Pravda

Piše: Rostislav Išćenko Rusofobija nastavlja da dominira politikom NATO. Od Rusije se i dalje pravi neprijatelj - iz mnogo razloga i naporima mnogih zemalja. Iza kulisa, međutim, ostali su značajni problemi, koji prate NATO najmanje dvadeset godina, problemi koji su se pogoršali poslednjih nekoliko godina. Jedan od njih je - nacionalizam. Još od vremena borbe sa Sovjetskim Savezom, SAD i NATO su se oslanjali na rasplamsavanje nacionalizama malih naroda, kako onih koji su bili deo SSSR, tako i onih iz socijalističkog bloka. Sve je bilo dobro za Zapad dok je problem nacionalizma bio problem SSSR, a zatim ZND i postsovjetske Rusije. Međutim, krajem 90-ih i početkom 2000-ih, NATO i EU su zvanično krenule na proširenje. Pri čemu su novi članovi postajali upravo mali narodi najviše pogođeni nacionalizmom. U početku je Zapad uspevao da lokalizuje problem nacionalizma, usmeravajući ga direktno protiv Rusije. Nije bilo veće sreće za estonskog ili litvanskog, poljskog ili rumunskog političara, nego da krijući se iza NATO, napravi Rusiji neku pakost. Zatim su se istočnim Evropljanima pridružili postsovjetski Moldavci, Gruzini i Ukrajinci. Iako nisu bili u NATO, oni su takođe očekivali zaštitu vojnog kišobrana ovog bloka. Činilo se da će situacija nekažnjenog maltretiranja Rusije od strane malih nacionalizama trajati zauvek. To se mnogima, čak i prosvećenim ruskim patriotama, čini i dalje. Neki su čak uvereni, da će rezultat ovog maltretiranja biti neizbežan raspad Rusije. Takva je bila ideja. Država, koju može nekažnjeno šutirati svaki sused, postepeno gubi međunarodni autoritet, gubi poslednje saveznike. Separatističke snage u zemlji podižu glavu računajući na spoljašnju podršku. Patriote gube poverenje u vlast. Stanovništvo uopšte ne zna kome da veruje. Generalno, drugo izdanje raspada SSSR-a. Ali, u Gruziji 2008. i u Ukrajini 2014. godine, Rusija je pokazala da postoje crvene linije, i ako ih pređeš - onda ti ni NATO neće pomoći. Moraćeš da platiš najmanje teritorijom. NATO nije ustao u zaštitu „mladih demokratija“ u Tbilisiju i Kijevu. A NATO je - vojni savez. I, ulazeći u njega istočni Evropljani su upravo tražili zaštitu. Zaštitu baš od Rusije. To jest, oni su shvatili svoj ulazak u NATO kao pravo da bezbedno grizu Rusiju. Istorija rata od 08. 08. 08 možda im se još i činila kao nesporazum. Međutim, kada su NATO i Vašington odbili da zaštite Ukrajinu, svi su odjednom morali da se zamisle. Lako je primetiti da je Ukrajina - zbog geografskog položaja, industrijskog potencijala i broja stanovnika - bila mnogo veći plen, nego Poljska i ceo Pribaltik zajedno. Stoga, ako NATO nije stao u zaštitu Kijeva, koji je davao alijansi jedinstvenu pobedničku poziciju i pre početka vojnog sukoba sa Moskvom, onda gde je garancija da će alijansa uskočiti u borbu za Rigu ili Varšavu? Odluke poslednjeg samita, koji, osim nemerljive rusofobije u zvaničnim izjavama nije doneo u suštini nijednu konkretnu odluku o pomoći pograničim državama - poslednji je poziv. Odmah nakon ovog slavlja malih nacionalizama iz evropskih prestonica nastavila se serija izjava o neophodnosti okončanja sankcione kampanje protiv Rusije i o potrebi kardinalnog poboljšanja odnosa sa Moskvom. Naravno, mali nacionalizmi, negovani od SAD i NATO i dalje postoje. NJihova preterana rusofobija takođe neće nestati. Ali, mogućnost da se njima uznemirava Rusija - praktično je iščezla. Stvar je u tome što svaka spoljnopolitička izjava neposredno utiče na političku situaciju. Ako se posle nekoliko decenija mahnite rusofobske propagande i obećanja dramatičnog ekonomskog uspona i teritorijalne ekspanzije posle raspada Rusije, iznenada ispostavi da raspada neće biti i da niko neće krenuti u krstaški pohod, političari mogu steći utisak da se ništa nije desilo. Ali, narasla nacistička masa - koja je njihova socijalna baza - neće razumeti i neće oprostiti takvu izdaju. Rezultat smo već videli u Ukrajini, gde se svi političari nadmeću optužujući jedni druge za