Piše: Pepe Eksobar
Kad je u subotu rano ujutro turski predsednik (koji namerava da postane sultan) Redžep Taip Erdogan sleteo na istanbulski aerodrom Ataturk, odmah je izjavio da je pokušaj puča protiv njegove vlade propao i da se radi o „daru od Boga“.
Bog izgleda koristi Face Time (naziv ajfon aplikacije preko koje se Erdogan u ključnom trenutku obratio građanima sa pozivom da izađu na ulice; prim. prev.). Sad je već čuven snimak sa ajfona preko kojeg je Erdogan uspeo da dozove svoju legiju pristalica da izađu na ulice i snagom narodne moći poraze vojne frakcije koje su preuzele državnu televiziju i izdale proglas o preuzimanju vlasti.
Zaista su čudni i mobilni putevi Gospodnji. Na Erdoganov poziv su se odazvali čak i mladi Turci koji su oštro protestvovali protiv njega u Gezi Parku; koje je njegova policija napadala suzavcem i vodenim topovima i koji misle da je AKP (Erdoganova partija; prim. prev.) odvratan, ali su ga podržali protiv „fašističkog vojnog puča“. Da i ne pominjemo da je bukvalno svaka džamija u Turskoj prenela Erdoganov poziv.
Zvanična verzija Ankare navodi da je puč pripremila mala vojna frakcija koju kontroliše klerik Fetulah Gulen, saradnik CIA i izgnanik koji živi u Pensilvaniji, SAD. Dok njegova odgovornost ostaje predmet debata, jasno je da je puč turska verzija filma Tri budale (The Three Stooges). U ovom slučaju to su već uhapšeni komadant Druge armije (turske oružane snage su podeljene na četiri armije; prim. prev.) general Adem Huduti; komadant Treće armije Erdal Ozturk; i bivši šef vazduhoplovnih snaga Akin Ozturk .
Budući da su preuzbuđeni bivši operativci CIA bili uvučeni u američke mreže – u kojima se zna ponešto o smenama režima – pravilo broj jedan u pučevima je da se udari i izoluje – glava aždaje. Ipak, lukava turska aždaja u ovom slučaju nije bila na vidiku. Ne treba ni pominjati činjenicu da nijedan visokorangirani general sa snažnom patriotskom retorikom nije izašao na tursku državnu televiziju da objasni razloge za izvođenje puča.
Zaverenici su ciljali obaveštajne službe, čije glavne pozicije su na istanbulskom aerodromu, kod predsedničke palate u Ankari i u blizini ministarstava. Protiv ovih meta su koristili helihoptere „kobra“, čiji piloti su prošli obuku u SAD. Takođe su ciljali i načelnika Generalštaba, koji već osam godina važi za Erdoganovog čoveka u kojeg mnogi srednjerangirani oficiri nisu imali poverenja.
Izgleda da su, pošto su preuzeli kontrolu nad Bosforskim mostom u Istanbulu, došli u kontakt sa vojnom policijom – koja je raspoređena širom Turske i ima naglašeno visok borbeni moral. Ali na kraju ih nije bilo dovoljno i nisu bili dobro pripremljeni. Svi ključni ministri su međusobno komunicirali za vreme trajanja puča, baš kao i obaveštajne službe. Što se tiče turske policije, oni su sada neka vrsta pretorijanske garde AKP.
U međuvremenu je Erdoganova „golfska struja 4“, let pod brojem TK8456, poleteo sa aerodroma u Bordumu u 1:43 posle ponoći i satima neometano leteo nad severozapadnom turskom sa uključenim transponderima. Upravo se iz predsedničkog aviona, dok je još bio na zemlji, Erdogan preko aplikacije Face Time uključio u program uživo i potom iz vazduha uspeo da organizuje kontraudar. Avion ni u jednom trenutku nije napuštao turski vazdušni prostor; sve vreme je bio vidljiv na civilnim i vojnim radarima. Zaverenički lovci F-16 su mogli lako da ga prate i/ili obore. Umesto toga, poslali su vojne helihoptere da bombarduju odavno napuštenu predsedničku rezidenciju u Bodrumu.
