Pravda

Piše: Čarls Klover Najpoznatiji po predavanju pod nazivom Geografski zaokret istorije, koje je održao u Kraljevskom geografskom društvu 1904. godine, Makinder je tvrdio da je Rusija, a ne Nemačka, glavni britanski strateški protivnik. To je ilustrovao živopisnom teorijom koja je postala poznata pod nazivom „geopolitika“. Tajming njegovih predviđanja, neposredno pred početak dva svetska rata protiv Nemačke, njegovim tezama kasnije nije išao naruku. Međutim, Makinderova teorija konačno je opravdana u poslednjoj godni njegovog života, godini početka Hladnog rata, otelotvorenja njegovog učenja. Video je kako svet poprima gotovo identičan oblik koji je on predvideo 1904. godine: Britanija i Amerika, čije mornarice su gospodarile svetskim okeanima, protiv Sovjetskog Saveza, najdominantnije svetske kopnene sile, čije su ogromne stepe i oštre zime porazile Napoleona i Hitlera, pozicionirane iza kopnene tvrđeve koja je sve samo ne neosvojiva – evroazijskog Srca zemlje (Heartland).

Uprkos viševekovnom tehnološkom procesu i društvenom prosvetiteljstvu, Makinder je verovao da geografija ostaje fundamentalni konstrukt svetskog poretka, baš kao što je bila u vreme Peloponeskog rata, u kojem se Atina kao pomorska sila suočila sa najvećom grčkom kopnenom armijom – Spartom. Geopolitičari smatraju da je od tada većina oružanih konflikta uvek podrazumevala sukob jake mornarice protiv jake kopnene armije. Drugim rečima, pomorskim i kopnenim silama je sudbinski predodređeno da ratuju. Svetsko sedište kopnene moći – unutrašnja Evroazija, teritorija Ruske Imperije – će uvek biti konkurencija globalnoj svetskoj pomorskoj sili, što je status koji će Britanija ubrzo ustupiti SAD.

Godine 1919. Makinder, koji se i dalje drži stava da je Rusija najveći suparnik Britanije, izlazi sa tezom o neophodnosti stvaranja „potpune teritorijalne tampon zone između Rusije i Nemačke“. Tada to opravdava najčuvenijom rečenicom koju je ikada napisao: „Ko kontroliše Istočnu Evropu vlada Hartlendom; ko kontroliše Hartlend vlada Svetskim ostrvom; ko kontroliše Svetsko ostrvo vlada svetom“.

Trebalo je da prođe otprilike 50 godina da ove reči budu primećene u samom Hartlendu, a, kad se to dogodilo, Makinder je od anonimusa iznenada postao slavan i stekao status proroka zbog potpuno pogrešnih razloga. NJegova ozbiljna upozorenja o latentnom potencijalu Rusije za osvajanje i dominaciju trebalo je da u periodu između dva svetska rata dovedu do stvaranja konsenzusa evropske elite da bi se sprečio takav razvoj događaja. Umesto toga, postala su gromobran na novu rusku verziju „manifesta sudbine“ (Manifest Destiny).

Ruski upad u Gruziju 2008. i Ukrajinu 2014, nedavna kampanja u Siriji, kao i stvaranje Evroazijske unije, kao oličenja nastojanja da se utvrdi sfera interesa u unutrašnjem evroazijskom Hartlendu bivšeg Sovjetskog Saveza – sve je to zlokobno predskazano u geopolitičkoj teoriji. Makinder je smatrao da je geografija, a ne ekonomija, fundamentalna determinanta globalne moći, a Rusiji, prosto zbog prednosti njene fizičke lokacije, pripada vodeća globalna uloga. Pomalo izokrenuta načela Makinderove teorije našla su svoj put do establišmenta pod predsednikom Vladimirom Putinom, najviše zahvaljujući jednom čoveku – Aleksandru Duginu, desničarskom intelektualcu i ekscentriku koji je za vreme Perestrojke u 1980-tim postao jedan od glavnih ruskih nacionalista.

