Naravno, moguće je zbrljati kraće izveštaje onako kako su to činili vodeći (i ne samo) srpski mediji, gde su ispaljivane standardne fraze prema diplomatskim klišeima. Zatim, izvući siže tako da malo ko razume šta se u Varšavi zaista događalo, odmeriti ono što „pučanstvo“ najviše interesuje a to je novouspostavljeni borbeni odnos snaga na relaciji NATO – Rusija, dati primat takozvanim multinacionalnim bataljonima koji će se ulogoriti u četiri „najugroženije“ zemlje istočne Evrope, napisati desetak afirmativnih rečenica u miroljubivom tonu i apostrofirati želje i planove lidera članica Severnoatlantskog saveza, kako će se i u budućnosti baviti odbranom i razvijati bratstvo među narodima i (ne)suverenim državama. Pogotovu onim koje se dodiruju sa evroazijskim, pravoslavnim džinom i poslednjom nadom čovečanstva – Rusijom.
Evo i dokaza koji potvrđuju skromno mišljenje autora da navedeni, zaista istorijski skup severnoatlantista, zaslužuje nekoliko tekstova koji će, obećavam, uslediti u danima koji dolaze.
Dakle, na kraju Samita je usvojen najvažniji i izuzetno obiman dokument pod nazivom „Kominike šefova država ili vlada“ (Warsaw Summit Communiqué) koji sadrži 139 tačaka na skoro 30 stranica standardnog A-4 formata, u kome je sve „lepo“ sročeno. Pravo, malo „jevanđelje“ neizlečivih globalističkih agresora.
Posebnu pažnju, pored tog štiva, zaslužuju još tri dokumenta, i to:
(1) „Zvanična izjava o Komisiji NATO – Ukrajina“ (Joint statement of the NATO – Ukraine Commission at the level of Heads of State and Government),
(2) „Zvanična izjava o Komisiji NATO – Gruzija na nivou ministara inostranih poslova“ (Joint statement of the NATO – Georgia Commission at the level of Foreign Ministers) i
(3) „Zajednička deklaracija o strateškom partnerstvu NATO – EU“ (Joint NATO – EU declaration). (Povodom ovog dokumenta, tek da dodam – „toliko“ o predviđanjima dežurnih dušebrižnika, kako se „Evropska unija raspada“ nakon Bregzita, i kako su evroatlantistički lideri pogubili glave).
No, kako je i red, da se u prvom tekstu o NATO samitu osvrnemo na učešće srpske delegacije u Varšavi, koju je predvodio tehnički ministar odbrane Zoran Đorđević,u još uvek tehničkoj Vladi na čijem je čelu premijer u tehničkom mandatu, i istovremeno mandatar u iznimno produženom trajanju za sastav nove izvršne vlasti.
Đorđević je, pored toga što je ravnopravno sedeo sa liderima NATO i „partnerima“, preko njih 60, održao i prigodnu besedu na skupu. Evo šta je kazao na samom početku:
„Ovom prilikom, okružen prijateljima, želim da znate da učešćem Republike Srbije i mojim ličnim angažovanjem na ovom sastanku, moja zemlja još jednom, i po ko zna koji put, potvrđuje rešenost i odlučnost za saradnju sa svim akterima na međunarodnoj sceni, gajeći prijateljstvo bez obzira na iskustva iz prošlosti koja nisu bila prijatna, nesuglasice u sadašnjosti koja koče sutrašnjicu, a sa željom za plodotvornim odnosima u budućnosti“.
Dakle, na skupu gde je nedvosmisleno Ruska Federacija pored toga što je bila dežurna tema i targetirana kao glavna opasnost evroatlantske družine, Đorđević je konstatovao kako je „okružen prijateljima“, a zatim naglasio da će Srbija nastaviti da odlučno sarađuje „bez obzira na iskustva iz prošlosti koja nisu bila prijatna“. Ni pomena o oružanoj agresiji NATO „prijatelja“, na hiljade pobijenih, osakaćenih, na razrušenu zemlju, masovno radioaktivno i hemijsko trovanje i, posebno, na oteto Kosovo i Metohiju.
