Piše: Aleksandar Pavić
Kao da ih je ona hapsila i držala u nelegalnom pritvoru skoro 15 godina. Kao da je ona započela beskrajni „globalni rat protiv terorizma“ (GWOT ), koje se pretvorio – ili je, preciznije, uvek bio – globalni rat za širenje terorizma. Ima li danas manje ili više terorizma i terorista u odnosu na vreme pre 11. septembra 2001. kada je ovaj nezvanični ali i te kako realni rat objavljen iz usta DŽordža Buša mlađeg?
Pitajmo narod Avganistana, Iraka, Pakistana, Sirije, Libije, pitajmo žitelje Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije. I ne samo njih. Uostalom, ne moramo ni da pitamo – svima je jasno da je od tada terorizam u neprestanoj ekspanziji.
Zbog čega to tačno Srbija treba da „velikodušno“ pomogne SAD da se nose sa posledicama problema koji su same stvorile i rasplamsale? Zbog čega nam se to Skot toliko zahvaljuje? Zato što smo pomogli njegovoj siromašnoj zemlji? Ili zato što smo ponovo ispali paceri, odnosno kišne beskičmene gliste.
Kao da nemamo dovoljno veliku metu na svojim leđima, koji su nam upravo naši američki „strateški partneri“ zdušno svih ovih godina crtali, uveličavali, a zatim njom mahali pred očima islamističkih ekstremista širom sveta – upravo da bi dodatno povećali njihovu omrazu prema nama.
Čuju se razna objašnjenja i racionalizacije: da će prihvat dvojice neosuđenih terorista zapravo pomoći Srbiji, jer će ona time „steći poene“ i lakše biti prihvaćena kao deo notorno kontraproduktivne i destruktivne američki predvođene „antiterorističke koalicije“, da nam je ovo otvorilo vrata tobožnjem čvršćem partnerstvu sa Amerima, da je to nekakav trijumf nekakve izbalansirane politike. I tako dalje.
To je sve vređanje inteligencije. Država sa bar trunkom dostojanstva ovo ne bi prihvatila. Prvo – zato što ne mora, ni po jednom pravnom osnovu. Drugo – zato što ni SAD ovo suštinski ne moraju da rade, jer kod kuće imaju mesta koliko hoće. Na primer, u pustarama Nevade, Utaha, Arizone, NJu Meksika, planinama Montane, prerijama Dakoti…
A, postavlja se i logično pitanje: a zašto to SAD zapravo rade? Zašto prebacuju zatvorenike Gvantanama u druge, odnosno treće zemlje, kad u samim SAD postoje kapaciteti za njihovo zbrinjavanje na slobodi – a i ne radi se o nekom velikom broju ljudi. Zašto – osim da i druge što dublje umešaju u sopstvene svinjarije. Da ih učini saučesnicima. Da i drugi, hteli ili ne, postanu meta islamističkog terora kojeg su SAD same stvorile, radikalizovale i proširile. Da Amerima bude lakše da sutra mobilišu sve te države-pacere koje su primile bivše zatvorenike Gvantanama za neke nove ratove. Da bi mogli da nametnu veštački osećaj da smo „svi u ovome zajedno“. Iako nismo, iako je sve njihovo maslo, jer retka je ta država na svetu u kojoj oni nisu dali moralnu i/ili materijalnu podršku najekstremnijim od ekstrema, zarad sopstvenih ciljeva.
Da li je iko iz srpskog državnog vrha u tehničkom mandatu pitao Amere mogu li oni blagoizvoleti dati svoj doprinos borbi protiv terora i terorista na samom Balkanu, u BiH i na KiM, na primer, a svakako i u Makedoniji – pa da vidimo prvo neki dokaz da učestvujemo u nekom tobožnjem zajedničkom ratu. Retoričko pitanje. Jer, evo, ni Rusi posle višemesečnog aktivnog antiterorističkog angažmana u Siriji ne uspevaju da isteraju Amere i njihove vazale na čistinu i nateraju ih da se istinski i posvećeno bore protiv tamošnjih islamista, umesto što foliraju borbu protiv njih dok ne smisle nešto bolje, tj. gore. A mi ćemo sad, kao, prihvatanjem dvojice bivših (da li?) terorista nekako obezbediti američku podršku u borbi protiv onih protiv kojih Ameri suštinski neće i ne žele da se bore, jer su, u korenu, njihove kreature? Ima li ikoga ko u to veruje?
A hoćemo li, ako sutra npr. Islamska država bude označila Srbiju za svoju metu zbog prihvatanja ove dvojice i, ne daj Bože, izvede neki teroristički napad u cilju odmazde – zatražiti odštetu od Amerikanaca? Da citiram bivšeg (prvo)borca protiv terorizma koji je, upravo zbog toga, skončao u Hagu: Malo morgen. Bar ne ovi što satima stoje u redu da bi čestitali 4. juli. Štaviše, to će pre biti savršen alibi Amerima da nas još dublje uvuku u svoje mahinacije, mreže i kvazi-koalicije. Jer, eto, mi ćemo tada još i „deliti zajednički bol“.
Nemamo mi šta da se Amerikancima dokazujemo, niti da potvrđujemo svoj antiteroristički pedigre ili namere. Naprotiv. Jer, kad smo se borili protiv terorizma, i u BiH, i na Kosmetu 1990-ih – oni su čvrsto bili na strani terorista. I ostali – do današnjeg dana. I pričinili nam grdnu ljudsku i materijalnu štetu, za koju im, na našu sramotu, još nije podnet račun.
Tvrdim, po ko zna koji put, na osnovu ličnog iskustva – uopšte nije potrebno ponizno se dodvoravati na ovakav način, i pridružiti se ostalim državama-krpama Evropske unije. Nikakvo poštovanje mi ovakvim činovima ne dobijamo. Naprotiv. Prvom prilikom, tražiće nam još niže i prizemnije usluge. Sve dok budemo klimali glavom i to prihvatali.
Kao što su Srbi bili prvi gerilci u porobljenoj Evropi početkom Drugog svetskog rata, tako su bili i prvi borci protiv globalnog terorizma 1990-ih. Mi imamo puno pravo da zahtevamo – a ne da primamo zahteve. Pogotovo ne ovakve. Od mračne Viki, donosioca novih danajskih darova. Izvor: Fond strateške kulture
