Pravda

Piše: Đoko Kesić Ovoj sumnji vrati me našminkano "Sećanje" Vuka Draškovića (pisca, političara, nacionaliste, mundijaliste, hermafrodita opteg tipa) koju on svojeručno objavljuje u "Nedeljniku". Ti tekstovi bacili su me u dilemu – da li je to Vuk Drašković opet promenio zanimanje, zaposlio se u političku mrtvačnicu pa šminka političkog mrtvaca sa sopstvenim likom?

U kreiranju sopstvenog lika i dela, on je besprekorno savršen, uspešan, jedino uman, mudar, promišljen, državnički dalekovid, ma božanstvo, da se uplašiš. Svi su grešni, on je izvan svakog greha, svi su na jednoj da kako pogrešnoj strani, a on sam naspram njih nehirotonisani svetitelj. Svi jurišaju na njega, ali šta mu mogu, jer šta je Sveti Petar u poređenju s njim.

Ta autobiografska skaska bacila me je u dilemu – koji nam to Vuk prinosi novi materijal za njegov besprekorni spomenik. Da li je to onaj Vuk s početka devedesetih prošlog veka, onaj "kralj trgova" kad su deca bežala iz škola da ga slušaju, kad je ulivao nadu da nam dolaze bolji dani, da li je to onaj Vuk koji je 9. marta 1991. uz Daninu asistenciju, komandovao "juriš na TV Bastilju"? Ili je to onaj Vuk kum Vojvode Šešelja, onaj razbarušeni lik Raspućinove pojave koji iza govornice poručuje "odseći ću ruku svakom muslimanu koji tom rukom digne turski barjak u Raškoj", ili pak odrešiti Srbin koji formira Srpsku dobrovoljačku gardu i šalje je na bojište Kninske krajine protiv hrvatske paravojske?

Da li je onaj politički tribun kojeg 1993. prebijaju i hapse Miloševićevi jurišnici, ili možda prosvećeni ili osvešćeni mundijalista koji izlazi s tvrdnjom da su Srbi u Sarajevu ubili 12.000 civila, među njima 2.000 dece, da je više civila stradalo u Sarajevu nego u Srbiji tokom NATO agresije? Baš taj Vuk je izjavljuje da "cela Srbija treba da podeli sudbinu nacističke Nemačke, prizan ratne poraze i zločine, podvije rep, savije kičmu i svu krivicu za devedesete preuzme na sebe".

Da li je zbog ovih ubeđenja 1999. ušao u Miloševićevu vladu SRJ kojom je predsedavao Momir Bulatović, a nešto pre toga 1997. izbacio Zorana Đinđića s funkcije gradonačelnika Beograda, poništio volju naroda i napravio vlast sa Miloševićevim socijalistima?  
 
Piše li nam to onaj Vuk koji je sredinom devedesetih, posle jednog sastanka s Miloševićem ubedljivo saopštio "predsednik je šarmantan", ili vođa Srpskog pokreta obnove koji je uništio svoju stranku pošto je na izbore 2000. odlučio da ide sam. Pismena je to zver, jer 2005. postaje ministar spoljnih poslova Srbije, gde se nije dalo prepoznati da li je on političar ili pisac. Onda je usledilo prosvećenje jurodivog. Od potrčka komunističkog lidera Mika Špiljka, Drašković je postao ravnogorac. Ali kakav ravnogorac, baš pravi, podigao je spomenik brigadnom đeneralu  Dragoljubu Draži Mihailoviću, a u spomen kući na Ravnoj Gori, u jednom trenutku bilo je više Vukovih nego Dražinih fotografija.

A teško da nam tu svoju biografiju piše portparol NATO za Srbiju, to mu je najnoviji čin, jer bilo bi skaradno prepoznatljivo.

Uprkos svemu navedenom gospodin Drašković se u poslednje vreme javlja s mesijanskim porukama upućenim vođstvu Evropske unuje: "Ukinite sankcije Rusiji"! I sve što on radi zadnjih godinu- dve, čini se kao da hoće da sedne na nekrunisani "presto" koji je ostao upražnjen posle smrti Dobrice Ćosića. Premnogo je to njemu, jer Dobrica je prvi istinski disident koji se suprotstavio Brozu, a Drašković malo sarađivao pa se malo svađao s tiraninom Miloševićem. To jednostavno ne ide. 

Ali, ovo pitanje za stručnu javnost – kako sve ove ličnosti mogu da stanu, ne pod jedan jokšir kišobran, nego pod jedan šešir? Ili smo mi šizofreni zbog svih ovih dilemma?

Vukova "Sećanja" su porozno šupljikava kao švajcarski sir. Nećemo elaborirati sva Vukova snoviđenja, seciraćemo samo važne: Ako je general Rade Marković ošamario Danicu Drašković 1993. kad su oboje bili prebijeni, zasigurno bi Ledeni odnosno šef službe Jovica Stanišić suspendovao generala Markovića, jer pouzdano znam da on nije trpeo da se njegovi visoki oficiri legitimišu kao nasilnici.

