Pravda

Piše: Igor Damjanović, 'Šušanjska Narodna Republika' Ukoliko bi Milo Đukanović i njegovi dvorski istoričari iste matrice kojima definišu današnjicu, odnosno opisuju ujedinjenje iz 1918, primenili da događaje od 13. jula 1941. godine, u udžbeniku istorije za završne razrede osnovnih i srednjih škola moglo bi da stoji nešto otprilike ovako: „Razularena masa društveno neodgovornih elemenata, izmanipulisana od strane velikosrpskih ekstremista i ruskih agenata (komunista) u osvit zore 13. jula 1941. izvršila je udar na tek obnovljenu crnogorsku državnost. Cilj trinaestojulskih ustanika nije bio samo pokušaj rušenja crnogorske državnosti i gašenje njene večnosti, već je njihov neodgovorni akt bio je i usmeren na zaustavljanje crnogorske integracije u evropsku porodicu naroda i pristupanja Trojnom paktu. Nažalost u svojim naumima su uspeli". Zbog trinaestojulskih terorista punih 65 godina čekalo se da se Crna Gora ponovo vrati na staze večnosti i hiljadugodišnjosti. Međutim, iskonski neprijatelji naše obnovljene večnosti iz Beograda i Moskve, teško su se mirili sa crnogorskim napretkom u evroatlantskim integracijama i otvaranju briselskih poglavlja. Stoga su 24. oktobra 2015, okupili potomke trinaestojulskih terorista, iskonske mrzitelje svega crnogorskog, sa zadatkom da Crnu Goru vrate u 13. jul 1941. Herojskim držanjem naše policije i SAJ-a, odgovornim odnosom konstruktivne opozicije i podrškom saveznika iz Ambasade SAD u Podgorici - bande zlotvora su rasturene, crnogorska državnost i večnost su sačuvane, a naš put u evropsku porodicu naroda i integracija u NATO pakt nastavljene.“ Jedni razlog zašto Đukanović i njegova kamarila za sada izbegavaju da i događaje iz 13. jula 1941. prilagode svojim dnevno političkim potrebama, kao što recimo trenutno rade sa NJegošem, ili ranije sa Gavrilom Principom, Mojkovačkom bitkom i Ujedinjenjem 1918, jeste to što crnogorsko društvo ipak nije spremno da se dominantno odrekne vrednosti antifašizma. Stoga su se Đukanović i ekipa opredelili za bizarni kompromis, da ovaj datum obeležavaju kao Dan državnosti, uz stihove himne čoveka protiv čijeg je pokušaja obrazovanja kvislinške Nezavisne Države Crne Gore, podignut i Trinaestojulski ustanak. Pošto se Đukanovićeva ideološka kamarila trenutno nalazi u jeku rata sa NJegošem, za očekivati je - ukoliko u ovom ratu trijumfuju i NJegoša isteraju iz crnogorskih škola - da se sledeći na njihovoj meti nađe narodni ustanak 13. jula 1941. Tek kada se parolama „Nikad više pod Mojkovcem“ i „Nikad više 1918“ pridoda i „Nikad više 13. jul“, logički niz identiteta novog dukljanskog čoveka biće kompletiran. Ako uporedimo ličnosti Sekule Drljevića, rodonačelnika ideje o ovakvoj nezavisnoj Crnoj Gori (nezavisnoj ponajviše od njene autentične istorije) i njenog realizatora Mila Đukanovića, primetićemo zapanjujuće sličnosti, malo razlika i jednu nedoumicu. Obojica su svoju političku karijeru započeli kao teški srpski nacionalisti, ako apstrahujemo Milovu komunističku prošlost, jer u Sekulinoj mladosti komunizam nije postojao. Sekula Drljević je bio predlagač rezolucije da Crna Gora mora ući u Prvi svetski rat na strani Srbije. Tokom parlamentarne debate Drljević je u završnoj reči više puta pozivao na „spas srpstva“ podvlačeći: „Dve su srpske kraljevine sada jedno“. Milo je sa druge strane mrzeo šah zbog šahovnice, govorio da se Kosovo mora braniti svim sredstvima, kao i da se sa „ustašama moramo pravednije razgraničiti nego što su to uradili priučeni boljševički kartografi“. Sekula Drljević je takođe bio veliki zagovornik ujedinjenja 1918. i aktivni podržavalac Podgoričke skupštine. Milo se slično držao 1993. i lično rukovodio sprovođenjem referenduma, na kome je dve trećine građana Crne Gore glasalo za zajedničku državu sa Srbijom. E, problem sa Sekulom nastao je nakon što je postavljen „samo“ za sekretara Ministarstva pravde Kraljevine SHS, a ne ministra kako mu je bilo obećano. Tada on odlučuje da prevrne ćurak i počinje da se zalaže za ravnopravnost Crne Gore unutar Kraljevine SHS. Milo je uradio otprilike isto, nakon što je Slobodan Milošević pokušao da stopira njegov šverc cigareta i ostale kriminalne poslove. Vremenom je Sekula počeo da se zalaže za nezavisnu Crnu Goru, Milo Đukanović isto. Drljević je 12. jula 1941. skupštinskom odlukom pokušao da Crnu Goru uvede u Trojni pakt. Kroz nekoliko meseci Milo Đukanović na isti način planira da u parlamentu izglasa ulazak Crne Gore u NATO pakt. Dakle moralni svetonazorni, razvojni politički put, sklonost ka političkom kameleonstvu, a reklo bi se i ljudski materijal od koga su napravljeni - isti su kod obojice. Jedina bitna razlika je što Sekula Drljević nije realizovao svoje ambicije, dok je Đukanović u svemu zacrtanom ostvarivao uspeh. Trajna nedoumica ostaće da li je Milo bio uspešniji od Sekule zbog svojih ličnih sposobnosti, ili spleta istorijskih okolnosti. Ustanak od 13. jula 1941. bio je odgovor naroda na pokušaj svrstavanja Crne Gore među zemlje potpisnice Trojnog pakta. Ukoliko Milo Đukanović u potpunosti pokuša da iskopira Sekulu Drljevića, pa odluku o ulasku u NATO poveri poslanicima DPS-a i tasterima američke ambasade unutar opozicije - postoji li drugačiji odgovor od onog koji su naši preci dali pre ravno 75 godina? Dakle, ne bude li referenduma, biće novog 13. jula! Ne u rat, ne u NATO! Izvor: narodno.me