Pravda

Piše: Ivan Ristić Nije izostala ni reakcija javnosti, ali se protesti javljaju isključivo kao okidači na političko-vojne manifestacije u vidu različitih sporazuma, protokola i njima sličnih oblika ugovornih odnosa. Međutim, dok se mi bavimo procesima koji su godinama a možda i decenijama daleko, u pozadini se perfidno odvija proces bez povratka. Naime, interes jedne strane u bilo kom društvenom odnosu može se nametnuti silom ukoliko za to postoje raspoloživi mehanizmi. Međutim, daleko efikasniji, jeftiniji, prihvatljiviji i dugoročniji način je izmeniti vrednosni sistem i pogled na svet subjekata na koje se utiče, a sa krajnjim ciljem da subjekat sam prihvati željeno ponašanje. Ono što nas čini narodom – pored jezika, kulture i zajedničkog istorijskog sećanja – je vrednosni sistem. Razvoj ekonomije, integrativni procesi, ma u kom pravcu bili usmereni, i drugi egzaktni pokazatelji napretka jednog društva malo vrede bez očuvanja temeljnih postulata vrednosnog sistema pred globalnom liberalnom agresijom na svaku vrstu posebnosti. Različite ideologije u prošlosti, posebno one totalitarne, težile su kreiranju vrednosnih sistema i pogleda na svet u skladu sa svojim načelima. Komunisti su pokušali da stvore „sovjetskog čoveka“ po standardima marksističke ideologije i nametnu ga globalno kroz radničku internacionalu. Nacisti su u svom brutalnom istorijskom eksperimentu težili stvaranju arijevskog nadčoveka. Atlantizam, za razliku od njih, deluje daleko suptilnije, strpljivije i višedimenzionalno. Naime, on na prvi pogled ne zadire u suštinske elemente društva, odnosno u njihove jasno vidljive pojavne oblike. Međutim, on ih nepovratno urušava na dugi rok. Prvi put u istoriji oblikovanja identitetske matrice nacija cilj nije kreiranje čoveka po meri ideologije, već se kreira krajnje fluidna ideologija, naizgled po meri čoveka, a zapravo usmerena na njegovu potpunu dezideologizaciju i atomizaciju po meri globalizma. Tri ključne institucije koje atlantizam teži da učini irelevantnim i potisne na margine društvene svesti su SPC, tradicionalna porodica i istorijsko sećanje o posebnosti srpskog naroda, suverenističkoj tradiciji, vekovnoj borbi za slobodu, pripadnosti evropskoj civilizaciji i pravoslavnom identitetu. SPC, kao institucija zahvaljujući kojoj je srpski narod opstao i opismenio se, urušava se kroz ekumenizam, kriminalizaciju i različite nivoe društvene marginalizacije. Najopasniji nivo pomenutog procesa je sekularizam zapadnog tipa, koji teži da SPC svede na nivo nevladine organizacije i izjednači je sa svim drugim registrovanim verskim zajednicama, što je sa istorijske i vrednosne tačke gledišta apsolutno nemoguće i neprihvatljivo. Tradicionalna porodica definisana ustavom je osnovni gradivni element društva. Ona se urušava kroz opštu eroziju morala, nametanje tzv. LGBT vrednosti plasiraju se kroz medije, obrazovanje i NVO sektor, kao i kroz propagandu koja nameće iskrivljene uloge muškarca i žene u porodici i društvu. Na tu polugu utiče se mantrom o slobodi medija, koja uvek predstavlja slobodu od, za razliku od slobode za, posebno za zemlje u polukolonijalnom položaju poput naše. Istorijsko sećanje o posebnosti srpskog naroda kroz borbu za slobodu i beskompromisnu težnju za suverenom pozicijom kroz vekove održava srž identifikacije pojedinca sa društvom i nacionalnom zajednicom kojoj pripada. Za postizanje rezultata na ovom polju vodi se bitka na više nivoa – medijskom, obrazovnom i političkom. Ova sfera je od suštinskog značaja zbog vremenske ograničenosti delovanja i katastrofalnih rezultata koji mogu da