Pravda

Piše: Nenad Uzelac Simbolika Pada Bastilje dosta se koristi i u analizi ovog, novog, terorističkog akta, a sve sa pitanjem šta se desilo sa „starom“ Francuskom u kojoj se rodila parola „sloboda, jednakost, bratstvo“ i čija revolucija je iznedrila „nove“ vrednosti i „demokratiju“. Da li je Francuska odstupila sa svoga „starog“ puta ili, da postavimo bolje pitanje, sa njega nikada nije ni skretala? Da li je Pad Bastilje označio kraj stare ili početak „stare“ Francuske? Konkretnije, da li su baš Bastilja, sloboda, jednakost i bratstvo izrodili globalni koncept smrti? I kako?

Da se čitalac ne bi mučio, odmah ću odgovoriti sa – da. I to ću pokušati da objasnim u nastavku teksta, a za mučenje, prouzrokovano čitanjem objašnjenja, nemam opravdanje. Da, upravo je Pad Bastilje oslobodio „zlog duha iz boce“; upravo je parola „sloboda, jednakost, bratstvo“ izrodila globalni koncept smrti koji se seje Evropom (i svetom) od Francuske revolucije. Kako? Prvo moramo reći da je Pad Bastilje stvarno označio oslobođenje francuskog, pa i evropskog, čoveka tog vremena, ali, mora se precizirati, da je to oslobođenje bilo spoljašnje/mehaničko oslobođenje. Dostojevski je u mnogim svojim tekstovima najbolje iznijansirao problem Francuske revolucije gde je objašnjavao da je upravo rimo-katolička ideja, kojom je prožeta Francuska, iznedrila socijalističku ideju i svest u Francuskoj, koja je dovela do Revolucije. Kako je rimo-katolička ideja iznedrila „nepogrešivog“ čoveka, tako mu je omogućila da zločin koristi kao sredstvo delovanja. Kada je u zapadnoj Evropi nepogrešivost čoveka u principu dogmatski sankcionisana, zašto da se njome ne koristi svaki Evropljanin? – postavlja ovo pitanje, analizirajući Dostojevskog, Justin Popović. Francuski ili evropski čovek Francuskom revolucijom nije kroz spoljašnje/mehaničko oslobođenje doživeo unutrašnje/duhovno prosvećenje i iz sebe oslobodio vrednosti koje će oplemeniti svet. NJega su upravo „zli dusi“, nagomilani u njegovoj duši, doveli do toga da svoje pitanje u Francuskoj revoluciji rešava udarom na „braću“ koja ne prihvataju njegova načela, a onda i giljotinom, kao normalnom posledicom takve nenavidnosti. Prostim rečnikom rečeno: francuski čovek nije mogao zlo učiniti tokom i posle Francuske revolucije, ako njegova duša već nije bila napojena zlom. Sjajni francuski mislilac, Žozef de Mestr, u svojim delima o Francuskoj revoluciji, lepo je objasnio da svaka revolucija znači haos i nasilje – rađa se iz nakupljenog zla i materijalizuje se kroz zlo. U ovom slučaju, socijalistička parola slobode sjedinjena sa rimo-katoličkim principom „nepogrešivosti“ evropskog čoveka, dovela je do toga da nepogrešivi revolucionari problem „neposlušne braće“ rešavaju slobodno – „nepogrešivom“ metodom: giljotinom. Giljotina im ne stavlja na dušu greh, jer ih „nepogrešivost“ oslobađa istog. Sloboda je pravo na nejednakost, jednostavno će reći Berđajev. U društvu gde bratstvo, samo po sebi, ne postoji kao što je revolucionarna Francuska tog vremena, pa i cela Evropa, i gde se, Marksovim rečnikom rečeno, klasa sprema da udari na klasu (samim tim, logično, bratstvo je u startu nemoguće) sloboda se sa jednakošću može pomiriti samo mehanički – giljotinom. Episkop Nikolaj govori o tome kako jednakost isključuje pravdu i ljubav i da iz groba ljubavi niče pravda, a iz groba pravde niče jednakost. Zato socijalistička ideja, proizašla iz rimo-katolicizma (i njeni revolucionari), u suštini, ne želi izjednačenje svih, već uzdignuće malih i slabih do velikih i moćnih, ali pošto nema moći da to uradi, onda se veliki i moćni svlače sa njihove visine u sredinu malih i slabih. Za sve koji to ne žele, giljotina ili Goli otok je rešenje. No, ovo svlačenje je ona strana medalje koja oslobađa „zao duh“. To svlačenje velikih i moćnih u sredinu malih i slabih nasiljem i giljotinom predstavlja uništenje aristokratskog, dotadašnjeg, hrišćanskog duha i nivelisanje svih duhovnih stremljenja evropskog čoveka sa vertikalnog, hrišćanskog, aristokratskog na horizonatlno, ateističko, demokratsko, na masu i rulju. Pad Bastilje, pored gornjeg, spoljašnjeg/mehaničkog, oslobađanja, predstavlja uništenje stare, aristokratske, hrišćanske Francuske i rađanje nove, demokratske, ateističke (sekularne) Francuske; uništenje visokog, aristokratskog duha u Evropi i svlačenje istog na prizemno, masovno, rulju. Pad Bastilje predstavlja: uništenje vertikale i uspostavljanje horizontale; nivelisanje aristokratskog duha na ne-duh rulje; slobodu na neslobodu; jednakost na nejednakost; bratstvo na svileni gajtan; život na smrt. Takvu, zapadnu, demokratiju ili takav koncept socijalizma Dostojevski će nazvati „srećnim mravinjakom“ – društvo duhovno nivelisano na najniže, „suviše ljudsko“, koje je istinsku slobodu žrtvovalo za „sreću“, „sreću“, jer je sebi, ustvari, oduzelo pravu – aristokratsku slobodu duha -, kojom mu je bilo omogućeno da ljude i svet gleda očima višeg duha:“Da jest sluga slugu“. Aristokratski duh ranijih vremena je uništen, mali čovek je postao veliki i „nepogrešiv“, gordost data „nepogrešivošću“ omogućila mu je da sebe postavi na mesto Boga i time mu je sve postalo dozvoljeno. Iz „nepogrešivosti“ rulje, malog čoveka, javlja se gordost i rasistički pogled evropskog čoveka prema, po istom tom čoveku, ostatku sveta. Zato nije čudno da se prvi i najveći rasistički ideolog, Gobino, javlja baš u Francuskoj, ali praksa je dovela do toga da se njegova teorija celovito realizuje u Nemačkoj u prvoj polovini 20. veka.

