Pravda

Piše: Branko Pavlović Kasno je zbog toga što Rusi neće ovog leta posetiti Tursku, i to će neminovno smanjiti turski prihod od turizma za oko 10 milijardi dolara. Na tu cifru treba dodati još milijardu dolara zbog sankcija koje je Rusija uvela na turske poljoprivredne proizvode kao i obustave investicionih radova koji turske građevinare i investitore koštaju dodanih 500 miliona dolara (najmanje). Veom je veliki problem u tome što je broj zaposlenih u Turskoj u ovim oblastima izuzetno veliki i, kada se uzme u obzir brz obrt koji je karakterističan za prihod od turizma, onda su negativni finansijski efekti takvi da obuhvataju zaista značajan deo stanovništva. Dodatna nevolja je, naravno, i u tome što vi hotel morate održavati na isti način bilo u njemu gostiju ili on bio gotovo prazan. Izvinjenje je nedovoljno zato što su tenzije u Turskoj takve i tolike da se ovim izvinjenjem ne može uspostaviti bilo kakva politička stabilnost: - Rusija će reagovati civilizovano, ali suštinski nikada neće verovati Erdoganu; - NJegovo biračko telo će biti začuđeno, kako to da „veliki vođa“ popušta; - Radikalniji deo će smatrati da je Erdogan izdajnik i da mu treba odrubiti glavu. Ako to nije moguće, onda primenjivati sve iz već poznatog arsenala Islamske države i drugih terorističkih organizacija; - Kemalisti će pokušati da iskoriste taj nesumnjivi Erdoganov poraz u sučeljavanju sa Rusijom za svoje nove akcije u pravcu vraćanja demokratije u politički život Turske; - Kurdi će dobiti veći manevarski prostor samo zbog banalne činjenice da je Erdogan u tako velikim problemima da ne može da se dovoljno koncentriše na uništavanje Kurda. Dok ima para i dok napada rusku armiju, biračko telo Erdogana ga podržava: fanatizovani radikalni deo na tezi da „nije još vreme da se obračunaju sa Erdoganom“ (njegov radikalni islamizam je za njih nedovoljno radikalan), a nedovoljno radikalizovani deo na tezi „da ima posla i da se ipak bolje živi“ i da treba biti uz vladara protiv sekularista. I obrnuto, kada se sklapa makar primirje sa Rusijom, a to onda znači i nužno distanciranje od terorista, koje inače Turska zdušno pomaže, i kada sankcije Rusije vode Tursku u recesiju, obe grupacije Erdoganovih birača se brže ili sporije distanciraju od njega. Erdogan je očigledno, posle neuspeha u Siriji, odustao od toga da Turska širi svoj uticaj na arapski svet i onda je potpisao i sporazum sa Izraelom, prema kome je odustao od svega onoga zbog čega je bio na strani Arapa u sukobu sa Izraelom. To će dalje podstaći teroriste da se ustreme na Tursku. Tako je Erdogan od sebe napravio nedgovornog avanturistu u spoljnoj politici i najobičnijeg sujetnog diktatora na unutrašnjoj sceni. Sukob sa Izraelom – poraz. Intervencija u Siriji i saradnja sa teroristima u Siriji – nikakva korist za Tursku, samo šteta, destabilizacija i blamaža. Sukob sa Rusijom – štetan i besmislen. Kada pogledamo šta je Erdogan uradio za samo nekoliko godina: uveo drastične progone opozicije, represijom pokušava da potpuno uguši medije, masovno hapšenje i svakojako šikaniranje sudija i tužilaca, fizičko uništavanje Kurda, masovna i sveobuhvatna saradnja sa teroristima – i sad mu se to obija o glavu u vidu terorističkih napada, zaoštravanja odnosa sa svim susedima, obaranja privrednih aktivnosti iz čisto argesivno-političkih razloga, učestovavanje u kreiranju razloga za izbegličke krize, koje onda veoma snažno pogađaju samu Tursku – onda ne možemo da se otmemo utisku da se Erdoganu približava još jedna anglosaksonska izreka. „On nije deo rešenja, nego deo problema“. Mi bismo rekli: „Ko drugome jamu kopa sam u nju pada“. Iz kog god ugla da pogledamo – kasno je za Erdogana. Poslednji potez povući će, kao i obično, njegov verni saveznik – SAD. Izvor: