Najnovije

Značaj rusko-turskog pomirenja

Srbija Stav

Rusko-tursko pomirenje je korak ka otupljivanju američkog geopolitičkog prodora na istok, ali mi, nažalost, nismo na istoku.

Putin i Erdogan (Foto: kremlin.ru)

Piše: Vladimir TraparaPrethodne dve nedelje obeležila su dva velika međunarodna događaja na dva suprotna kraja Evrope. Prvi je odluka većine građana Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. To bi značilo jednu izrazito proameričku državu manje u ovoj nadnacionalnoj evropskoj tvorevini. Drugi je najpre dugo čekano izvinjenje/žaljenje turskog premijera Erdogana Rusiji za novembarski incident sa obaranjem aviona i ubistvom pilota, zatim njegov telefonski razgovor sa ruskim predsednikom Putinom, nakon čega su usledili obostrani potezi otopljavanja međusobnih odnosa – zaključno sa ponudom turskog premijera da Rusi koriste bazu Indžirlik za akcije na tlu Sirije. Nema sumnje da je u toku pomirenje Rusije i Turske. Važan regionalni saveznik SAD ponovo se latio partnerstva sa Rusijom. Uz Bregzit, to je drugi mali ali značajan korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok.U objašnjenju zašto dolazi do rusko-turskog pomirenja valja se prvo vratiti na pitanje zašto je prethodno došlo do sukoba. Propagandisti koji navijaju za jednu ili za drugu stranu će poći od onoga što veruju da su činjenice – jedni će smatrati da je ruski avion zlonamerno povredio turski vazdušni prostor, te su Turci imali pravo da dejstvuju, drugi će to negirati i posmatraće obaranje aviona kao akt turske agresije. Prava analiza poći će od toga da nismo sigurni šta su činjenice, ali da nam one u ovom slučaju nisu ni potrebne. Rusi kažu da nisu povredili turski vazdušni prostor – ali, sve i da nisu, leteli su u neposrednoj blizine granice, ko zna koji put i nakon nekoliko prethodnih incidenata, znajući da može da dođe do obaranja. Znači da su namerno provocirali Turke. Turci kažu da su imali pravo da brane svoj vazdušni prostor, ali sve i da su u pravu, povreda tog prostora je bila toliko kratka i beznačajna, da je jasno da su jedva čekali da obore ruski avion, bili spremni na to i čekali u zasedi.I Rusija i Turska morale su da urade ono što su uradile, jer su na taj način demonstrirale moć, a povremena demonstracija moći je neophodna ako želite da budete značajna sila. Rusija je demonstrirala moć velike sile koja poseduje sferu uticaja i malo dalje od svojih granica i u stanju je da presudno utiče na stanje na terenu u toj sferi. Turska je demonstrirala moć regionalne sile koja ne sme da dozvoli da se makar neposredno uz svoju granicu baš ni o čemu ne pita. I jedna i druga pokazale su šta su htele, ali je nekoliko meseci kasnije došlo vreme da se vrate onome što je bilo nesporno i mnogo pre incidenta, a to su kompatibilni strateški interesi, koji obnavljanje saradnje čine neminovnim.Mnogi kažu da je Erdogan bio primoran da napokon popusti i izađe ususret zahtevu Rusije za izvinjenjem jer je bio sateran uza zid, budući da je Turska poslednjih godina toliko suzila sebi spoljnopolitičke opcije da je skoro ostala bez pravog partnera na međunarodnoj sceni (već je postalo otrcano parafraziranje doktrine doskorašnjeg turskog premijera Davutoglua „od nula problema do nula prijatelja“). To donekle jeste tačno. U sukobu velike i regionalne sile prirodno su veće šanse da ova prva odnese prevagu i da ova druga pre ili kasnije učini veći ustupak ukoliko nema iza sebe jasnu podršku neke druge velike sile – a Turska u svemu nije imala nedvosmislenu podršku SAD.Erdogan se od početka prema sirijskom sukobu pogrešno postavio kao veći Amerikanac od Amerikanaca, a zauzvrat od njih nije dobio ništa, te je bilo krajnje vreme da preispita pristup. Sada, kad je očigledno da Rusi presudno utiču na dalje odvijanje sukoba u Siriji, ispravna je Erdoganova procena da Turska ima mnogo veće šanse da se potvrdi kao regionalna sila kroz saradnju sa Rusijom, nego kroz sukobljavanje s njom. A to će morati da znači i dodatni stepen osamostaljivanja od SAD, uz sve rizike koje to sa sobom nosi, a do sada smo se mnogo puta uverili da riskantna igra Erdoganu nije strana.No tumačiti poslednje događaje isključivo kao poraz Turske od Rusije i odlazak Erdogana Putinu „u Kanosu“ ne bi bilo dobro, jer valja imati u vidu da je i za Ruse zatezanje odnosa