Piše: Istok Pavlović Spektar je širok, od potpunih evrofanatika do zagriženih evroskeptika. U toj silnoj diskusiji i raspravi između dve strane, uzavrele strasti sprečavaju nas da pomislimo na jedno prosto pitanje: da li je uopšte pametno prepustiti narodu da odlučuje o tome?
Razlog je vrlo jednostavan: Većina ljudi ne zna šta je Evropska unija. Oni koji je podržavaju, vide u tome neku romantičnu ideju o životu bez granica. Protivnici smatraju da je to uništenje sopstvene državnosti. U realnosti, Evropska unija mnogo je kompleksnija od toga.
Koliko kompleksna? Nemam pojma. Tokom niza godina, više puta sam pokušavao da shvatim koje su prednosti i mane članstva u Evropskoj uniji, razgovarao sam sa ljudima koji su politikolozi, sociolozi, koji se profesionalno bave time. Do dana današnjeg nisam uspeo do kraja da to razumem.
Svaki put kada bih slušao te priče o EU, samo bih sve više shvatao koliko tu još ima stvari koje ne poznajem, i jedino što mi je bilo jasno je to da je potrebno mnogo učenja i studiranja da bi se EU zaista razumela. Kao da vas neko pita „Da li je bolji operativni sistem Windows ili Linux?” Jedini pravilan odgovor bio bi „Ne znam. Nisam studirao kompjuterske nauke.”
Ako bi danas bio nekakav referendum kod nas, ja bih zaokružio ulazak u EU, samo zato što će isto to uraditi i svi drugari iz mog okruženja koji su liberalni, umetnici, kreativci, svetski putnici. Isto tako, onaj koji će zaokružiti protiv EU, uradiće to zato što će to isto uraditi ljudi slični njegovim pogledima na svet. Realno, i jedni i drugi ne znaju o čemu su se tačno izjašnjavali, iako svi mislimo da znamo.
Ovaj jak stav koji svako ima o Evropskoj uniji je klasičan primer za takozvani Daning–Krugerov efekat u psihologiji. Ukratko se može opisati ovako: što manje ljudi znaju o nečemu, to su sigurniji da znaju sve. Tek kada neko pročita ogroman broj stručnih tekstova i informacija, shvata da tu ima još mnogo nepoznanica. Čovek koji je priznati stručnjak i doktor nauka iz neke oblasti i dalje ima manje samopouzdanja u svoje znanje od prosečne osobe koja je „čitala o tome u novinama i sve joj je jasno”.
Nedavni referendum u Velikoj Britaniji je u tom smislu bio greška, bez obzira na to koja opcija je na njemu pobedila. Greška je pustiti ljude koji nisu dovoljno upućeni u neku temu da odlučuju o njoj. Jer, to se onda zapravo svodi na pitanje: „Da li ima više ostrašćenih neznalica sa jedne, ili sa druge strane?” Koja god opcija da pobedi, ona nije realna. Realno bi bilo samo jedno: da o tome odlučuju ljudi koji su za to školovani i izabrani.
Sličan stav je u svojoj kolumni nedavno izneo čuveni britanski biolog Ričard Dokins. Iako je jedan od najpoznatijih živih naučnika na svetu, otvoreno je rekao da se ne razume u EU, jer se time ne bavi, i rekao je da o tome treba da odlučuju ljudi koji se time bave.
„Moj stav jeste elitistički, ali primećujete da sam i samog sebe izbacio iz te elite”, rekao je Dokins. „Ako želimo da nas operiše hirurg koji se godinama školovao i da nas vozi pilot aviona koji se godinama obučavao, zašto tako kompleksnu stvar kao što je Evropska unija poveravamo ljudima koji o tome nemaju pojma, kao što sam ja?”, zapitao je Ričard Dokins, otac savremene evolucionističke biologije.
Sve te lepe stvari i hvalospevi o EU koji se čuju iz kampanje neke nevladine organizacije (finansirane od te iste EU) nisu objektivni. Kao što nisu objektivne ni neke strašne priče koje se nalaze na nekom nacionalističkom rusofilskom forumu. I jedna i druga strana pokušava na veoma površan i emocionalan način da objasni nešto što nije nimalo jednostavno.
Izvor: Politika