Francuska revolucija iznedruje gordog, po Valteru Šubartu „prometejskog“ – pobunjenog protiv bogova -, evropskog čoveka; „neogrešivi“, gordi, prometejski, evropski čovek, kao takav, stvara rasistički pogled na svet – ceo svet je njegovo vlasništvo koje mora da osvoji. Kod Hegela, kao mislećeg vrhunca zapadnog duha, sagledavanje svih ne-zapadno-evropskih naroda kao niže rase i sistematska (ekonomska) ili vojna – „rat nije apsolutno zlo“ -, kolonizacija postaje osnovnim principom modernog zapadnog duha; kolokvijalno rečeno: u duhu Zapada se desio kopernikanski ili Kantov obrt. Taj obrt svoj zamah dobija u, kroz rimo-katolicizam, izvitoperenoj ideji – Crkva kao Država (sekularizam), a ne Država kao Crkva (hrišćanska zajednica kao način života) – svehrišćanskog ujedinjenja. Francuska revolucija je sredstvo i cilj tog obrta: princip svehrišćanskog ujedinjenja ili jedinstva dobija svoje najmehanicističkije obrise: ako se nije moglo duhovnim pregnućem i ako je duhovno pregnuće nestalo gubljenjem metafizičkih osnova, onda će moći krvlju i mačem. Zapadni čovek se pobunio – Prometej – protiv hrišćanstva i njegovih ideala, jer je bio preslab da ih ispuni; umesto da aristokratski sebe podigne na nivo savršenih Hristovih ideala, on se pobunio protiv Boga, svukao ga na zemlju, srušio savršene ideale zarad svojih, ničeovski zboreno, „ljudskih, suviše, ljudskih“, izjednačio sa sobom i sebe proglasio za Boga – tu je rimokatolicizam iznedrio socijalizam. Pad Bastilje i kopernikanski obrt rezultiraju Kantovom filozofijom ništenja Boga. Na mesto Boga – „Bog je umro u Evropi“, kroz Zaratustru zbori Niče -, aristokratskih, hrišćanskih, metafizičkih…vrednosti nastupa gordi evropski Čovek, koji će krvlju i mačem ujediniti „hrišćanski“ svet – Napoleon. On, Napoleon, kao proizvod Pada Bastilje i Francuske revolucije, nije samo konkretan čovek koji kreće u osvajanje sveta; on je emanacija Apsolutnog Duha Zapada,  hegelovski rečeno – on je „Apsolutni Duh na Konju“. Napoleonovština, tako, postaje principom rimo-katoličkog – mehaničkog – načina ujedinjenja hrišćanskog sveta krvlju i mačem kojim će se Zapad, kao, u Kantovom obrtu, Apsolutnim Duhom uspostavljeni totalitet, prema svima koji nisu deo tog totaliteta, ponašati osvajački. Dranch Nach Osten je proizvod napoleonovštine. Hegel je objašnjavao da ekonomsko ujedinjenje Evrope dolazi po nužnosti i da će (zapadna/građanska) Evropa prema svima koji nemaju duhovni sklop njenog totaliteta (po Špengleru – „faustovski“) ponašati se osvajački. Niče će to konkretizovati kada pojam volje za moći stavlja na pijedestal modernih zapadnih vrednosti uspostavljenih Kantovim obrtom pa će reći da se javljaju dve stranke u Evropi: stranka mira koja disciplinuje i nedozvoljava svojim članovima da ratuju i stranka rata usmerena protiv svih koji nisu deo prve. Napoleon je uspostavio stranku rata. Dostojevski, postavljajući napoleonovštinu kao princip Zločina i kazne, dovodi Raskoljnjikova do shvatanja da on nije ubio babu, već da je sebe ubio, odnosno, on je „ubio princip“. I Napoleon je ubio sopstveni – Dranch Nach Osten – princip: krenuo je na Rusiju sav gord da je slomi, a vratio se ponižen i očajan. Od njegovog trijumfa ništa nije bilo. Kao i Raskoljnjikov nakon ubistva babe, tako je i Napoleon na Svetoj Jeleni shvatio da je ubio princip: “Rusija je sila koja gigantskim koracima korača ka gospodstvu sveta“. Shvatio je ono što su najlepše objašnjavali Dostojevski, Valter Šubart i drugi: u Rusiji, u pravoslavlju, još uvek se sačuvao Hristov lik, lik izvornog hrišćanstva, a u njemu su vrednosti koje jedino mogu oplemeniti svet i stati na put stranci rata iznedrenoj u Francuskoj revoluciji. Videvši propast Napoleonovog principa da se svet ujedini mačem i krvlju, Marks će zaključiti da je Napoleonovo izvinjenje tom principu i svetu bio nacionalizam.