Glava aždaje je morala biti sto odsto ubeđena da su boravak u njegovom avionu i let iznad turske teritorije rizični koliko i jedenje baklave. Još je neverovatnije što je „golfska struja“ uspela da se apsolutno bezbedno prizemlji u Istanbulu u ranim jutarnjim časovima, uprkos preovlađujućem utisku da je aerodrom okupiran od strane pobunjenika.
U Ankari su pobunjenici imali mehanizovanu diviziju i dva komandosa. Oko Istanbula je bila cela armija; Treća komanda je zapravo integrisana u NATO snage za brzo reagovanje. Oni su snadbeli „leoparde“ (vrsta vojnog helikoptera; prim. prev.) koji su se nalazili na ključnim tačkama u Istanbulu i koji, uzgred rečeno, nisu otvarali vatru.
Ipak, dve ključne armije stacionirane na sirijskoj i iranskoj granici čekale su i pratile razvoj situacije. I onda, u dva sata nakon ponoći, komadant izuzetno važnog Sedmog korpusa stacioniranog u Dijabakiru – koji rukovodi borbom protiv gerilaca PKK – oglasio se sa objavom da ostaje lojalan Erdoganu. Upravo u tom ključnom momentu premijer Binali Jildirim proglasio je uspostavljanje zone zabrane leta nad Ankarom.
To je značilo da Erdogan kontroliše nebo. I da je igra gotova. Istorija ponekad ume da bude čudna. Zona zabrane leta, koju je Erdogan toliko dugo sanjao nad Alepom ili sirijsko-turskom granicom, na kraju je uspostavljena nad prestonicom njegove zemlje.
Pozicija SAD bila je ekstremno dvosmislena od samog početka. Kako se puč razvijao, američka ambasada u Turskoj ga je nazvala „turskim ustankom“. Državni sekretar DŽon Keri, koji se nalazi u Moskvi zbog razgovora o Siriji, takođe je zauzeo stranu. NATO je bio upadljivo nem. Tek kad je postalo jasno da je puč propao, predsednik Obama i „NATO prijatelji“ zvanično su pružili „podršku demokratski izabranoj vladi“.
Sultan se vratio u igru i počeo da se sveti. Odmah se oglasio preko televizije CNN Turk sa zahtevom da Vašington preda Gulena, bez ikakvih dokaza o tome da on stoji iza puča. Taj zahtev je sadržao i pretnju: „Ako želite da zadržite pristup bazi Indžirlik, moraćete da mi predate Gulena“. Teško je ne setiti se nedavne istorije – kada je Čejnijev režim 2001. zahtevao da Talibani izruče Osamu bin Ladena Americi, bez navođenja bilo kakvih dokaza da je odgovoran za 11. septembar.
Dakle, prva od opcija koja nas tera da podignemo obrvu pije vodu; Erdoganove obaveštajne službe su znale da se sprema puč; a lukavi Sultan je dopustio da se to dogodi znajući da će zaverenici imati vrlo ograničenu podršku. Takođe je verovatno unapred znao da će čak i prokurdska Narodna demokratska partija (HDP), čije članove Erdogan pokušava da izbaci iz Parlamenta, podržati vladu u ime demokratije.
Još dve činjenice dodatno daju na legitimitetu ovoj hipotezi. Prošle nedelje Erdogan je potpisao ukaz koji vojnicima daje imunitet od krivičnog gonjenja prilikom učešća u domaćim bezbednosnim operacijama –kao i antiPKK zakon. To objašnjava poboljšane odnose između vladajuće AKP i vojske. Nakon toga je, na vanrednom zasedanju zbog puča, najviši turski pravni organ HSYK otpustio ni manje ni više nego 2.745 sudija. Ovo znači da je lista unapred bila spremna.