Ističući u daljem kako je Vlada Srbije rešena da neguje „vojnu neutralnost“ izrekao je tešku neistinu: „Republika Srbija je voljom naroda opredeljena za neutralnost kao bezbednosni izbor i garanciju svog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka“.
Valja ga pitati – kada se to narod Srbije izjasnio o takozvanoj neutralnosti, na kom referendumu i kada? Ukoliko je ciljao na Rezoluciju Skupštine Srbije iz decembra 2007. godine, koja se nije bavila tim pitanjem težišno, već je predvidela mogućnost da se referendum održi u perspektivi i razreši privremeno nametnuto stanje, onda se grdno prevario – tada narod nije pitan, niti se nakon toga izjašnjavao o ne pripadanju ni jednom vojnom savezu (što je jedina prava definicija), kao ni o evetualnom vojnom savezništvu sa bilo kojom državom u svetu.
A zatim je ministar vojni, u nastavku obraćanja, potencirao borbu Srbije na čelu sa njenim premijerom, Aleksandrom Vučićem (tačno tako, pomenuo ga je imenom i prezimenom), protiv terorizma i drugih globalnih pošasti, kako bi se očuvala „regionalna stabilnost“, i podrazumeva se, ljubav i bratstvo i jedinstvo „u regionu“, onih koji su se koliko juče razišli u krvi.
Usledio je glavni deo zbog koga je i došao u Varšavu, kako bi podneo račune u ime naprednjačkih evroatlantskih novofanatika:
„Kada pričamo o sadašnjosti, Srbija danas postiže značajne rezultate u saradnji sa Severnoatlantskim savezom, kao što je usvajanje Individualnog akcionog plana partnerstva i potvrđivanja Sporazuma država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih učesnica „Partnerstva za mir“ o statusu njihovih snaga. Republika Srbija je i do sada doprinosila interoperabilnosti sa partnerima kroz razmenu informacija, razvijanje multilateralne saradnje, zajedničkim obukama, zajedničkim vežbama i učešćem u mirovnim misijama pod okriljem UN i EU. Pored toga, buduće učešće u nekoj od borbenih grupa EU jedan je od prioriteta kojim se Vojska Srbije trenutno bavi“.
Da ga priupitamo – šta je u ovom citatu „vojno neutralno“ ili (i posebno) „neutralno“, i da li uopšte ima nekog razumnog pravnika u Ministarstvu odbrane, koji sme da mu saopšti da ovakvim izjavama direktno krši važeće Haške konvencije iz 1907. godine, koje pricizno regulišu neutralnost država, a time izvrgava ruglu i Povelju UN, kao i brojne druge međunarodne propise?
Pored činjenica koje je zvanično saopštio NATO liderima da se Srbija uveliko priprema za učešće u borbenim grupama EU (kojima komanduju isključivo NATO generali!), za šta, inače, ne postoji odluka Narodne skupštine (!), zatim da je plan IPAP u punoj dinamici, a SOFA sporazum, dakako, stabilan i iščekuje NATO trupe i štabove u ostatku zemlje Srbije, Đorđević je, valjda u evroatlantskom zanosu kakav nije obuzeo ni njegovog prethodnika Batu Gašića, nedvosmisleno istakao i sledeće:
„Republika Srbija uvažava činjenicu da je NATO nezaobilazan faktor evroatlantske bezbednosti sa snažnim uticajem na bezbednosnu arhitekturu Balkana. U tom smislu, podržavamo razvoj i unapređenje Platforme za dostizanje interoperabilnosti i spremni smo da i dalje u tim okvirima razvijamo politiku saradnje i partnerstva. To i dokazujemo kroz aktivno i odgovorno učešće u mehanizmima Proces planiranja i pregleda i Koncept operativnih sposobnosti“
Pa, da ga ponovo pitamo (možda će mu novopečeni novonaprednjački poslanici M. Lazanski i Z. Dragišić, eksperti vojno-bezbednosnih nauka, pomoći u sočinjeniju odgovora) – šta je u gornjem iskazu „vojno neutralno“? Je li to što je „NATO nezaobilazan faktor (obratimo pažnju) evroatlantske bezbednosti sa snažnim uticajem (još veću pažnju molim) na bezbednosnu arhitekturu Balkana“!?