Dobrim delom zahvaljujući Duginovim mutnim vezama u eliti, geopolitika je danas vraćena u mejnstrim. Makinderove teze su bile od koristi Duginu i ostalim tvrdolinijašima (eng. hardliner; autor u nastavku teksta često upotrebljava ovaj izraz za opis naglašeno patriotske i rodoljubive ruske elite koja se mahom zalaže za tvrd nastup ka Zapadu; prim. prev.) koji su razvili teoriju da je konflikt Rusije i Zapada trajnog karaktera iako su nailazili na probleme pri objašnjavanju razloga zbog čega je to tako. Razlozi za Hladni rat su prividno isparili sa okončanjem ideološke konfrontacije i stupanjem u novu eru univerzalne tolerancije, demokratije i „kraja istorije“.

Uzdizanje Makindera do statusa velikog muftije atlantske moći odvijalo se uz asistenciju Dugina, koji je 1997. objavio Osnove geopolitike, jednu od najinteresantnijih, najimpresivnijih i najstrašnijih knjiga napisanih u celoj ruskoj postsovjetskoj eri koja je postala zvezda vodilja za širok spektar ruskih tvrdolinijaša. Knjiga je proizvod Duginovog druženja sa intelektualcima Nove desnice i njegovih dvonedeljnih predavanja na Akademiji Generalštaba ruskih Oružanih snaga (dalje u tekstu Akademija Generalštaba; prim. prev.) pod pokroviteljstvom generala Igora Rodionova, takođe zagovornika tvrde linije koji će kasnije od 1996. do 1997. biti ministar odbrane. Do 1993, sudeći prema Duginu, od beleški sa njegovih predavanja sastavljen je materijal, koji je trebalo da koriste svi polaznici Akademije i koji je često menjan i nadopunjavan novim idejama generala ili neobičnim lekcijama koje je desničarski ideolog donosio iz Pariza ili Milana.

Dugin je stoga rešio da u maniru Nikola Makijavelija samovoljno napiše vodič za osvajanje i političku vladavinu. Baš poput Vladaoca (koji je u suštini bio ulizička aplikacija za posao napisana firentinskom vladaru Lorencu de Medičiju, nakon što je Makijaveli skajnut od vlasti i proteran u desetogodišnji egzil), Duginova knjiga, pisana iz dubine njegove njegove ekscentrične ličnosti, koja se formira nakon 1993. godine, predstavlja odu ruskoj nacionalno-bezbednosnoj nomenklaturi. Do 1991. bio je jedan od glavnih tvrdolinijaških propagandista čije pisanje, kao mešavinu teorija zavere i nacionalističke demagogije, je objavljivao Dan, novine koje je finansiralo ministarstvo odbrane. Ali nakon neuspešnog puča KGB i Crvene armije u avgustu iste godine, Dugin postaje interni izgnanik kome je ostalo malo načina da se samostalno izdržava.

Zajedno sa još jednim nacionalističkim intelektualcem, Eduardom Limonovim, osnovao je prkosni politički pokret pod nazivom Nacionalna boljševička partija (NBP), koji je proglasio „političkim umetničkim projektom“. Pored toga, zbog veza koje je održavao sa tvrdolinijašima i Rodionovim, nastavio je da drži gostujuća predavanja na Akademiji Generalštaba. Održavajući veze sa vojnim akademcima i boraveći u prljavom podrumu, sedištu NPB u ulici Frunzenskaja, Dugin je napisao knjigu koja će ostvariti ogromni uticaj na ruske tvrdolinijaše.

Makinder je Duginovim veštim rukama transformisan od nerazgovetnog edvardijanskog ljubopitljivca, koji nikad nije dobio katedru na Oksfordu, u neku vrstu kardinala Rišeljea od Vajthola (Vajthol je ulica u Vestminsteru u kojoj su smešteni mnogi britanski vladini kabineti; prim. prev.), čiji tihi savetodavni šapati su velikim državnicima tokom pola veka služili kao sigurna ruka na kormilu britanskih strateških razmišljanja, i čije ideje i danas predstavljaju strateške imperative za novu generaciju tajnih mandarina (mandarins, ili „mandarini“, je zbirni naziv za ljude na najvišim državnim pozicijama u Britaniji; prim. prev.).

Osim Makindera bilo je i drugih – njemu suprostavljenih – geopolitičara koje je Dugin profilisao, većinom Nemaca, koji su se vodili istom logikom kao i Makinder, ali u odbrani kontinentalne kopnene, a ne globalne pomorske moći. Među njima je i Fridrih Racel, 19-vekovni nemački geograf od kojeg potiče termin Lebensraum, tj. „životni prostor“, koji je kasnije uzet za imperativ Trećeg rajha. Druga generacija geopolitičkih radova zaslužna je za to što je geopolitička teorija dugo povezivana sa nacizmom. Makinderov savremenik Karl Haushofer bio je nemački armijski general i teoretičar strategije koji je važio za energičnog zagovornika tročlanog saveza Berlina, Moskve i Tokija.

Mejnstrim politički eksperti pomalo popreko posmatraju geopolitičku teoriju. Oni na geopolitičare gledaju kao što klasični ekonomisti posmatraju takozvane „zlatne bube“, ljude koji istrajavaju u verovanju o večnoj vrednosti zlata kao sredstva razmene i koji veruju u stare kontinuitete, za koje su ubeđeni da će se ponovo pojaviti. Na sličan način geopolitičari – kao egzotična subkultura u okviru ekspertskih zajednica – veruju da će, uprkos uzvišenim principima i progresu, sredina – strateška borba za kontrolu kopna – uvek odneti prevagu. Ponekad su u pravu.

Osnovi geopolitike rasprodati su u četiri izdanja i još uvek spadaju u literaturu koja se proučava na Akademiji Generalštaba i drugim vojnim univerzitetima u Rusiji. „Verovatno ne postoji knjiga objavljena u postkomunističkoj Rusiji koja je imala i približno toliki uticaj na rusku vojsku, policiju i etablirane spoljnopolitičke elite“, navodi istoričar DŽon Danlop, specijalista za rusko pravo sa Instituta Huver (Hoover Institution).

Godine 1996. Andrej Kozirev, ruski ministar spoljnih poslova koji je bio simbol vesternizovanja nacije u doba Jeljcinove politike, dobija otkaz. Iste godine general Rodionov (na slici iznad), Duginov patron u Akademiji Generalštaba, izabran je za ministra odbrane, gde je zamenio Pavela Gračeva, koji je sa pozicije šefa vazduhoplovnih snaga stao uz Jeljcina pri pokušaju puča u avgustu 1991. Osim toga, 1996. Duma poništava odluku o potpisivanju Beloveškog sporazuma iz 1991, kojim je Sovjetski Savez zvanično rasformiran i istovremeno rezultat referenduma iz 1991, na kojem se 70 odsto ruskih glasača izjasnilo za očuvanje SSSR, proglašava pravno obavezujućim. To je očigledno bio simboličan potez, međutim, samo pet godina nakon raspada SSSR, najveći deo ruske elite – ako ogromnu većinu glasova Dume uzmemo kao adekvatan parametar – podržao je obnovu imperije.

Knjiga Osnovi geopolitike pojavila se u momentu kad su tektonske promene potresale rusku elitu iako sve do kolapsa rublje u avgustu 1998. liberalizam nije uspevao da zada konačni udarac. Naruku knjizi išao je i neobično sveprisutni plasman u najboljim moskovskim knjižarama – gotovo uvek je stajala pored same kase.

Duginov glavni argument u Osnovima geopolitike preuzet je iz Haushoferovih radova: potreba da se podrije urota „atlantizma“, predvođenog SAD i NATO, usmerenog na obuzdavanje Rusije sukcesivnim geografskim prstenovima novonastalih nezavisnih država. Prema Duginu, plan je bio jednostavan: prvo obnoviti Sovjetski Savez a onda mudro koristiti diplomatske saveze fokusirane na partnerstva sa Japanom, Iranom i Nemačkom, kako bi se sa kontinenta istisnula Amerika i njeni atlantistički mezimci.

