Piše: Leonid Savin Prema planu Swift Response globalne snage za brzo reagovanje SAD-a, koje predstavlja 82. brigada aeromobilne divizije će izvršiti 10-satni let preko Atlantika, uključujući tu i dopunu aviona gorivom u vazduhu i izvršiće desant u blizini poljskog grada Torun na Visli. U istoj zoni će biti i desant britanskih i poljskih desantnih jedinica. Paralelno će 173. avionska brigada armije SAD, koja je smeštena u Nemačkoj, naneti udare na severu Poljske. Vežbe će se završiti 26.juna.
U Saber Strike će učestvovati 13 država bloka NATO koje će do 22.juna dejstvovati svojim jedinicama na teritoriji Latvije, Litvanije i Estonije. Osim toga, iz Nemačke će u Estoniju (2200 km) biti obavljeno prebacivanje oklopne tehnike i ljudstva, uz vazdušnu podršku američke avijacije.
Prema karakteru vežbe Pentagon uvežbava trenutni, munjonosni udar na mogućeg protivnika, uz osvajanje teritorije.
Samo dva dana pre početka vežbi snaga NATO, parlament Švedske je potpisao ugovor sa Alijansom koji joj omogućuje da svoje snage za brzo reagovanje (NRF) prebace na teritoriju Švedske. Pravno to znači da je Švedska – prestala da bude neutralna!
A nešto pre toga, 3.maja, ministri inostranih poslova pet zemalja severne Evrope – Danske, Finske, Islanda, Norveške i Švedske – potpisali su zajedničko saopštenje „For a Stable Baltic Sea Region“ u kome su zajedno pozvale Rusiju da se uzdrži u Pribaltici. Može da se smatra da je time politička konsolidacija severnog krila NATO-a uglavnom i uopšte završena.
Istovremeno članice NATO-a jačaju i centralni pravac. Konačno uključenje PRO u Rumuniji koje je uz pompu proslavljeno 12.maja u bazi u Deveselu gde su se RLS smestile na 175 hektara, zajedno sa centrom operativnog upravljanja baterijama PRO i mobilnom baterijom MK-41 sa raketama-presretačima SM-3, što sve predstavlja još jedan izazov Rusiji. A manevri i simbolični ulazak američke oklopne tehnike u Moldaviju uoči 9.maja treba da pokažu ko je pravi gazda Istočne Evrope.
Nema sumnje da će na samitu u Varšavi 8-9 jula NATO svoju delatnost ka militarizaciji Centralne i Istočne Evrope potvrditi.
19.maja je protokol o pristupanju Severnoatlantskoj alijansi potpisala i Crna Gora. Istog dana su ministri inostranih poslova NATO-a konstatovali da alijansa mora da pojača rad na zaštiti stabilnosti i izvan granica zone odgovornosti bloka. Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg je podvukao da NATO mora da ima mogućnost ne samo da razmešta svoje armije kad je to neophodno, već i da obučava oružane snage drugih država (koje nisu njegove članice), da kontroliše njihovu teritoriju i da istupa protiv „ekstremističkih grupacija“. Kao primer je dato iskustvo obuke iračkih oficira u Jordanu, kao i razmeštaj i obuka snaga za specijalnu namenu i nacionalnog obaveštajnog centra u Tunisu. U vezi s tim je podsećano i na napore davanja nekih „mogućnosti“ Gruziji, Moldaviji i Ukrajini.
Sve rečeno znači da zemlje Bliskog Istoka mogu da postanu de-fakto južno krilo NATO-a, mada nisu članice Alijanse. Organizacione pretpostavke za to postoje:
1. Istambulska inicijativa o saradnji sa NATO-m zemalja Persijskog zaliva u kojima su Bahrein, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati (sve one, osim UAE, već imaju zvanična predstavništva u Briselu), i 2. Sredozemnomorski dijalog – forum saradnje NATO-a i sedam zemalja Bliskog Istoka i Severne Afrike (Alžir, Egipat, Izrael, Jordan, Mauritanija, Maroko, Tunis).
Drugim rečima, u širem smislu, zapadni vojni klub, osim 28 država-članica NATO-a i Izraela na današnji dan u svom sastavu ima i još desetak arapskih država. Da primetimo da su u 2011.godini UAE i Katar već pozajmljivali svoje oružane snage NATO-u u okviru operacije Unified Protector protiv Libije, što je u uništenju te države odigralo svoju ulogu.
Globalizacija NATO-a se nastavlja. Oružane snage Severnoatlantske alijanse se pripremaju za vođenje vojnih dejstava širokih srazmera ne samo na Evropskom poprištu, već i u drugim regionima.
Izvor: Fond strateške kulture
