Pravda

Piše: Ivan Ristić U međuprostoru se nalazi Srbija, deklarativno na proevropskom putu, međutim tradicionalno i kulturološki na antiatlantističkim pozicijama. Ona je u sadašnjim kriznim vremenima pronašla model da opstane bez većih potresa uprkos tragičnom nasleđu i ogromnim problemima. Slabljenje EU, jačanje Rusije, promena globalne uloge SAD, urušavanje unimultipolarnog poretka i globalna nestabilnost diktiraju neke nove uslove opstanka, pa je potrebno razumeti procese i u odnosu na njih definisati buduću trajektoriju srpske spoljne politike. Za tumačenje spoljnopolitičke pozicije Srbije potrebno je shvatiti nekoliko pravila koja često ne shvataju ni sami tvorci spoljnopolitičkih strategija. Najpre, srpska spoljna politika mora da bude višedimenzionalna i da se prostire u sve sfere od nacionalnog interesa, bilo da se one posmatraju prostorno, vremenski, ideološki ili nekako drugačije. Ona ne zavisi samo od našeg delanja već u velikoj meri od objektivnih međunarodnih okolnosti. U skladu sa tim, spoljnopolitički ekvilibrijum mora biti održan po svaku cenu. Takođe, spoljna politika mora biti podrška ekonomiji. Beograd, prepoznat kao mesto održavanja velikih multilateralnih skupova na različitim nivoima, zamajac koji turizmu daju posete iz država regiona, kao i dobro zamišljena kampanja globalne promocije Srbije, mogu biti iskorišćeni u tom smeru. Spoljnopolitička propaganda konačno mora biti shvaćena kao legitimno sredstvo borbe u međunarodnoj areni. Film o Jasenovcu u Holivudskoj produkciji, filmovi o raspadu Jugoslavije i stradanju Srba u tim ratovima, herojskoj ulozi Srbije u Prvom svetskom ratu – sve to moralo bi da doprinese precizno definisanim ciljnim grupama širom planete. Na kraju, mora postojati konsenzus u parlamentu između vlasti i opozicije o ključnim pitanjima spoljne politike. Što se tiče aktuelne spoljnopolitičke pozicije Srbije, stvari nisu toliko loše kako ponekad izgledaju. Srbija uspeva da balansira između Istoka i Zapada u izuzetno teškim okolnostima, da očuva sopstvenu suverenu poziciju neuvođenjem sankcija Rusiji iako su to uradile daleko moćnije zemlje sa daleko većim ekonomskim interesima. Situacija u kojoj je Berlin bio prinuđen da uvede sankcije, a jedan zanemarljivo mali Beograd prkosi, sama po sebi dovoljno je opasna po nas i teško objašnjiva javnom mnjenju moćnih zapadnoevropskih država, koje su popustile pod pritiskom starijeg prekookeanskog brata. Iz aktuelnih protesta protiv bespravnog rušenja u Savamali i jasnog stranog rukopisa koji stoji iza njih jasno je da su procesi dostigli prelomni nivo kada će ili krenuti putem pacifikacije ili dalje eksalacije, iz koje neće biti povratka na staro. Vučić se u mnogim pitanjima pokazao kao kooperativan i strana pogodna za saradnju – potpisao je Briselski sporazum, sprovodi reformsku agendu EU i posvećen je procesu pomirenja u regionu onako kako to vidi Zapad. Međutim, on ne popušta po pitanju članstva tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama i pitanju uvođenja sankcija Rusiji, pa Zapad njegovu kooperativnost smatra nedovoljnom. Amerikanci su ljuti. To pokazuje prisustvo njihovih obaveštajaca i funkcionera ambasade na sponzorisanim protestima protiv rušenja u Savamali, kao i neprijatno sučeljavanje Vučića sa Devenportom i Skotom. NJima sukob u Srbiji trenutno ne treba, ali ne treba imati iluziju da će se libiti da ga izazovu ukoliko budu smatrali da su na to naterani. Tu leži pravo diplomatsko umeće prepoznati dokle može da se ide. Kako bi uopšte igde smelo da se „ide“ i makar delimično samostalno deluje, američkom uticaju u Srbiji mora postojati moćan antipod. I sami ruski analitičari uticaj svoje države u Srbiji ocenjuju kao