Kad smo kod Ledenog, lično znam da on i Zoran Đinđić nisu do te mere bili bliski da bi Ledeni pričao Đinđiću poverljive podatke, posebno ne posle smene koju su mu namestili Vojislav Šešelj i Mira Marković 1998. Koliko znam on i Đinđić su se upoznali na slavi kod Milorada Vučelića, a posle oga su se videli jednom ili dva puta. Uostalo, u sudskom procesu za ubistvo Zorana Đinđića pokazalo se više nego očigledno da je u tome učetvovala srpska državna bezbednost.

Tu dolazimo i do one bitne Vukove tvrdnje da se Đinđić "ostrvio" na njega posle bombardovanja 1999, optuživao ga za kolaboraciju s Miloševićem pa nije hteo da stane s njim u isti opozicioni front. Da li Vuk iskreno veruje da bi bilo kod od opozicionih lidera s njim popio i kafu pošto je on, Vuk, posle masovnih demonstracija zbog izborne krađe u Beogradu, prodao poverenje Beograđana, oterao DS i Đinđića iz gradske vlasti i napravio koaliciju s SPS?

U toj dvogodišnjoj vladavini Beogradom SPO je zapravo napravio mapu vladalaštva svim liderima i vlastima koji su došli posle 2000. Beograd je bio preplavljen kioscima, roštiljicama, švercovanom i neoporezovanom robom, ličio je na Istambul iz XVII veka. U to vreme za 20.000 dojč maraka mogao si u Beogradu da kupiš sve što ti treba, kao što možeš i danas za pomenutu cifru, ali u evrima… I da li je rečenica "…vođa DS bio je dobro upućen i u zbivanja u podzemlju i u mafiji", optužnica ili samo kvalifikacija?

Mnoge činjenice iz Vukovih "Sećanja" nemaju komunikaciju sa stvarnošću. NJegova tvrdnja da su uz Đinđića stali "demokratski" mediji stoji na klimavim nogama. U to vreme  bili su to Blic, u to vreme solidna ali ne i etablirana novina za formiranje javnog mnenja i radio B92 koji se čuo od Doma omladine do Kalenić pijace.

Malo je čudno da su Vuk i SPO posle bombardovanja imali tako masivan upliv u političkoj Srbiji, da je mitingu u Nišu prisustvovalo stotinu hiljada građana, a u Kragujevcu pedeset hiljada. Kako je moguće da se ta "aura" iznad Vukove glave istopila samo osam meseci kasnije kad je SPO 2000. doživeo kliničku smrt? Vuk piše o Miloševićevoj strasti za ubijanjem političkih protivnika, ako izuzmemo neistraženo ubistvo Ivana Stambolića i rašomon oko Ibarske magistrale i pokušaj atentata u Budvi – koji su to politički protivnici stradali u to vreme?

Ali, bilo bi zaista zanimljivo pitati Vuka kako je ušao u tu zločinačku vladu koja je zatvarala redakcije, uništavala zemlju, kako je ušao u beogradsku vlast sa socijalistima koji su netom ukrali volju građana? Koje moranje ga je na to nateralo?

Završimo s pitanjem: Ako V. Drašković zaista veruje "da Srbija treba da podeli sudbinu nacističke Nemačke,… i svu krivicu iz devedesetih primi na sebe", zbog čega Vuče vređaš inteligenciju istorije? Nacistička Nemačka je izazvala Drugi svetski rat koji je odneo šezdeset miliona života, a Srbija je štitila Srbe u BiH i Hrvatskoj, bila uvučena u građanski rat u kojem je Milošević Srbiju u crno zavio, a ti s njim dva puta praviš politički pakt.

Ako iskreno misliš da bi Srbija trebala da preuzme svu krivicu koju pominješ, zbog čega Vi Vuče, niste otišli dobrovoljno u Hag i priznali krivicu za postojanje Srpske dobrovoljačke garde? Niste! Neću da pitam kako žive oni invalidi, udovice, deca siročad poginulih vaših gardista, da li ih SPO i Vi lično obilazete, pomažete..?

Uprkos svemu ja poštujem Vuka Draškovića. Poštujem ga kao pisca, da se nije bavio politikom mogao je da dosegne, nadam se i do Nobela. Vuk nije Viktor Igo, kojeg je u smutnim vremenima slušala cela Francuska. Nije ni Ćosić koji je, bez obzira na sitna iskakanja, ostao veliki pisac, a kao političar nije ukalaljao obraz.

Pročitao sam skoro sve što je Vuk napisao, poštujem taj deo raspolućene njegove ličnosti, velika je šteta što nije ostao samo pisac. Jer sve ono što je politički lider Vuk Drašković uradio, kad se podvuče crta – baš zaudara. Izvor: Pravda