošlog veka, a o toj „tamnoj rupi“ srpske istorije ćute u Vašingtonu, Briselu i Beogradu. NATO alijansa u Srbiji opet se stavila se u žižu srpske javnosti sredinom januara ove godine kada je Skupština Srbije usvojila tekst Individualnog akcionog partnerstva Srbije (IPAP) i zapadnog vojnog saveza. Ovaj skupštinski potpis izazvao je veliku buru. NATO nikad u Srbiji nije bio omiljen, zbog njihovog učešća u ratovima 1991.-1995. jer su se stavili protiv Srba, a sve je začinila NATO agresija na Srbiju 1999. Skupštinska verifikacija IPAP različito je tumačena u javnosti, to traje i danas. Vojni analitičar Miroslav Lazanski kaže da pomenuti sporazum „formalni stepen saradnje država članica Partnerstva za mir“. A izvršni direktor Atlanskom vojnog saveta Srbije Milovan Milošević kaže da „posle usvajanja IPAP Srbija može da bude zastupljena u misijama Alijanse“. Na Zapadu su usledile ocene da je NATO dobio diplomatski imunitet, a Američki senator DŽon Mekejn izjavio je „da će SAD posle predsedničkih izbora menjati svoju spoljnu politiku prema nekim zemljama, posebno prema Srbiji“!? Sve ove izjave su samo na prvi pogled kontradiktorne, a činjenica je da je NATO danas mnogo bliži Srbiji nego što je to ikad bio. Čije su to zasluge: istaknutih javnih i kulturnih radnika koji otvoreno propagiraju da bi se Srbiji sva vrata sveta - od EU do sveopšteg blagostanja – otvorila kad bi ušla u NATO ili NVO organizacije Atlanski savez Srbije, čije je delovanje već dugo prisutno u Srbiji? Zasluge su po svemu sudeći zajedničke. Atlanski savez Srbije (ASS) je 2009. saopštio da su njegovi ugledni članovi Veljko Kadijević, Ivan Vejvoda, Dušan Bataković, Vladan Živulović, Slobodan Branković,... i drugi. Već dugo se zna da je siva eminencija ASS već dugo Milivoje Reljin, (kako su mediji pisali a niko nije demantovao), međunarodni trgovac oružjem, koji je jedno vreme zbog tih poslova robijao u Italiji. Milivoje Reljin je sin pukovnika KOS, jedan je od najuticajnijih ljudi u SDPR, čovek koji je svome sinu Milivoju na vreme obezbedio međunarodnu licencu trgovca oružjem preko filijale SDPR u Londonu. Nekako istovremeno Vladan Živanović cvili kako Srbija još nema svoju misiju pri NATO... Iz svega navedenog evidentno je da sve ove ljude s NATO alijansom vežu materijalni interesi , neke buduće pozicije u biznisu ili diplomatiji. Ovaj mozaik dopunjavaju nova lica poput Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića koji u svojim molitvama za spas Srbije spominju NATO svetinju. Zbog čega to oni rade? Ne znamo, ali između ostaloga nisu siromasi. Da li im se u nekakvoj korelaciji pridružio Nebojša Krstić, bivši savetnik predsednika Srbije Tadića. Jer Nenad Popović je prilično žestoko reagovao, njegova NATO sumnja naspram Krstića je jasna, pošto je Krle napao Popovićevu stranku i politiku kao Putinizaciju Srbije. Ali još nismo dobili odgovor na pitanje: „Ide li Srbija u NATO?“ Kritičari Vučićeve politike spremni su da tvrde kako će Srbija najavljenim Ustavnim promenama moći pristupiti NATO savezu bez referenduma. Hoće da kažu da je virus „demokratske“ vladavine Mila Đukanovića zarazan, da je stigao u Srbiju. Teško će to ići. Čak i moćni Vučić ne bi smeo tako nešto da uradi, jer ako Srbi zaborave šta im je sve NATO uradio, od bombardovanja srpskih položaja u Kninu, Republici Srpskoj do agresije 1999. osiromašenog uranijuma, enormno uvećanog broja obolelih od neizlečivog kancera, Srbi nemaju razloga ni da žive. Izvor: Pravda