izdaju i veze sa Putinom, FSB, itd. Glavna stvar je u tome što se narod sa njima slaže, barem u tome da su izdajnici. U tom kontekstu, sve više se govori da je Zapad izdao Ukrajinu. Ne nastupaju tako samo političar, to se uveliko čuje već i na svakodnevnom nivou. To jest, za ukrajinski lokalni nacionalizam neprijatelj sada nije samo na Istoku, nego i na Zapadu. Ovo je posebno vidljivo u odnosima sa Poljskom. Varšava i Kijev su se međusobno lizali u protekle dve decenije, pokušavajući da izbegnu sve zamke istorije. Ali, čim je postalo jasno da se pouzdavati u Zapad - banderovština je odmah postala poljski problem, i to ne manji, već možda i veći, nego Rusi. Potpuno ista procesi odvijaju se u baltičkim državama, Poljskoj, Bugarskoj. U Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj antizapadno raspoloženje je već legalizovano u javnoj politici. Rumunija se i dalje drži, računajući na teritorijalni dobitak na račun integracije Moldavije i podele Ukrajine, ali čim u Bukureštu konačno shvate da ništa neće uspeti ništa da dobiju - i njegova lojalnost će momentalno ispariti. Istočna Evropa počinje, više ne toliko tiho, već glasno da mrzi zapadnu, koja nije opravdala njene nade. Uskačući u odlazeći voz NATO i EU - bivše socijalističke države su verovale da dobijaju kartu za vagon prve klase, koji će odvesti njihove zemlje ka večnoj radosti. A ispostavilo se da ih voze u teretnom vagonu na prisilni rad. To su još nekako i mogli da prežive. Ali, kako lokalni nacionalizam može preživeti činjenicu da je Rusija, koju su oni s visoka gledali iz svojih fotelja u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji, opet blizu pozicije da bez njene dozvole nijedna puška u Evropi ne sme opaliti? A još i ruska socijalna stabilnost i ekonomski razvoj već danas postepeno postaju predmet zavisti ovih begunaca. Takođe treba imati u vidu da se u politici projekti koje si sam pokrenuo obavezno vraćaju kao bumerang. Igra sa Istočnom Evropom i postsovjetskim državama, a potom sa afričkim i azijskim nacionalizmom, dovela je do toga da su radikalni nacionalisti postepeno stekli podršku u većini zemalja EU. Škotski referendum o otcepljenju od Britanije i britanski o izlasku iz EU - samo su prve laste. I u Istočnoj Evropi dovoljno je kontradikcija. Samo jedno poljsko-litvansko „prijateljstvo“ dosta košta. Svi ovi unutrašnji problemi Zapada rešavani su politički, sve dok je energija nacionalizma kanalisana u rusofobiju i usmeravana na Rusiju. Ali, od tog momenta kada je postalo jasno da radikali na istoku nemaju šta da traže - nacionalizam se odmah okrenuo unutra. Ako je Rusija kao neprijatelj postala nedostupna za pljačku, neprijatelj se mora pronaći među svojima. Cepanje usled nacionalizma - veliki je problem EU. Ipak, ekonomska unija je i dalje u stanju da se izbori sa ovim problemom. Međutim, NATO je - vojni blok. A, kako može postojati vojni savez čiji članovi ne samo da nemaju poverenje jedni u druge, već se i otvoreno mrze? Samo formalno i privremeno. Međutim, neizbežan u kratkom roku, raspad NATO ne bi trebalo da kod nas izazove osećaj euforije. Ne treba ponavljati grešku Zapada koji je odlučio da je raspad Sovjetskog Saveza označio kraj istorije. Za nas bi bilo bolje kada bi se blok promenio - prihvatio civilizovana pravila igre, smanjio agresivnost i preorijentisao se na pružanje humanitarne pomoći gladnima u Africi.  U sadašnjoj situaciji raspad NATO znači povlačenje SAD iz Evrope. Nakon čega će svi mali egoizmi, lokalni nacionalizmi, stare optužbe i pretenzije isplivati na površinu. Poslednjih 70 godina SAD su gvozdenom rukom disciplinovale svoje NATO saveznike-vazale. Ako ne bude NATO, neće biti ni SAD u Evropi - i tada će oni takav „banket“ napraviti da će Islamska država izgledati kao društvo sa stvaralačkom inteligencijom. Bojim se da čak i Francuska i Nemačke neće imati snage da se izbore sa tim momcima. Tako da je već sada potrebno razmišljati: šta će biti posle NATO i kako se sa tim boriti. Izvor: fakti.org