Na ova i slična pitanja, pokušao je da pruži odgovor kriminolog Zlatko Nikolić. Povod za intervju, koji je kriminolog dao za portal Telegraf, a koji vam prenosimo u celosti, bilo je masovno ubistvo u Žitištu, u kom je Siniša Zlatić ubio petoro ljudi, a ranio 20. Koja je osnovna razlika između serijskog i masovnog ubice?
Masovni ubica zločine čini u momentu, u periodu od 10 ili 15 minuta (vreme se, svakako, može produžiti ukoliko ima taoce). Serijski ubica posle jednog ubistva ima pauze, pa onda nastavlja sa istim pečatom prepoznatljivosti poznatim javnosti ili policiji, ali teško uhvatljivim. Nekad to može biti period od mesec dana, nekad od godinu ili nekoliko godina dok ne počini novi zločin. Kada je Srbija zadnji put imala serijskog ubicu? Ne pamtim da je u Srbiji bilo serijskog ubice, osim na prostorima SFRJ. Mi imamo serijske silovatelje, ali nemamo serijske ubice. Neki su, na sreću, na vreme “pali”, pa nisu bili u prilici da počine zlodela. Da li postoji neki model ponašanja ubica tih profila pre nego što počine zločin? Nema takvog profila kod ubicâ, samo im je zajednički imenitelj – ubica. Sve drugo je različito. Ponašanje im je bilo slično, gledano isključivo spolja. Svi oni imaju pristojno ponašanje, to zovemo takozvanim naučenim ponašanjem. Oni znaju kako “treba” da se ponašaju, ali to ne osećaju. U “žutoj minuti” biva ispoljeno sve ono što su osećali i dolazi do nekontrolisanog ponašanja, pa tako kod masovnih ubica imamo streljanje do zadnjeg zrna u šaržeru. Zašto, na sreću, kod nas nema serijskih ubica i zašto su masovna ubistva češća kod nas nego serijska?
Zato što masovni ubica ima poriv da ubije više ljudi nego što ima psihopatskih struktura proračunatih do perfekcije, koji ubijaju radi nekog svog morbidnog zadovoljstva ili s ciljem da se osvete nekome. To je, najčešće, neki potisnut sadržaj, na primer: lice prostituke iritira ubicu po onome što je doživljavao u detinjstvu jer su mu majku tako zvali… Za to što kod nas nema serijskih ubica tumačimo sredinom u kojom živimo. Mi smo manja sredina, socijalno smo kompaktniji, nismo dostigli nivo otuđenosti koji imaju NJujork ili London i hvala bogu da je tako. Po šavovima pucaju osetljive osobe, a takvih svuda ima. Svako je od nas latentni prestupnik, U svakom čoveku “čuči” taj, a mehanizmi odbrane i kontrole su tu presudni? Naš glavni mehanizam odbrane je agresija. Ona je izduvni ventil i data je svim živim bićima radi zaštite egzistencije. Ubica se oseća ugroženim i zato ubija. Zanimljivo je, recimo, podatak da najveći broj masovnih ubica nisu duševno poremećeni, ali imaju poremećaj u ponašanju. A to je ivica patologije, a ne psihijatrije. Koji to mehanizam normalnog čoveka masovni ubica nema kad mu dođe “žuta minuta”? Masovni ubica nema kontrolu afektivnih stanja. Kod svih ljudi “fitilj” dogovoreva, a kod nekih je kratak. Razlika je u pragu tolerancije. Da li ćemo ikada biti u mogućnosti da predvidimo model ponašanja pre nego što dođe do ovako nečega? Mogli bismo, ali jedino sa indikacijama onih koji mogu takve stvari da vide. Ako bi se neko umešao ili prognozirao, postojao bi rizik da greši, te bi se mislilo da je cinkaroš. I zato su svi ljudi oprezni, a to nazivaju lažnom učtivošću, čaršijskim dostojanstvom. Tako ne bi trebalo da bude.