Ključ za stvaranje Evroazije je odbacivanje uskogrudne nacionalističke agende, koja bi mogla dovesti do otuđenja od potencijalnih saveznika. Dugin citira teoretičara Nove desnice Žan-Fransou Tirjaha, koji piše da je „glavna Hitlerova greška bila to što je pokušao da germanizuje Evropu. Umesto toga, trebao je da je evropeizuje“. Otuda, Rusija neće praviti Rusku Imperiju, nego evroazijsku. „Ruska Imperija će biti izgrađena na fundamentalnom principu zajedničkog neprijatelja: odbacivanju atlantizma i strateške kontrole SAD i nepristajanju na dominaciju liberalnih vrednosti“, piše Dugin.

Nije bilo važno što je 1997. ova ideja izgledala potpuno sumanuto. Ruski BDP je bio niži od holandskog, a nekad respektabilna Crvena armija je upravo poražena na bojnom polju i primorana na ponižavajuće primirje sa dezorganizovanom grupom čečenskih pobunjenika. Bio je to period ruske istorije prepun analogija sa vajmarskom Nemačkom, a Duginova knjiga predstavljala je dokaz da je ista ona mračna sila koja je radikalizovana nemačkim međuratnim kolapsom bila u porastu i u Rusiji. NJom se propovedala teorija da je poniženje kroz koje zemlja prolazi posledica zavere stranih zemalja. Korice knjige ukrašene su runskim simbolom nalik na svastiku, koji je u okultnim krugovima poznat kao „zvezda haosa“, a sam sadržaj pozitivno afirmiše nekoliko nacista i ekstremnih desničara. Kao da već nije bilo dovoljno paralela sa Trećim rajhom, poziva se na formiranje geopolitičke „osovine“ koja bi uključivala Nemačku i Japan.

Osnovi geopolitike baziraju se na ideji da se stvarna politika odvija iza vela intriga i prema pravilima koja su elite i režimi vekovima internalizovali iza bastiona njihovih privilegovanih položaja i nerado je pokazivale javnosti. Tu ideju je bilo lako prodati publici željnoj teorija zavere, a knjiga izlazi opremljena svim ezoteričnim zamkama inicijacije tajne mudrosti: runski zapisi, volšebne mape sa svim vrstama strela i unakrsnih spajanja, predstavljanje – do tada nepoznatih – sivih eminencija svetske diplomatije... Ali ima i sasvim dovoljno realnih činjenica koje potkrepljuju fanatične zaključke i tako konstantno održavaju pažnju čitaoca – baš kao što igrače na Vidži tabli (eng. Ouija board; „drvena tabla koja, prema određenim verovanjima, služi kao „duhovni medijum“ za komunikaciju sa mrtvima. Na njoj su urezana slova, brojevi i reči „da“, „ne“ i „možda“, a strelica, tj. planšeta, koja se kreće po tabli ukazuje na odgovore; prim. prev.) obično najviše impresionira kad se planšeta zaustavi na nekoj od činjenica sa kojom su već upoznati.

Razlog zbog kojeg je geopolitika toliko mračna, ispostaviće se, nije to što su njeni protagonisti ludi, beznadežno hermetični ili progonjeni Nirnberškim procesima, već vešto zataškavanje od strane realnih sila. Ili, kako Dugin navodi, „zbog toga što geopolitika suviše otvoreno prikazuje fundamentalne mehanizme međunarodne politike, koje razni režimi često vole da drže u tajnosti, iza maglovite retorike i apstraktnih ideoloških shema.“