Velika i trenutna postpučovska geopolitička implikacije je to što je izgleda Erdogan čudotvorno povratio svoju – služeći se rečima bivšeg premijera Davutoglua – „stratešku dubinu“. Ne samo spoljnu – nakon kolapsa njegove bliskoistočne i kurdske politike – već i unutrašnju. Po svim praktičnim pitanjima, Erdogan sada kontroliše izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast i neće oklevati da zauvek očisti i vojsku. Dame i gospodo, Sultan je u palati.
To znači da je neootomanski projekat još uvek živ – uz veliku taktičku preorijentaciju. Pravi „neprijatelj“ sada su sirijski Kurdi – ne Rusija i Izrael (i ne ID, koji nikad i nije bio na prvom mestu). Erdogan će udariti na JPG (snage sirijskih Kurda; prim. prev.), koje za njega predstavljaju samo produženu ruku PKK. NJegova glavna preokupacija je da svim sredstvima spreči stvaranje autonomnog entiteta u severoistočnoj Siriji – Kurdistana – koga podržavaju SAD i koji bi imao ulogu drugog Izraela. Za to će mu biti potrebna neka vrsta razumevanja sa Damaskom u insistiranju da Sirija mora očuvati svoj teritorijalni integritet. Naravno, to podrazumeva i obnavljanje dijaloga sa Rusijom.
Nije potrebno navoditi da je sada učvršćen kolizioni kurs u odnosima između Vašingtona i Ankare. Ako iza puča stoji skrivena ruka Carstva Haosa – za šta još uvek nema dokaza – to svakako dolazi iz beltvejske osovine CIA/neokoni, a ne od jadne Obamine administracije. U ovom trenutku Erdoganova ucenjivačka pozicija svodi se na pristup bazi u Indžirliku. Ali njegova paranoja raste, a Vašington mu je dvostruko sumnjiv – zbog pružanja utočišta Gulenu i podrške snagama JPG.
Ni u paklu nema besa kao u omalovaženom sultanu. Nakon svih njegovih nedavnih geopolitičkih budalaština, Erdoganov simultani balet kojim je obnovio veze sa Izraelom i Rusijom je itekako pragmatičan. Zna da mu je zbog Turskog toka i izgradnje nuklearne elektrane potrebna Rusija, a izraelski gas mu treba da bi Tursku utvrdio kao ključnu zemlju na istočno-zapadnom energetskom čvorištu.
Kad se uzme u obzir suštinski važna činjenica da je Iran podržao tursku „hrabru odbranu demokratije“, kako je glasio tvit spoljnog ministra Zarifa, tek tad je jasno koliko je Erdogan za samo par nedelja rekonfigurisao celu regionalnu sliku. A to jasno navodi na zaključak da će Evroazijske integracije i Turska biti duboko povezani sa Novim putom svile, a ne sa NATO. Nije ni čudo što Beltvej – gde se na Erdogana gleda kao na poslovičnog, „nestabilnog i nepouzdanog saveznika“ – peni od besa. San o turskim pukovnicima direktno potčinjenim CIA je gotov, bar u doglednoj budućnosti.
A Evropa? Jildirim je već rekao da će Turska možda ponovo uvesti smrtnu kaznu – koja bi važila za pučističke zaverenike. To u suštini znači „doviđenja EU“. I doviđenja mogućnosti da Evropski parlament odobri bezvizni režim za Turke koji putuju u Evropu. Erdogan je, na kraju krajeva, već dobio šta je hteo od kancelarke Merkel; onih šest milijardi evra da obustavi izbegličku krizu, koju je on suštinski i pokrenuo. Merkelova je uložila sav novac na Erdogana. Sad priča sama sa sobom, dok Sultan razgovara sa Bogom preko Face Time-a.
Izvor: Sputnik International/ Novi Standard