Međutim, pored toga što su sa obrtom koji se desio u zapadnom svetu svi drugi narodi koji nisu deo tog totaliteta morali suočiti sa globalnim konceptom nasilja Zapada, a što je sve posledica gore navedenog, posledica Francuske revolcuije i Pada Bastilje, još tragičnije jeste to što su ova dva pojma – Francuska revolucija i Pad Bastilje – pored tri Dranch Nach Osten-a prema Istoku u 20. veku doveli i do Oktobarske revolucije u Rusiji i komunizma u srpskom narodu. U dodiru sa novim konceptom zapadnog duha, ova dva naroda su odbacila svoj stari, aristokratski, hrišćanski princip uređenja zajednice i, kroz socijalizam/komunizam kao evropsku vrednost, žrtvovali sebe zarad jednog suludog eksperimenta – mehaničkog uređenja zajednice među slovenskim, pravoslavnim narodima putem komunizma, a on je samo momenat u kretanju Apsolutnog Duha čija emnanacija i prozor u svet je bio Napoleon i njegov princip mača i krvi kao globalni princip smrti. Oktobar ili Revolucija su momenti Zla. Od Francuske revolucije preko Napoleona, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, razbijanja SFR Jugoslavije, NATO agresije na Srbiju, Iraka, Avganistana, Libije, Sirije, Ukrajine…isti je princip: krv i mač. Noseći smrt u sebi ista Revolucija iznedrila je smrt u svetu; sejući smrt po svetu posejala je smrt u Nici. Raskoljnjikov je sebe, duboko u Sibiru, izlečio pokajanjem – evanđelisao se; Evropa i dalje pokušava lek da nađe u krvi i maču, jer bi pokajanjem morala odustati od, u njoj prirodno ustanovljenog, principa za gospodarenjem svetom. Odsustvo pokajanja plaća žrtvama koje joj se kao bumerang vraćaju i plaćaće i dalje, dok Rusija, uništena pod uspostavljanjem zapadnih vrednosti – boljševizam, staljinizam, zapadnjaštvo uopšte -, i stradanjem pod njima, u 21. veku, vraća se sebi.

Pokajanje po zlu kojeg je porodila Francuska revolucija ne prilježe duhu Zapada: užas koji se desio u Nici ište pokajanje. Izvor: Fond strateške kulture