- Pomalo je uznemirujuće. Ne znam šta bi to trebalo da znači i ne znam zašto ju je imao - kaže Piter Lengmen za Gardijan. Ubica iz Minhena koga su lokalni stanovnici nazvali lenjim, Nemac iranskog porekla, možda je nastojao da objasni vlastite misli, kaže psiholog.
- Mora biti da je postojala neka želja za samorazumevanje - kaže Lengmen koji je proveo decenije proučavajući psihologiju onih koji su pucali po školama, napisao o tome nekoliko knjiga i sproveo internet istraživanje arhiva o pucnjavama u školama.
Napadač je navodno hakovao Fejsbuk stranicu i pokušao da namami žrtve u Mekdonalds u kome je pucnjava počela nudeći im besplatne obroke, tvrde namački zvaničnici. Još je redovno išao u školu i verovatno bio pod paskom psihijatra s indikacijom da mu preti depresija, tvrde policijski zvaničnici.
- Uobičajeno je za napadače da žele da proučavaju druge napadače - kaže Lengmen.
Ubica iz Sendi Huka, koji je sumrtio 20 dece i šest odraslih 2012. je, na primer, imao tabelu 500 masovnih ubistva s eksplicitnim detaljima svakog od njih.
- Oni maštaju da će to uraditi i žele da čitaju o onima koji su to već učinili. Bilo da je to kako bi našli inspiraciju, iako mrzim da upotrebim tu reč ili uzor, nekoga s kime se valja uporediti, teško je reći - kaže Lengmen o napadačima.
- Zašto to rade? Nisam siguran - dodao je. Možda zbog vlastite fascinacije, želje de budu idući masovni ubica, možda žele da se priključe onima koji su stekli slavu. Čini se da je u nekim slučajevima slava definitivno bila uzrok - navodi.
Zlostavljanje nije tako važan faktor
Jedan školski kolega je rekao Gardijanu da je ubica bio zlostavljan i da je je imao svega nekolicinu prijatelja. Istražitelji kaži da nisu pronašli vezu s religioznim ekstremizom ili Islamskom državom, a portparol policije Peter Bek je zvanično rekao da još ne znaju šta je uzrokovalo zločin.
Lengmen je istakao da zlostavljanje nije preterano važan faktor u masovnom nasilju.
- Zlostavljanje je mnogo manje faktor nego što ljudi misle da jeste - rekao je konstatujući da su zlostavljači retko bili žrtve napada i da je zlostavljanje u današnjim školama toliko uobičajeno da je teško izmeriti njegov uticaj.
- Činjenica da je neko izvrgavan ruglu ne razlikuje ga od bilo koga drugog u srednjoj školi. To nije karakteristika koja definiše - pre bi se rekalo da je uobičajeno - rekao je.
Mnogo značajniji faktori su, kazao je, problemi s mentalnim zdravljem, disciplinom u školi, disfunkcionalnim i nasilnim porodicama, pa i nesrećnom ljubavi.
- Ako se fokusiramo na zlostavljanje, izgubićemo iuz vida mnoge značajne faktore - kazao je.
Psihopate, psihotične i traumatizovane ubice
Lengmenova knjiga objavljena 2010. “Zašto klinci ubijaju: razotkrivanje svesti ubica u školama” daje profil 10 napadača i deli ih na tipove osoba: psihopate, psihotične i traumatizovane ubice.
Napadač iz Minhena nije prvi kod koga je pronađen primerak ove knjige. Ona je nađena i kod Karla Pirsona, 18-godišnjaka koji je upucao kolegu i sebe u srednjoj školi Koloradu 2013. Pirson je u svom dnevniku sebe okarakterisao kao psihopatu s kompleksom superiornosti.
- Mislim da je sebe dobro okarakterisao - kaže Lengmen.
On navodi da je nastojao da bude veoma obazriv da ne bi dao nikakve smernice budućim napadačima - njegova je knjiga namenjena roditeljima, savetnicima i psiholozima.
Odgovor traže u jednoj reči
- Suština je da se napadačima pomogne, a ne da im se daju saveti. Postoji i poglavlje o znakovima upozorenja i prevenciji - kaže autor knjige.
Psiholog dodaje da je izbegavao grafičke detalje ubistava, oružje ili bilo kakav foto ili video ubica ili žrtava.
- Ja ne govorim od tehnici ili strategiji, klonim se svih krvavih detalja. To nije moj cilj. Kao spiholog, pokušavam da uđem u njihov mozak i shvatim šta ih nagoni na put nasilja i koji su znakovi upozorenja kako bismo prečili ljude da idu tim putem - kaže Lengmen.
I konačno, kako kaže naslov njegove knjige, zašto klinci ubijaju?
- Ne postoji samo jedan razlog, a čini mi se da ljudi često traže odgovoro u jednoj reči - kaže Lengmen.
On uočava da su neki napadi usmereni protiv žrtava na koje su napadači imali poseban pik, kao što je devojka koja ih je odbila ili profesor koji ih je disciplinovao. Drugi napadaju nasumično, njihove žrtve su stranci.
- Ponekad postoji i faktor osvete. Ponekad su puni besa i pobune protiv sveta. Nekad žele da se za njih čuje. Budući da smatraju da su niko, oni kao jedini način da postanu neko je da budu međunaordno poznati po ubijaju - kaže Lengmen.
Izvor: Gardijan
