Ako je albanski premijer Edi Rama zaista iz džepa i izbrojao 80.000 evra da bi se slikao sa američkim predsednikom Barakom Obamom tokom svoje predizborne kampanje, i tako pokazao da ima podršku Amerike, to za Nenada Vasića, naučnog saradnika Instituta za međunarodnu politiku i privredu i autora trilogije o lobiranju - nije ništa neobično.

Kako objašnjava, opšte je poznato da je lobiranje važan i legitiman metod kako u ličnim, tako i u nacionalnom i državotvornom interesu. Primer za to je i činjenica i da je Kosovo najvećim delom uz pomoć lobista, pre svega američkih, uspelo da izdejstvuje takozvanu "nezavisnost". I to nije sve, tvrdi Vasić, dodajući da Albanci i danas vrlo ozbiljno koriste lobističke kuće za ostvarenje svojih ciljeva.

- Važno je da se pomene da su kosovski zvaničnici 1999. godine prvi put javno angažovali jednu lobističku kuću u Americi, a i danas imaju ugovor o zastupanju koji je već tri puta obnavljan i pravno validan do 2017. godine - kaže Vasić.

Lobiranje je skupa rabota, pa tako angažovanje nekog bivšeg senatora da zastupa vaše stavove može da košta od 350.000 do 500.000 dolara godišnje, plus plaćeni telefonski računi i službena putovanja. Albanci su, kaže Vasić, vrlo rano shvatili moć lobiranja, pa su uticajna lobistička imena počeli da angažuju još krajem 19. veka. Međutim, do ovoga do čega su danas stigli krenuli su krajem osamdesetih godina, kada je jedna visoka američka delegacija koja je posetila tada Jugoslaviju posetila i Kosovo. U toj delegacije bio je Antala Lantoš, kasnije poznati albanski lobista, koji je 1990. organizovao prvu konferenciju o ljudskim pravima u istočnoj Evropi, Jugoslaviji, i posebno na Kosovu. Ovoj konferenciji, ističe Vasić, prethodila je poseta američkih senatora i kongresmena, u kojoj je tada bio i Robert Dol, osnivač albansko-američkog lobija, koji je ga je kasnije spojio sa Bilom Klintonom, predsednikom Amerike u dva mandata.

- Tada je prvi put zvanično u agendu američkog Kongresa ušlo stanje ljudskih prava kao etničkih prava kosovskih Albanaca, koje je kasnije internacionalizovano i različitim medijskim i lobističkim kampanjama i rezultiralo time da Albanci iz dana u dan poboljšavaju svoju međunarodnu poziciju i autoritet, pogotovu tadašnjih vođa u albanskoj alternativi - Dola, Diogvardija i Lanatoša, kojima su se kasnije pridružili i DŽozef Bajden i Eliot Endžel… Zahvaljujući njima, američki Kongres je usvojio mnoštvo rezolucija protiv tadašnje Jugoslavije. U Vašingtonu su lobisti veoma važni, a pogotovu oni iz etničkih zajednica koji se angažuju na problematizaciji nacionalnih pitanja u tim državama, ili čak u secesionističke svrhe kako je to bilo iskorišćeno devedesetih godina, i kasnije kad su kosovski Albanci 2008. proglasili nezavisnost države Kosova - navodi Vasić.

Srbima ne ide lobiranje

Srbima lobiranje nekako ne ide od ruke. Kao ni Milošević devedesetih, tako ni demokratske opcije koje su Srbijom zavladale posle 2000. nisu naučile šta znači dobar lobi, pa se tako desilo da je Srbija jedina zemlja među bivšim članicama SFRJ koja ni danas nema zvanično svoju lobističku grupu u Americi. Tokom ratova devedesetih sve strane u sukobu (osim srpske) ne štedeći su se koristile uslugama lobističkih agencija. Hrvatska propaganda uz pomoć agencije "Ruder i Fin", uspešno je koristila medije kako bi manipulisala javnošću, posebno u Nemačkoj i SAD, da bi dobili podršku za svoje separatističke ciljeve. Najbolji "posao" urađen je opisima ratnih dejstava u okolini Dubrovnika, inače omiljenog letovališta nemačkih turista, kada su Hrvati uz pomoć Vašingtona "napunili" medije vestima da jugoslovenska armija uništava Dubrovnik. Agencija "Ruder i Fin" dobro je profitirala od svojih ratnih iskustva s Hrvatskom, ali i sa Bosnom, a profit je nastavila da stiče i radom za kosovske Albance. Hrvatska vlada je mesečno na račun ove kuće uplaćivala po 100.000 dolara (plus svi troškovi) kako bi uticajni ljudi u američkoj administraciji i političkom i javnom životu prenosili "povoljnu sliku o Hrvatskoj". Bosanska vlada istoj firmi plaćala je usluge koje su podrazumevale plasiranje komentara, kolumni spoljnih saradnika i pisama uredniku. Francuski komunikolog Alis Krig Planke objavio je pre nekoliko godina istraživanje prema kome je upotreba pojma "etničko čišćenje" u izveštajima lista "Mond" u avgustu 1992. godine povećala tiraž za sto procenata, posle čega je taj pojam postao ustaljen kada se govorilo o događajima u Bosni.

Hrvati i Bosanci kod istog lobiste

"Ruder i Fin" je u ime vlade u Sarajevu samo 1992. godine organizovao više od 30 intervjua u najvećim novinskim organizacijama u SAD, i utanačio sastanke bosanskih funkcionera sa tadašnjim "političkim facama" Alom Gorom, ondašnjim v.d. državnog sekretara Lorensom Iglbergerom i desetoricom uticajnih senatora, uključujući u to vreme i lidera senatorske većine DŽordža Mičela i lidera manjine Boba Dola. "Vašington grup" je, u vreme kada je sukob na Kosovu eskalirao i NATO vodio rat protiv Srbije, u ime rukovodstva kosovskih Albanaca, imala sledeće zadatke: otvaranje informativnog centra u Vašingtonu; širenje vesti i informacija o konfliktu; obezbeđivanje kontakata albanskih lidera sa medijima, senatorima, kongresmenima, članovima američke administracije i predstavnicima međunarodnih institucija i nevladinih organizacija; pravna i druga pomoć za vreme pregovora u Rambujeu; plasiranje tekstova i komentara u štampanim i elektronskim medijima o srpskim zločinima na Kosovu i o potrebi podizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu… Najpogodniji i najtraženiji lobisti su nekadašnji senatori ili kongresmeni, koji znaju ljude i puteve ostvarivanja interesa kroz sistem. U SAD je za ovu vrstu ljudi prilično odomaćen izraz revolving door (vrata koja se okreću), što znači da je reč o ljudima koji po izlasku iz Senata i Kongresa obično ulaze u upravne odbore velikih firmi i skupo naplaćuju svoje poznavanje sistema iznutra i čiji se glas, po pravilu, u Vašingtonu pažljivo sluša.  U balkanskim ratovima zaraćene strane su svoju separatističku propagandu uspele da kroz filter lobističkih agencija i njihovih mnogobrojnih komunikacionih kanala pretvore u "istinite" poruke. Da bi bilo koja poseta državnika imala odjek u američkoj javnosti, prema pravilima ovih kuća, uobičajeno je, recimo, da se u zavisnosti od tiraža lista objavi informacija o tom događaju za oko 50.000 dolara. Pa šta je onda za Ramu 80.000 za sliku sa predsednikom države! Izvor: rs.sputniknews.com