proizađu iz situacije u kojoj ono izostane. Dovoljno je da stasa jedna generacija intelektualno formirana i socijalizovana u društvenom sistemu po meri atlantizma, pa da se nanese nepopravljiva šteta budućnosti i opstanku države. Osnovne poluge kojima se to čini su sistem obrazovanja i masovne komunikacije. Ove sfere se često uzimaju zdravo za gotovo i o njima se u mainstream-u ne raspravlja previše, dok, sa druge strane, imaju nezaobilazan uticaj na formiranje javnog mnjenja. U sferu obrazovanja je posebno uključen moćni Sorošev Fond za otvoreno društvo, koji pod maskom ogromnih donacija za projekte u domenu obrazovanja i NVO koje se njime bave postepeno trasira put obrazovnom sistemu lišenom tradicionalnih vrednosti, nacionalne istorije i samobitnosti, a ojačanim navodnim neophodnim veštinama za tržište rada koje služe kao paravan za kreiranje anacionalnog atlantističkog bota po meri Vašingtona i Brisela. Takođe, pomenutom procesu pogoduju masovne komunikacione platforme poput interneta i društvenih mreža, koje ne poseduju adekvatne društvene filtere i time doprinose hiperprodukciji „talenata“ u različitim sferama umetnosti ili javnog života uopšte. Tako se stvaraju fenomeni rijalitizacije i estradizacije, kojima se mladim osobama u procesu intelektualnog formiranja nameće izvrnuti sistem vrednosti i na duži rok urušava oslonac koji bi trebalo da imaju u moralu i tradicionalnoj porodici. Prvi put u istoriji čovečanstvo se susreće sa inflacijom informacija. To ljude zbunjuje, a atlantizam to koristi za perfidno nametanje sopstvenih interesa. Neoliberalna atlantistička okupacija je poput mašine koja nemilosrdno melje svaku posebnost i teži da je ukalupi u sopstvene aršine postmoderne. Za razliku od nekadašnje komunističke, sada se stvara globalna melting pot liberalna internacionala, začinjena fundamentalizmom ljudskih prava zapadnog tipa. Osnovni cilj je kreirati željenu atlantističku percepciju realnosti i socijalizovati stanovništvo na način koji odgovara interesima globalizma. Iako je ovaj proces karakterističan za najveći broj država na svetu, poseban fokus je nesumnjivo na pravoslavnim narodima, koji, uz određene grane islama, ostaju u priličnoj meri usamljeni u očuvanju tradicionalnih vrednosti i sopstvenog načina života uprkos globalnoj atlantističkoj hipokriziji. Perfidnost atlantističke okupacije ogleda se u okupaciji duha i nametanju liberalnih načela kao jedino prihvaćenih vrednosti, kroz koje bi pojedinac bio sveden na broj u sistemu, sa roditeljima A i B, sa bankovnim računom kao jedinom identitetskom odrednicom i identifikacijom sa globalnim tržištem umesto sa nacionalnom državom svojih predaka. Osoba lišena moralnih stega, nacionalne svesti i tradicionalnih vrednosti, kao konzument proizvoda i usluga na globalnom tržištu, trgovinskih barijera i svake vrste posebnosti, nije u stanju da se opire nametanju globalističkih okova. Država može biti pod dugoročnom mekom okupacijom, spolja uslovljavana i pritiskana tvrdom, mekom i pametnom moći. Tome, ipak, sticajem istorijskih okolnosti i geopolitičkim pomeranjima, čiji smo svedoci, može doći kraj. Međutim, ukoliko se narodu slome duh i istorijsko sećanje, unište osnovne institucije društva i relativizuje porodica kao njegov osnovni gradivni element, to je ireverzibilan proces, koji vodi našem potpunom nestanku. Sve postpetooktobarske vlasti, uključujući i aktuelnu, tolerišu ovaj proces – iz loše namere ili neznanja. Međutim, ukoliko se u ovoj sferi ne odupremo, za odupiranje u onoj vojnoj ili ekonomskoj neće biti onih koji bi se oduprli. Izvor: standard.rs