Pravda

Piše: Pepe Eskobar Ova izjava činjenično je tačna. Ali NATO se ne zamajava činjenicama; njih zanimaju samo mitovi. Jedan od mitova Beltvejskog oklopa je i taj da NATO periodično vraća SAD njihovoj „tradicionalnoj ulozi“ zaštitnika evropske bezbednosti. Ali zapravo stvari stoje obrnuto: Vašington periodično ima potrebu da evropskim vazalima iznova nameće imperativnu potrebu jačanja NATO. Predugo se NATO fokusirao na operacije „van svog područja“; bar od 1993, kad je taj koncept prvi put uspostavljen. To je dovelo do toga da NATO „projektuje stabilnost“ u Avganistanu – gde su izgubili rat od gomile plemena sa „kalašnjikovima“ – i Libiji – gde su stabilnu državu pretvorili u pustoš, kojom haraju naoružane milicije. To je daleko od gotovog. Pogledajte samo drugu tačku varšavskog samita pod naslovom Projekcija stabilnosti. Ovako glasi njihova misija: „Da bi zaštitio bezbednost kod kuće, NATO mora da projektuje bezbednost i van svojih granica“. To je NATO u ulozi Globalnog Robokapa – projekat koji će dobiti na ubrzanju ukoliko zvanični neokonski/neoliberalkonski kandidat Hilari Klinton preuzme upravljanje Belom kućom od 2017. godine. Pre svega, NATO se sad vratio modifikovanoj verziji svoje hladnoratovske doktrine konfrontacije sa Rusijom. To je ključna tema ne samo varšavskog samita nego i inače, kakva god da je njena zvanična verzija. Dakle, sve se svodi na „rusku agresiju“. Da bi izokrenuo celu stvar, NATO nastoji da stvori novu gvozdenu zavesu – koliko god ona bila plastična – od Baltika do Crnog mora, i autoritativno pošalje „jasnu poruku“ kroz izjavu generalnog sekretara Jensa Stoltenberga: „Ako ijedan od naših saveznika bude napadnut, cela alijansa će zajednički odgovoriti“. Novu gvozdenu (ili plastičnu?) zavesu u ovom trenutku čine četiri slabašna multinacionalna bataljona raspoređena na rotacionoj osnovi u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj. Sve se to događa dok prava „pretnja“ NATO članicama ne dolazi iz Rusije, već od nečega što se pretvorilo u tabu temu u Evropi i što je posledice vašingtonskih direktnih i indirektnih bliskoistočnih grešaka. Od doktrine „šok i strahopoštovanje“ (američka ratna doktrina koja koja je korišćena prilikom invazije na Irak; prim. prev.) preko „upravljanja iz pozadine“, do naoružavanja „umerenih pobunjenika“ – svi ti potezi Carstva Haosa doprineli su masovnoj izbegličkoj krizi. Najbolje što je Stoltenberg povodom toga uspeo da sastavi bilo je: „Uspostavićemo okvir za suočavanje sa pretnjama i izazovima sa juga“. U NATO vokabularu „jug“ praktično znači suočavanje sa Daešom na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Ali se ne odnosi na ogranke Al Kaide, koji su stali u sintagmu „umereni pobunjenici“. Stoltenberg takođe podvlači: „Ne želimo novi Hladni rat“. Ipak, projekcija natovske „stabilnosti“ drugačije se reflektuje na terenu. Ako je i bilo ikakvih sumnji da su EU i NATO zajedno u tom projektu, zajednička deklaracija koju su u Varšavi potpisali Stoltenberg, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk – zauvek ih je razvejala. Na kraju krajeva, čak i britanski establišment bio je primoran da prizna kako je EU od početka bila projekat CIA ništa manje nego što je NATO bio Pentagonov. Dakle to je „projekat“ koji je NATO ponudio Zapadu – i Globalnom Jugu. Pogledajmo šta se dešava na drugoj strani. Događaj od ključne važnosti odigrao se pre samo nekoliko dana, na godišnjem zasedanju Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) U Taškentu. ŠOS je trenutno u procesu izvrtanja geopolitike naglavačke. Ne slučajno, ključni pokazatelj razmišljanja pekinškog rukovodstva (misli se na jedan od partijskih listova kineske Komunističke partije; prim. prev.) uporedio ga je sa odvajanjem superkontinenta Gondvane pre 180 miliona godina. Dok je Bregzit potencijalno nagoveštavao sporoodvijajuću imploziju EU – što je šokiralo elite koje upravljaju Carstvom Haosa – ŠOS je Indiji i Pakistanu odobrio status punopravnih članova. Previše je rano za nagađanja o dugoročnim dobitnicima postbregzitovske geopolitičke konstelacije. Beltvej je histerično kriknuo: „Putin je pobedio“. Peking je, reagujući umereno, konstatovao da je pobedio dolar. Moskva, bez zvanične objave o tome, smatra da bi glavnu korist od Bregzita moglo da izvuče partnerstvo Rusije i Kine. Ono što Peking zaista želi mnogo je kompleksnije – kinesko-evropsko strateško partnerstvo, koje bi išlo ruku pod ruku sa rusko-kineskim strateškim