Pravda

Piše: Željko Cvijanović Kako bi onda izgledala loša vest. Tako što bi vojska – koju svet uglavnom predstavlja kao nosioca turskog sekularizma i evropejstva iako se ona mnogo češće i uverljivije pojavljuje kao glavni nosilac turskog atlantizma – zbacila sultana. Već ujutro bi se pojavilo desetak turskih generala sa rejbankama na glavi, sve pitomci sa Vest pointa, objavljujući da zemlju vraćaju sekularizmu, Kemal-paši i demokratiji. Oko podneva bi se odnekud pojavio Davutoglu, iz Amerike bi doleteo Gulen, a odmah zatim i podrška Obame sa rečima da očekuje kako će nemili događaji vratiti Tursku u porodicu demokratskih naroda. Već do ponedeljka i generali sa rejbankama i Ahmet-beg bili bi obema nogama u Siriji, u utorak bi ponovo oborili ruski avion ili štagod, u sredu bi Rusi oborili sve tursko što može da se odlepi dva metra od zemlje, u četvrtak bi se iz penzije vratio general Bridlov i već sledeći petak bio bi crn za veći deo sveta. Ovako, rekavši da se Turskom ne može vladati izvan zemlje i da zemlju neće „predati okupatoru“, Erdogan je pokazao da se neće libiti da imenuje ne samo izvršioce već i nalogodavce udara. Sredstvo za njegovo rušenje – vojska – najprozapadnija snaga u turskom društvu i serija spinovanih informacija iz večeri tokom udara o tome kako je Erdogan pobegao iz zemlje – čime je trebalo demotivisati njegove pristalice – nedvosmisleno upiru prst put Zapada. Naravno, ne bilo kojeg Zapada, budući da je Angela Merkel, iako Erdogana simpatiše koliko i migrenu, na vest o rušenju sultana verovatno već videla dva miliona izbeglica koje preko balkanske rute grabe ka Nemačkoj. Samo je Amerika, naravno, imala logistiku, snagu i uticaj za taj udar i, naravno, veliku ukalkulisanu korist, neuporedivu sa bilo čijom drugom. Ako je to tačno, neuspeh vojnog udara drugi je veliki poraz zapadnog sveta u nizu, ni mesec dana posle sloma na Bregzitu. Ako je poraz u Velikoj Britaniji bilo udarac u prapostojbini Imperije, krah istanbulskih generala udarac je u srcu njene vojne moći, budući da je turska armija najvažniji faktor NATO posle američke vojske. Istovremeno, to je veliki dobitak za sile poput Rusije i Kine, koje nemaju potrebu da se svojim partnerima mešaju u unutrašnje odnose, još manje da suzbijaju Erdoganovu gotovo manijakalnu želju za samostalnošću Turske. Otuda, teško da neposredan motiv udara može da bude bilo šta drugo osim nastojanja da se spreči približavanje Ankare i Moskve, koje je, sudeći prema brzini kojom se odvija, verovatno pripremano mnogo duže i temeljnije nego što izgleda, najmanje od odlaska Davutoglua u prvoj nedelji maja. Ako je Erdoganovo približavanje Rusiji bilo motiv udara i ako taj udar, kako izgleda, nije uspeo, reklo bi se dakle da ništa više ne stoji na putu njegovog daljeg približavanja Rusiji, a ni na putu njegovog daljeg distanciranja od Zapada, kome je u Siriji Erdogan dao mnogo manje nego što je bilo zahtevano i mnogo više nego što je sam želeo i mogao da podnese. Istovremeno, nastavak približavanja Moskvi može da dovede do kompromisa i koordinacije Turske i Rusije u Siriji, ka čemu je Erdogan već napravio prve korake. Da je uspeo vojni udar u Turskoj, bila bi to najlošija moguća vest i za Srbiju, bez obzira na to što između Beograda i Ankare ne postoji ni minimum razumevanja za političke prilike na Balkanu. Da je pao Erdogan, lider jedne prilično moćne zemlje, pitanje je da li bi vlast u Beogradu, koja se nalazi pod sličnim pritiskom kao i on – da napusti saradnju sa Rusijom – mogla ičemu da se nada. Patkica bi preko noći narasla do neslućenih visina, svi ovi koji noćas po društvenim mrežama plaču zbog toga što je Erdogan na ulicama Istanbula i Ankare pobedio demokratiju imali bi neslućen vetar u jedrima; rečju sve bi bilo mnogo drugačije, mnogo rđavije. Pre nekoliko meseci izvanredni Siniša LJepojević napisao je na stranicama Novog Standarda da je vojni udar možda jedini način da Turska razreši svoju duboku unutrašnju krizu. Danas se može reći da isti potencijal ima i neuspeli državni udar. Jer, pobeđujući na izborima u serijama, Erdogan je dobijao legitimitet za svoju ideju Turske. Ali šta je to u odnosu na neuspeli državni udar, gde je pobedio na krilima hrabrog narodnog otpora vojci, i posle čega doslovno može šta hoće. Taman za toliko zapadne agenture i mediji mogu manje nego što su mogle pre petka uveče. Posle kraha sa Ankarom, i sam Beograd je teže osvojiva tvrđava nego što je bio dan pre. I to je možda najvažniji odjek turskih događaja, koji će se veoma brzo osetiti u Srbiji. Izvor: standard.rs