Osnovi geopolitike je trezvenija od Duginovih prethodnih knjiga, bolje potkrepljena argumentima i lišena okultnih referenci, numerologije, tradicionalizma i drugih ekscentrično-metafizičkih pojmova. Zapravo je veoma moguće da je imao znatnu pomoć od ljudi sa visokih položaja u Akademiji Generalštaba, na kojoj je još uvek držao predavanja. Dugin nije pokušavao da sakrije svoje veze sa vojskom: na prvoj strani zahvalio se generalu Nikolaju Klokotovu, njegovom glavnom saradniku u Akademiji Generalštaba, zbog toga što mu je bio koautor i velika inspiracija (iako Klokotov tvrdi da nije). Međutim, promišljena povezanost sa vojskom dala je Duginu određenu dozu autoriteta i obezbedila respektabilan status među zvaničnicima, kao i opšti utisak da je on predvodnik konspirativnih tvrdolinijaša pretpostavljene ruske „duboke države“, opisane na stranama jednog od njegovih pamfleta. Nije nemoguće da su stvari zaista stajale baš tako.

Dugin je jasno čeznuo za koridorima moći i dao sve od sebe da one koji su tamo pripadali ubedi u ispravnost svojih stavova. Samo oni koji su razumeli imperative geografije i moći, piše on, mogu biti smatrani kvalifikovanim da upravljaju državnim kormilom: „Zavisnost ljudskog bića od geografije je sve uočljivija kako se približavate vrhu vlasti. Gepolitika je svetski pogled na moć, nauka o moći zbog moći.“

Naravno, podrazumevalo se da Dugin smatra kako SSSR mora biti obnovljen, Gruzija raskomadana a Ukrajina anektirana: „Ukrajina, kao nezavisna država sa određenim teritorijalnim ambicijama, predstavlja ogromnu opasnost za celu Evrozaciju.“ Azerbejdžan, doduše, može biti ustupljen Iranu u zamenu za osovinu „Moskva – Teheran“. Finska bi mogla biti pridodata ruskoj pokrajini Murmansk, a Srbija, Rumunija, Bugarska i Grčka bi se pridružile Rusiji kao pravoslavnom Trećem Rimu ili Ruskom jugu.

Druga stvar na koju se knjiga samo nakratko osvrće, uprkos Duginovom eruditskom stilu i iscrpnom izlaganju, zapravo predstavlja razlog zbog kojeg je Rusiji potrebna imperija. Ruski mislioci – od Aleksanda Hercena do Andreja Saharova – bili su ubeđeni da je imperija primarni krivac za večitu rusku zaostalost. Malo ko bi rekao da disfunkcija moderne Rusije i nedostatak statusa i uticaja srazmernih ambicijama na globalnoj pozornici proizilaze iz nedovoljnosti njenih fizičkih dimenzija – Rusija je, na kraju krajeva, i dalje geografski najveća zemlja na svetu, uprkos gubitku 14 postsovjetskih teritorija. Pored toga, ruska teulokratska (kontinentalna) civilizacija nije bila samo strateški protivnik pomorskih sila već kulturno i civilizacijski anomalična i inherentno više hijerarhična i autoritarna od merkantilističkog i demokratskog Atlantskog sveta. Dugin piše da je imperija jedini način da se zaustavi marš liberalizma, kao antiteze ruskog sistema vrednosti.

Osnovi geopolitike su, mereno količinom prodaje, ostvarili dubok utisak, koji je još veći ako se kao merna jedinica uzme pravi kriterijum za publiciste: plagijatorstvo. Duginove ideje, kako se on sam izrazio, su postale „virus“. Preštampavane su u desetinama sličnih priručnika i udžbenika, mahom posvećenih teorijama Makindera, Haushofera i drugih. Knjižare u Rusiji uvele su geopolitičku sekciju; Duma je formirala „geopolitički komitet“, prepun poslanika iz stranke ekstremnog desničara Vladimira Žirinovskog, takozvane Liberalno-demokratske partije. Boris Berezovski, uticajni oligarh i zakulisni moćnik, 1998. godine završio je nastup u televizijskoj emisiji Heroj dana rečima: „Želim da kažem samo još jednu stvar: geopolitika je ruska sudbina“.

Geopolitika je, po Duginu, bila kao „besplatni kompjuterski softver“. On je napisao program, svi drugi su ga iskopirali. Piše: standard.rs/Foreign Policy