Pravda

Piše: Aleksandar Apostolovski Šta onda gleda Vučić? Ako je Tito u kaubojima, naročito ako su bili maskirani, prepoznavao goniče stoke leve orijentacije, a Sloba prvi shvatio političku moć televizije, te je uživo prenosio Osmu sednicu, što je u ono doba predstavljalo veći spektakl od „Ratova zvezda”, jer se tadašnji komunistički establišment užasavao prisustva kamera uživo, Vučić je političar koji svoju vlast bazira na zakonima popularne kulture. Ali, kako je supkulturna scena danas pretvorena u rijaliti svet, koji je obuzeo gotovo sve nacionalne frekvencije, Vučić kreira sopstveni lik koji se savršeno uklapa u te skaradne sapunske opere. Naime, ko nije svestan činjenice da je svaki koncert Cece, Karleuše, Ace Lukasa ili Mitra Mirića u suštini politički miting s nešto muzike, taj se izlaže izvesnoj političkoj propasti, kakva je mnoge već zadesila. Čak su i Vojislav Koštunica i Matija Bećković, shvativši dijalektičko jedinstvo medija, estrade i politike, pokušali da onomad, na koncertu pred Skupštinom za srpsku Novu godinu, đuskaju uz Cecin turbo-pop. Ali, estetika tih prizora pokazala je svu grotesknost napora da se elitisti s Dorćola presele u magični svet Žitorađe. Samo su Mile Dodik i Velja Ilić pokazali da se osećaju kao da su u prirodnom okruženju. I obojica su, svako na svoj način, još na vlasti. O Ceci da i ne govorimo. Kad kao premijer piše autorske tekstove za tabloide, Vučić zna da će to izazvati zgražavanje elite, čiju podršku toliko priželjkuje. Ali Vučić vlast ipak voli nešto više, a britanski referendum pokazao je da su bregzitovci pobedili tek kad su ih pogurali tabloidni tegljači. Ili, što bi se reklo po naški, ko šiša „Gardijan”. Otuda Vučić, osim što je u kampanji ćaskao s Jelenom Karleušom i doktorkom Nadom Macurom, koloritnom personom Hitne pomoći kojoj predviđam uspešne sezone u „Parovima” ili na „Farmi”, insistira na komuniciranju sa Srbima u obraćanjima naciji uživo, koje prenose gotovo sve televizije. To u podsvesti birača stvara tenziju večitog vanrednog stanja koje može rešiti samo jedan čovek. Tako je Vučić preselio rijaliti dramaturgiju u informativni program. Dok režira sopstvene nastupe na tim obraćanjima od kojih je svaki sudbonosni, te imamo čitave tomove istorije koji su se srušili Vučiću na glavu, on zaista simulira revolveraške dvoboje. Tako se stvara opsena da je Vučić sam protiv svih, u direktnom prenosu. Ko je na drugoj strani? Razume se da su to novinari. A na čijoj je strani narod? I to se podrazumeva – na strani usamljene duše koja se do poslednje kapi znoja bori za nacionalne interese, privredni rast i opstanak „Železare” i „Fijata”. Ono što je zajedničko za holuvudske reditelje i Velikog brata, jesu isključivo likovi i njihovo putovanje kroz priču. O „Fijatu”, „Železari”, o privrednom rastu od kojeg će vrtoglavicu dobiti i Angela Merkel, o Hrvatima i Srebrenici, stavove vlade u petak je mogao da iznese i portparol. Ali i Dragan J. Vučićević ima pravo na slobodan dan. Sagu o vladinim uspesima mora predstaviti njen glavni junak i otuda se Vučić toliko znoji, hukće, briše maramicom znoj s lica, pije vodu i razmenjuje rafalnu paljbu s novinarima, kako bi gledaoci uživo prošli kroz istu katarzu borbe za bolje sutra. Pravila te televizijske forme podrazumevaju zaplet, kako birači slučajno ne bi pomislili da će bolje sutra stići – malo sutra. Kakva bi to priča bila bez drame, bez tajne koju zna isključivo on? Zato Vučić često, kao u petak, kaže: „Ne terajte me da komentarišem kako Hrvatska govori o pravima manjina, jer onda bih rekao sve ono što želim da izbegnem”. Kad izusti, takođe, da nije mogao da sakrije razočaranje u razgovoru s brojnim evropskim zvaničnicima i da više neće reći ni reč – nastupa pauza, kao uvod u novi čin. Mandatar potom otkriva deo po deo slagalice, koja se toliko oduži da poremeti čitave programske šeme. Potom naglo završava konferenciju i brzim hodom odlazi na nove radne zadatke. Još od direktnih prenosa suđenja Miloševiću u Hagu ili nastupima Voje Šešelja pred Tribunalom, pokazalo se da se ideja da se pred čitavim svetom oni pokažu kao bratanci sotone pretvorila u svoju suprotnost. Milošević je, kao sužanj, postao superstar i nacionalni heroj, koji je, umesto sa Gazimestana, očaravao Srbe u televizijskom prenosu. I to na televiziji B92, koja je iz nehata obnovila njegovu popularnost među masama koje su ga obožavale, potom srušile, a kasnije opet zavolele. Ništa čudno. Gledajući Miloševićevu odbranu u Hagu, Srbi su zapravo gledali vrhunski šou-biznis u kojem je bivši predsednik imao ulogu usamljenog jahača koji spasava čast nacije. Dok Sloba to nije razumeo, Šešelj i te kako jeste, te je svoju odbranu, osim na briljantnim pravnim začkoljicama, pre svega zasnivao na provokaciji, humoru i žestokim psovkama. Zato se nije znalo kad iz njega progovara erudita svetskog ranga, a kad Zmaj od Šipova. Takva odbrana oslobodila ga je optužbi, a možda je i navela sudiju Antonetija da postane dopisni član Centralne otadžbinske uprave. Zbog ovih neumitnih pravila masovnih medija Barak Obama repuje, Vladimir Putin peca, razbarušeni Boris DŽonson odlazi biciklom u novu avanturu, umesto u Dauning strit, a Donald Tramp, s plavom frizurom iz mladih dana Šabana Šaulića, smišlja novu političku nekorektnost kako bi sablažnjavanjem masa, istovremeno dobio njihov glas. Vučićeva strategija – ne teraj me da ti kažem, ali… – samo je vrhunska produkcija politike kao zabavnog programa, sa svim njegovim žanrovskim odrednicama. U njemu gledaoci, odnosno birači, dobijaju parče iluzije da prolaze kroz iskušenja glavnog junaka koji kroz preriju jaše sam. Kako protiče vreme, tako se maratonska sapunica nastavlja. On rešava nagomilane ekonomske probleme, zatim se odupire Bošnjacima, potom Hrvatima, i konačno – kada će formirati vladu? Ko će biti novi ministri? Hoće li reći istorijsko „ne” Briselu? Da li će ući u savez s Rusima ili Amerikancima? Tako se igra podiže na viši nivo. Odnosno, odgovori na ova pitanja zahtevaju protok vremena koje neumitno teče i još mnogo epizoda koje će se emitovati uživo. Dokle će to trajati? Po pravilima žanra vrhunske politike i rijalitija, sve dok bude interesovanja publike. Odnosno, dok glavni junak održava gledanost. U suprotnom slučaju, ukida se serija. Izvor: Politika