izuzetno slab. To se ne može promeniti dok Amerikanci za Ukrajinu izdvajaju više sredstava nego Rostrudičestvo za ceo svet. Rusku spoljnu politiku, međutim, često nisu kadri da razumeju oni koji se na nju najviše pozivaju. Radi se o tome da na srpskoj političkoj sceni Rusi nikada neće sva jaja držati u jednoj korpi, pa će uvek jakim kartama igrati i na opoziciju i na vlast ukoliko ona ima makar nekakve antizapadne pozicije. Politička i vojna neutralnost Balkana je primarni ruski interes u našem delu sveta, koju oni postepeno obezbeđuju svojim uravnoteženim pristupom i investicijama. Kupovina ruske vojne tehnike, iako mala po obimu, investicija u Srbiju najveće kineske kompanije u proizvodnji čelika, zatim neformalne konsultacije sa Putinom o novoj vladi i slični procesi svakom pažljivijem posmatraču govore da se orijentacija srpske spoljne politike intenzivno menja ka više polova uticaja. Jedini način da se Zapad takmiči sa Kinom i Rusijom u srpskoj interesnoj sferi je da više investira u tehnološki i proizvodno izvozno orijentisane delatnosti, a da smanji obaveštajne aktivnosti i destabilizaciju. Nova infrastruktura i povećanje izvoza, a posledično i rasta standarda i kvaliteta života su daleko moćnija sredstva od obojenih društvenih pokreta različitih vrsta. Tu školu smo, nadam se, prošli. Izglasavanje Bregzita, bilo da konačno rezultira izlaskom Britanije iz EU ili ne, znači kraj EU, makar u obliku u kome je do sada funkcionisala. Svoju poziciju u odnosu na novonastale okolnosti mora da zauzme i Srbija. Jasno je da odustajanje od evrointegracija preko noći u datim geostrateškim okolnostima nije moguće. Međutim, u skladu sa novonastalim okolnostima, trebalo bi zauzeti umereno evroskeptičan stav, baziran na pojedinačnom odnosu prema državama članicama EU, gde god postoje kompatibilni interesi. EU svoje uspešne članice posmatra kao sredstvo za ostvarenje raspoloživih dobitaka, a nikada kao cilj sam po sebi. Nema ni jednog razloga zašto bi sa Srbijom bilo drugačije. Globalni procesi postepeno ali sigurno idu na vodenicu naših nacionalnih interesa. Međutim, dok se situacija ne promeni u našu korist do granice isplativosti, mora postojati pametna strategija kako opstati u sedlu. Ono što se, međutim, analizama teško može utvrditi i objektivnim kriterijuma izmeriti je na koliku je žrtvu srpski narod spreman kako bi očuvao sopstveni suverenitet pred nadolazećim godinama odluke. Rukopis atlantizma je jeziv, i on ima mnoge poluge za disciplinovanje suverenih neposlušnih država. Zbog toga se nipošto ne sme ići glavom kroz zid, već se mora vešto balansirati i ne zamerati se bespotrebno na putu ka svetlu na kraju tunela. Suština srpske spoljnopolitičke strategije mora biti da spoljnim koordinisanim delovanjem svih relevantnih institucija poboljša svoj položaj i spremna dočeka globalni rasplet koji se približava. Regionalna spoljna politika „na steroidima“, orijentisanost ka više polova moći i pravilna percepcija događaja koji nas okružuju u ovako turbulentnim vremenima čuvaju glavu. Hod uskim putem neutralnosti po ivici provalije se postepeno sužava i neminovno ćemo doći pred nedvosmislen izbor. O tome govore globalni procesi koji se ubrzavaju, a čini se da je to vreme bliže nego što je iko mogao da pretpostavi. Važno je uvek imati na umu da pregovaranje sa dželatom nikada neće rezultirati konačnim povoljnim ishodom po nas. Ono može da posluži samo za kupovinu vremena u uslovima kada drugog izbora nema. Međutim, njegov cilj ostaje do kraja isti – da nam posle decenija genocida, etničkih čišćenja, bombardovanja i ekonomskog satiranja konačno stavi glavu na panj. Da li će se to dogoditi ili ne, zavisi od naše mudrosti. Izvor: standard.rs