Naime, pored nje je ušao dekica koji je nosio torbe sa sobom, a ono što je saznala o njemu, zauvek je promenilo.
"Vozim se devetkom po ovoj vrućini, tramvaj staje kod Slavije, ulazi jedan dekica pogrbljen, sitan, visine mozda 1,30. Sa sobom vuče jedan veliki kofer, torbu i jednu ručnu torbicu, iza njega baja sa cvikama visine dva metra čeka da se dekica popne s tim teretom da bi on ušao.
Vozimo se tako ja ne mogu da odvojim pogled, dekici se spava, pada mu glava, zedan je i umoran. Prolazimo moju stanicu, čekam njegovu. Tramvaj se zaustavlja kod 4. aprila. Ja mu uzimam kofere i kažem da ću ga ispratiti, ide do Trošarine, pitam ga kako je mislio sam sa koferima kaže: 'Pa eto, polako..'.
Pita me za ime kako bi se pomolio za mene u crkvi. Kaze mi da se zove Života, rođen je 1933. i radi da zaradi malo za hleb u crkvi Svete Bogorodice u Zemunu, malo očisti okolo i skloni sveće. Od države dobije pomoć 3.000 dinara mesečno. Živi u jednoj sobici u Ripnju. Života putuje da bi zaradio nešto malo para i dobio milost u pekari pored, od Ripnja sve do Zemuna. Ako ga ikad i vi sretnete pomozite mu s koferom i dajte mu nešto malo para za hleb. Ima dosta Života u Beogradu, nemojte im okretati glavu, nemojte biti baja od dva metra...", zaključuje u svom statusu Aleksandra. Izvor: Kurir
Slobodan Antonić: Kako je srpski nacionalizam srušio nadstrešnicu
Kolonizator uvek ima veću platu od kolonizovanog. A kolonizovani, zauzvrat, to smatra norm...