Zamislimo da je ovaj takozvani ministar vojni izgovorio u Moskvi (a bio je i tamo na Bezbednosnom forumu i besedio je potpuno drugačije), ili u Minsku recimo, nešto slično i apostrofirao kako je Rusija nezaobilazan faktor bezbednosti sa snažnim uticajem na bezbednosnu arhitekturu Balkana? Kako bi to okarakterisali NATO partneri i njihovi timovi za „javnu diplomatiju“ i šta bi (mu) se desilo nakon toga?
I, na kraju, prostudirajmo pretposlednju rečenicu Đorđevićevog obraćanja liderima Alijanse i partnerima:
„Dozvolite da pohvalim značaj kontinuiteta susreta na visokom nivou u ovom formatu i da sa posebnim zadovoljstvom očekujem novu priliku za dalji nastavak razgovora i razmenu mišljenja po svim pitanjima od interesa za NATO i njene partnere“.
E, sad, čak i da zanemarimo u izrečenom njegovo lično zadovoljstvo i egzaltiranost ambijentom u kojem se Rusija razapinjala na krst, u istoj ravni kao i islamski teroristi (protiv kojih se, da paradoks bude veći, jedino Rusija i bori), pozornost (što bi rekli hrvatskih čimbenici) zaslužuje konstatacija kako Đorđević nestrpljivo očekuje dalji nastavak razgovora i razmenu mišljenja po svim pitanjima (e, sada obratimo posebnu pažnju) „od interesa za NATO i njene partnere“. Dakle – interesi NATO. Ili će biti da se usled neobičnog zadovoljstva, tvoreći ovu rečenicu od istorijskog značaja, preigrao?
No, dobro, da zanemarimo sve napred navedeno, pa čak i to da ni jednom rečju, dakle – ni jednom rečju nije pomenuo Kosmet (!) i tamošnje katastorfalne prilike pod okriljem NATO misije u vidu snaga KFOR – te da konstatujemo kako je, ipak, on samo ministar u tehničkom mandatu, koji je, eto, želeo da bude uljudan i prijateljski nastrojen prema „prijateljskoj“ Alijansi, pa da vidimo šta je u zvaničnom dokumentu – „Kominike šefova država ili vlada“ – konstatovano, a itekako se tiče Srbije.
U tački 89. se tumači situacija na Kosovu i Metohiji i daju smernice za dalje postupanje NATO sile sa jedne, a „Beograda i Prištine“ sa druge strane. Između ostalog se kaže:
„U skladu sa Rezolucijom 1244 (ono što srpske vlasti više i ne izgovaraju!) KFOR će predvođen NATO snagama nastaviti da doprinosi sigurnom i bezbednom okruženju i slobodi kretanja na Kosovu, radeći u bliskoj saradnji sa kosovskim vlastima i Evropskom unijom.“
Znači ni „s“ od Srbije, odnosno srpskih vlasti, u delu koji se odnosi na rabotu NATO-a na KiM. Jasno da jasnije ne može biti – radiće sa „kosovskim vlastima“.
U daljem se pozdravlja napredak koji je postignut u dijalogu Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU, naglašava da neće biti promena u jačini i sastavu NATO trupa na Kosovu iako je situacija, kako se ističe, stabilna, mada su i dalje prisutni izazovi. I, sada, sledi ono glavno, što se, naravno, ne može čuti u srpskim medijima:
„Osim toga, Alijansa će nastaviti da podržava razvoj bezbednosnih organizacija na Kosovu, uključujući i NATO savetodavne timove na terenu u skladu sa savezničkim odlukama, te će zadržati dalju podršku. Napominjemo zahtev Kosova za poboljšanje odnosa sa NATO-om u vezi sa čim će se najkasnije u decembru izjasniti ministri spoljnih poslova o načinima daljeg razvijanja naše podrške.“
Ovaj deo tačke 89. Kominikea, da podsetimo one koji nisu informisani, tretira NATO ekspertske timove koji se nezavisno od snaga KFOR-a, više godina nalaze stacionirani u takozvanom „Ministarstvu Bezbednosnih snaga Kosova“ – NLAT i u „Generalštabu Bezbednosnih snaga Kosova“ – NAT, koji neposredno organiziju, opremaju i obučavaju buduću (već zaživelu) vojsku „Kosova“, prema NATO standardima i procedurama, i spremaju je za uvođenje u program „Partnerstvo za mir“. Onde gde se i ostatak Srbije „partnerski“ nalazi od 2006. zvanično.