partnerstvom, koje bi se paralelno razvijalo u okviru ŠOS. Još jednom, radi se o masovnom povezivanju Evroazije – reflektovanom kroz neprekidnu akciju izgradnje nekoliko ekonomskih koridora. To, na primer, uključuje izgradnju servisa za teretne vozove na relaciji Kina – Evropa, koji se sada stabilno razvija pod brendom „Čajna relvej ekspres“. Trgovinske investicije i infrastrukturni projekti cvetaju širom Evroazije, od mađarsko-srpske pruge, preko Kamičkog tunela u Uzbekistanu, mreže dalekovoda u Kirgistanu, do cevovoda za prenos prirodnog gasa od Kine do Centralne Azije. Kineski ministar trgovine Gao Hučeng praktično je nagovestio putokaz izjavom da će se buduća regionalna ekonomska saradnja odvijati u okvirima ŠOS, vođena inicijativom „Jedan pojas, jedan put“ (OBOR), što je zvaničan kineski naziv za projekat Novog puta svile. To podrazumeva, na primer, potpisivanje ugovora o trgovini u nacionalnim valutama sa Rusijom, Kazahstanom i Kirgistanom; o prekograničnoj trgovini u nacionalnim valutama sa Tadžikistanom i ugovor o razmeni valuta sa Rusijom, Kazahstanom i Tadžikistanom. I tako nastaje cela stvar – ŠOS, OBOR, AIIB (Azijska banka za infrastrukturne investicije), Nova BRIKS banka za razvoj (NDB), Fond puta svile. Investicije i finansije podstiču apsolutnu međupovezanost. Sve ovo će biti moguće zbog toga što ŠOS – za razliku od NATO i EU – nije ni alijansa niti unija. Godine su prošle dok ŠOS nije definisao svoju glavnu misiju i odgovorio na pitanje da li organizacija predstavlja azijski NATO ili trgovinski blok? ŠOS je na kraju zapravo mutant, hibrid: azijski pragmatični koncept jedinstva u različitosti. Naziv „otvoreni regionalizam“ nije daleko od suštine. Recimo, Indija može biti deo ŠOS, dok istovremeno održava neku vrstu simbioze sa SAD. Ipak, neki osnovni koncepti su očigledni, naročito jasno nastojanje da se izgradi sveobuhvatna infrastruktura, koja će praktično ujediniti sve članice, od Jugoistočne do Južne, Centralne i Istočne Azije. Sve to je deo kompleksnog i dobro promišljenog kineskog strateškog geopolitičkog projekta – koji uključuje turbopogonske trgovinske/komercijalne veze sa svakim igračem od Evrope do Centralne i Jugoistočne Azije. Ne čudi što je predsednik AIIB DŽin Likin nedvosmisleno stavio do znanja da će AIIB podržati sve projekte OBOR koji su „ekološki odgovorni, društveno prihvatljivi i promovišu rast“. Koliko god bila duboko uvučena u evroazijsku integraciju, Moskva će takođe pažljivo motriti na evropski front. Rusija i Nemačka su možda još uvek daleko od formiranja strateškog partnerstva, ali stvari se kreću u tom pravcu. U skladu s tim, ministar ekonomije Zigmar Gabrijel izjavio je da bi sankcije trebalo da budu ukinute. On takođe podržava Severni tok-2, koji će povećati kapacitete prethodno izgrađenog gasovoda Severni tok. Ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer okarakterisao je poljsko-baltičke antiruske manevre kao „zveckanje oružjem.“ Nemački socijaldemokrati uvek imaju na umu da duh Ostpolitik strategije Vilija Branta mora biti živ i aktivan. Da je još uvek živ, Ču Enlaj bi verovatno rekao da je prerano za ocene da li će postbregzitovska Britanija uspostaviti novi geofinansijski savez sa Kinom. Ono što je sigurno je da londonskom Sitiju ide voda na usta pri pomisli da bi njegove finansijske usluge mogle doprineti razvoju evroazijskih integracija. Sa druge strane, Peking deluje uvereno da „SAD nisu sposobne da istovremeno poraze kineskog zmaja i ruskog medveda“, pa će tok evroazijskih integracija, koji uključuje obe države, nastaviti da napreduje. Kad se uzmu u obzir ove okolnosti, šta Beltvej zaista želi? Godišnja konferencija britanske armije, posvećena kopnenim jedinicama, odžana je svega par dana pre Bregzita. Kako je potvrdio jedan od kreatora koncepta „Šok i strahopoštovanje“ – zapravo destrukcije Iraka – ključnu rečenicu na konferenciji izgovorio je jedan od američkih generala. On je rekao da je apsolutni prioritet za Pentagon da „obuzda, a, ako je neophodno, i porazi Rusiju u ratu“. Na kraju se sve – kao što se moglo i očekivati – svodi na scenario dr Strejndžlava (misli se na nadimak bivšeg šefa NATO za Evropu poznatog po rusofobičnim izjavama, generala Filipa Bridlava; prim. prev.). Nova NATO „projekcija stabilnosti“, kako je rečeno u Varšavi, samo je još jedna besmislena PR maska za prikrivanje prave agende – Pentagon ozbiljno razmatra mogućnost vrućeg rata sa Rusijom. Izvor: Novi Standard/ sputniknews.com