Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Kakva divna nada za sve one koje tragedije istorije nisu prestale da suprotstavljaju. Lepa slika za narode koji su zbog mržnje predaka dugo bili neprijatelji. Baš kao što je i govorio Žan Mone: „Mi ne ujedinjujemo države, već ljude... ” Da li se „bregzit” i dogodio zbog udaljavanja od prvobitne ideje Unije? Evropa je rođena zahvaljujući nekolicini ljudi koji su žarko želeli da pomire Francusku i Nemačku. Zatim se ona širila, ali prvobitno stanje duha je isto. Zapravo, Evropa više ne može da prodaje samu sebe, potrebna joj je intenzivna komunikacija. LJudi moraju da budu uključeni i informisani da bi mogli da razumeju šta se događa: EU kao birokratsko čudovište i zbrku institucija koje slede sopstvene i samo ekonomske interese. Na prostoru od više od 500 miliona stanovnika različitih nacija, koji svi treba da žive po istim zakonima govoreći najmanje dvadesetak različitih jezika. I pri svemu tome, njihove vlade moraju da se suoče s velikim razlikama u stepenu privrednog razvoja, veličini budžetskog deficita, stopama inflacije, ili nezaposlenosti i sporovima oko migratornih talasa. Dakle, šta je zajedničko jednoj Švedskoj i Grčkoj? Ništa, osim da obe zemlje imaju more, istina ne isto. A komisija EU propisuje da krastavac u Švedskoj i krastavac u Grčkoj moraju imati istu dužinu i da ne smeju biti krivi inače proizvođač krastavaca plaća kaznu. Pa su sada Britanci odlučili da na EU, s normiranim krastavcima, gledaju kao na rizik, dok svi ostali još uvek u njoj, i s normiranim krastavcima, gledaju kao priliku za budućnost. Bez obzira na javne manifestacije zabrinutosti, britanska elita ne brine previše oko izlaska države iz EU. Britanci smatraju da su oni zauvek obeleženi kao „dobri momci”, koji mogu veselo da zapevaju: „Dva svetska rata i jedan svetski kup.” I misle kako imaju etički blanko ček za svaku svoju politiku. Velika Britanija nije pristupila Evropskoj uniji iz uverenja, nije joj pristupila iz spoznaje da je to pristupanje u strateškom interesu Britanije, već da bi sačuvala uticaj na razvoj Evrope. Ovaj motiv bio je odlučujući za premijere Makmilana, Vilsona, Margaret Tačer, a posle donekle i za Blera. Edvard Hit je predstavljao pravi izuzetak. Većina engleskih birača gaji slična ostrvska osećanja kao i premijeri, naime više je sklona oslanjanju na SAD, nego odricanju dela, ma kako malog, svog suvereniteta. Zbog toga Britanija nije ni uvodila evro, nije ni u šengenskoj zoni. S britanske tačke gledišta, stagnacija EU je bezopasna, dok je nasuprot tome svaki korak ka jačoj integraciji nepoželjan. To je tako već godinama. I sve vreme evropski političari drže grandiozne govore o zajedničkoj spoljnoj politici i politici bezbednosti, da bi već druga invazija Iraka 2003. godine pokazala oštru podelu unutar EU. Najnovija migrantska kriza je dodatno potvrdila skoro sve EU proklamacije kao prazne reči. Budimo pošteni, na početku 21. veka EU se nalazi u dubokoj krizi, ne samo kada je reč o njenim institucijama i njenoj sposobnosti spoljnopolitičkog delovanja već u isto vreme i kada je reč o njenim ekonomskim i društvenim strukturama. U većini sadašnjih država članica vlada neobično velika strukturna nazaposlenost, za koju su u suštini same krive, zbog preterane državne regulative i birokratizacije, zbog populističke politike nadnica i delomično ekstremno širokih socijalnih beneficija. Izuzeci koji se izdvajaju, recimo Holandija i Danska, samo potvrđuju pravilo. U svim zemljama članicama prisutno je i starenje stanovništva, u nekima i smanjivanje njegovog broja. Pristupanjem novih deset članica EU 2004. godine, a kasnije i Bugarske, Rumunije i Hrvatske, broj stanovnika EU se povećao za 20 odsto, ali se zajednički BDP povećao samo za pet odsto. EU se ne može u nedogled širiti, pre bilo kakvog novog proširenja, njoj je potrebno i novo jedinstvo. Očekivano je da se Brisel odluči na dužu pauzu radi savladavanja političke i ekonomske nestabilnosti. Posle „bregzita”, neuspeh EU i njeno svođenje na puku zonu slobodne trgovine nije više tako nezamisliva opcija. Budućnost EU danas izgleda nejasnija nego tokom ranijih decenija. Najnepovoljnija posledica „bregzita” jeste nastavak sadašnjeg stanja i postepeno srozavanje EU na nivo zone slobodne trgovine, s malim brojem zajedničkih institucija. Čak i pod tim preduslovom zajedničko tržište i evro bi funkcionisali. Međutim, zajednička spoljna politika i politika bezbednosti EU sada su nezamislive. Pozivi za stvaranje zajedničke integrisane vojske EU naprosto su smešni, SAD neće dozvoliti nikakvo dupliranje NATO-a. SAD će i dalje u velikoj meri dirigovati spoljnom politikom i politikom bezbednosti EU. Budućnost će najverovatnije doneti formiranje jednog unutrašnjeg jezgra EU: Francuska, Nemačka, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg. To će biti Liga šampiona, ostali će biti u Ligi Evrope. Srbija mora u dodatne kvalifikacije... Izvor: Politika