Da sve ovo ne bi bila prazna, da ne kažem diplomatska i kurtoazna priča, evo dokaza, to jest, kako sve to izgleda u mučnoj srpskoj praksi. Tehnički ministar Đorđević se na marginama skupa u Varšavi susreo (i slikao) sa brojnim šefovima NATO i ostalih delegacija. Ipak, jedan susret povodom napred iznetog u vezi Kosova i Metohije (što bi se natovski reklo „Kosova“), zaslužuje poseban osvrt, zato što se upravo na tom primeru mogu suštinski razumeti navedeni zaključci iz tačke 89. Kominikea.
To je zvaničan razgovor sa zamenikom pomoćnika sekretara odbrane SAD za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju, Majklom Karpenterom, sa kojim je zborio kao i sa šefovima ostalih delegacija, kako se ističe u saopštenju, o globalnoj i regionalnoj bezbednosti, kao i o bilateralnoj saradnji.
Nije saopšteno da li je koja reč izgovorena sa Karpenterom o Kosmetu čiju „nezavisnost Srbija nikada neće priznati“, ali je veoma važno istaći (da ne ponavljam kako o tome srpska javnost pojma nema) kako je taj isti Karpenter, dan nakon završetka Samita u Varšavi doleteo na „Kosovo“ kao član delegacije koju predvodi poznati ekspert za obojene revolucije, Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/nato-samit-licemerje-na-delu-i-agresija-u-najavi-osvrt-na-srpsko-ucesce/#_edn6 Naravno, putešestvije nije izvedeno slučajno prvo u Prištinu, a zati sledi put za Beograd. Tek toliko da se zna ko je ko i gde u okupacionoj zbilji.
I, šta je on – Karpenter, tamo radio?http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/nato-samit-licemerje-na-delu-i-agresija-u-najavi-osvrt-na-srpsko-ucesce/#_edn7 U pratnji popriličnog vojnog personala američkih Oružanih snaga, zvanično se susreo sa ministrom „Bezbednosnih snaga Kosova“ Haki Demolijem i „načelnikom Generalštaba BSK“ general-potpukovnikom Rahmanom Ramom. Za pretpostaviti je da ih je upoznato o dometima NATO „posela“ u Varšavi, a zatim izvršio vizitu onoga što je do sada postignuto na izgradnji i jačanju šiptarske oružane sile.
Karpenter je tim povodom izjavio da „SAD naporno rade na pružanju pomoći Kosovu i Bezbednosnim Snagama Kosova“, naglašavajući da je veoma zadovoljan dostignućima, što će „biti dobra osnova za angažovanje tih snaga u budućim misijima“, te da će SAD nastaviti da pomažu BSK. Ističući zadovoljstvo što je u Prištini, posebno je naglasio da njegova zemlja „snažno podržava nezavisno, demokratsko i multietničko Kosovo, te shodno tome i BSK, za koje se nada će postati“, kako je rekao „Armija Kosova koja će uspešno štititi integritet i suverenitet zemlje“.
Naravno, istakao je da je potrebno da navedeni proces, tačnije, zvanična transformacija oružane sile „Kosova“ prođe kroz ustavnu i zakonsku proceduru, za koju se nada da je adekvatno pripremljena. Podrazumeva se, za taj deo posla je zadužena Viktorija Nuland, to je ono što Karpenter nije izgovorio ali je jasno svakome ko uključi logiku, da će ona umeti da ubedi tamošnje i Šiptare i davno kupljene naprednjačke Srbe, koji su sastavni deo „kosovskih“ vlasti, ali i srpske tehničke vlasti u Beogradu – kako je došlo vreme da zaživi u punom sjaju i taj, najvažniji segment nezavisnog „Kosova“.
Karpenter je zadovoljno zaključio da se razgovaralo „o inteziviranju saradnje između BSK-a i SAD, posebno u oblasti vežbi, treninga, edukacije, kroz saradnju sa Komandom Oružanih snaga SAD u Evropi i posebno sa Nacionalnom gardom države Ajove, prema programu Državnog partnerstva“. To je onaj isti program u koji je, za vreme predsednikovanja Borisa Tadića, nezavisna Srbija uvučena 2006. godine i identičnog je sadržaja i naziva – Državno partnerstvo sa Nacionalnom gardom, ali ne Ajove koja brine o „Kosovu“, već sa državom Ohajo.
Da li je potreban bolji i originalniji primer kako dela NATO savez, tačnije njegove vodeće članice, i kako se „o jednom trošku“, odmah i bez ustezanja operacionalizuju stavovi i zadaci sa Samita na najvišem nivou? I gde je mesto i uloga u ovoj brutalnoj priči, ne onog našeg tehničkog (ko će ga znati, možda i budućeg) ministra vojnog, već pre svega ostatka jadne i smoždene Srbije.
Što se tiče brojnih drugih zaključaka, stavova, odluka, već operacionalizovanih mera, strateških i doktrinarnih opredeljenja, koja su usvojena na NATO samitu u Varšavi, a popriličan ih je broj, tek sledi detaljna analiza.
No, za one nestrpljive, kao i one koji se informišu isključivo preko RTS-a, Pinka, Informera, Kurira…, samo blaga najava. Glavna dostignuća dvodnevnog skupa u Varšavi nije to što je saopšteno (naravno da je važno i ne sme se potcenjivati!), kako NATO ostaje nuklearna sila i kako će osvežavati te kapacitete, kako će nastaviti razvoj i dalje instaliranje balističkih PRO sistema, zatim, odluka o formiranju i razmeštaju četiri multinacionalna bataljona, kao i multinacionalne brigade u Rumuniji, jačanje vazduhoplovnih snaga nad istokom Evrope i posebno nad Baltikom, te pomorskih snaga u Mediteranu, zatim, rotacija vojnih brodova u Crnom moru kako bi se izigrala Rezolucija iz Montrea, jačanje obaveštajnih snaga, borba protivu sajber – ratnika, i tako dalje i tome slično.
Glavne mere (i opake namere) se kriju u napred navedenim zvaničnim izjavama koje su potpisane sa Ukrajinom, Gruzijom i Evropskom unijom, ali i u ostalim operativnim dokumentima, te u brojnim tačkama Kominikea. Između ostalog, potencira se stabilizovanje, organizovanje, osposobljavanje, pomoć i snažna logistika, oružanim snagama navedenih država koje duboko ulaze u „trbuh“ Rusije, na način kako je to već poodavno urađeno sa baltičkim državama, zatim, Poljskom, Češkom, Slovačkom… Baš kao što se naglašava i sređivanje stanja u Libiji i zemljama takozvanog Mediteranskog dijaloga sa kojim NATO ima partnersku saradnju, te brojnim drugim zemljama Bliskog i Srednjeg istoka (Irak i Avganistan), sa kojima će se prema navedenim receptima raditi još jačim intezitetom.
O čemu se zapravo radi? O organizovanju, obuci i pripremi ozbiljnih kopnenih i ostalih borbenih efektiva, koji će u projektovanom sukobu sa Rusijom sa polukružne strategijske osnovice, biti u ulozi topovskog mesa – jurišnih odreda. Jer, ako su nešto naučili, recimo, u Avganistanu, onda je upravo ta supozicija. I potreba. Što bi u prvom borbenom ešelonu ginuli Amerikanci i Englezi, kada mogu napred pobrojani saveznički i „partnerski“ borci, dovoljno antiruski naelektrisani?
Uostalom, setimo se generala Vesli Klarka koji je u jeku oružane agresije na SR Jugoslaviju, uvidevši da samo iz vazduha i sa distance neće moći da slomi protivnika, tražio od američkih vlasti bar šest divizija. Informišući ih u isto vreme da je za kopneni upad na Kosmet pripremio na prostoru Albanije, gde se tada nalazio u viziti, desetine hiljada šiptarskih boraca iz redova „izbeglica“.
Što se ovog autora tiče u jedno je siguran na osnovu iskustva i još po nečeg – NATO je na ovom Samitu završio „posao“, ušao je u svoju poslednju fazu. U predstojećem nadigravanju sa Rusima proći će identično onako kako su svoje pohode okončali Napoleon i Hitler.
Ko sme da se kladi?
Izvor: Fond strateške kulture