sa Turskom zbog obaranja aviona bilo riskantan potez, te da je Rusija njime i sama dosta izgubila i tek bi izgubila kad bi se neprijateljstvo nastavilo. Rusija je velika sila koja u uslovima nesavršenog funkcionisanja multilateralnih međunarodnih tela (iz dobro poznatih razloga) favorizuje bilateralne odnose. Naročito od dolaska Putina na vlast, za koga upućeni kažu da je i kao čovek mnogo veštiji u radu sa ljudima „jedan na jedan“, nego u izlaženju na kraj sa grupama, posebno masama. Na svetskom nivou kao ključnog partnera Rusija percipira SAD, i tako će i ostati. No, pošto je za ljubav potrebno dvoje, a Vašington je svoju beskompromisnost u odbijanju ravnopravnog odnosa i nastojanju da Rusiju baci na kolena već nebrojeno puta dokazao, za Moskvu na značaju dobijaju regionalna partnerstva, gde ona u svakom bitnom regionu tradicionalno ima svog favorita. U Evropi je to Nemačka, u Istočnoj Aziji Kina, a između, na Bliskom istoku – Turska. Parternstvo sa Iranom je izuzetno važno, sa Izraelom sve značajnije, ali za Moskvu su Turci među bliskoistočnim igračima nezamenjivi na prvom mestu. Zbog mnogo razloga.Turska je, za razliku od Izraela, teritorijalno i po broju stanovnika velika država, uticajna u islamskom svetu. Za razliku od Irana, ona je saveznik SAD i potencijalni „trojanski konj“ u zapadnom bloku. Ona je geografski postavljena tako da bi sukob sa njom i ovu malu rusku sferu uticaja na Bliskom istoku učinio izolovanim ostrvom, dugoročno nemogućim za odbranu. Turska je ekonomski i dalje rastuća sila sa izvozno orijentisanom privredom, izuzetno kompatibilnom sa ruskom, gde je posebno energetsko povezivanje prosto stvar nužnosti. Turska je identitetski po mnogo čemu slična Rusiji – i kao bivša imperija koja nastoji da očuva/obnovi uticaj u svojim nekadašnjim granicama, i kao velika nacija čije je stanovništvo ideološki podeljeno između „zapadnjaštva“ i sopstvenog puta, i kao država izuzetnog geopolitičkog položaja na evroazijskom razmeđu, i kao „suverena demokratija“, koja odstupa od američko-evrounijatskog koncepta mondijalističke liberalne demokratije. Dakle, ni Rusija bez Turske ne bi mogla na duži rok, tako da to objašnjava zašto je Erdoganova ruka pomirenja momentalno prihvaćena u Moskvi.Naravno, u pravu su i oni koji kažu da SAD neće blagonaklono gledati na novo zbližavanje Ankare i Moskve, te će iznova nastojati da ga podriju i vrate svojeglavu Tursku u tabor svojih bezuslovnih poslušnika. No ne bi trebalo smetnuti s uma da je višemesečno zaoštravanje rusko-turskih odnosa za Vašington ionako bila „kolateralna dobit“ – nije to nešto na šta su oni presudno uticali i u to uložili značajnije resurse (iako postoje teorije zavere da su oni ohrabrili obaranje aviona, znajući šta će da usledi), pa da sad ni po koju cenu ne smeju da dozvole obrnut proces. Tako da sa njihove strane realno ne treba očekivati neko veće upinjanje da dovedu u red Erdogana ili ga sruše od onog koje smo videli pre novembra 2015. Niti treba ići u nove teorije zavere i povezivati napad na aerodromu Ataturk sa američkim delovanjem, kao „kaznu“ za zbližavanje sa Rusijom – sama pomisao da je jedan takav napad, za čiju pripremu su potrebne nedelje ili čak meseci, mogao da bude „impulsivno“ naređen i izveden samo dan posle Erdoganovog izvinjenja je suluda. Važnije je zapitati se šta Amerikanci zaista mogu da urade da bi osujetili rusko-tursko zbližavanje – a izgleda da je dosadašnja praksa pokazala da mogu sve manje. Čak i supersila ima ograničene mogućnosti za delovanje ako velika i regionalna sila odluče da nešto urade zajedno protiv njene volje.Šta, naposletku, rusko-tursko pomirenje znači za Srbiju? Neki kažu da je ono dobro za nas, jer će novo partnerstvo omogućiti Rusima pravo veta na tursku politiku na Balkanu. A, kad su se Rusija i Turska posvađale, ti isti su i tada govorili da je to dobro, jer će Rusi sada da proteraju Turke sa Balkana – dotle da su neki sanjali da će im uzeti Carigrad i ponovo pretvoriti Aja Sofiju u crkvu. Ni jedno ni drugo nije tačno. Kao što Turska kao regionalna sila u Siriji nije mogla mnogo da uradi protiv velike sile Rusije, tako ni na Balkanu ne može mnogo mimo supersile SAD. Može Rusija pet puta da traži od Turske da se ponaša ili ne ponaša ovako ili onako prema nama, na kraju će biti onako kako SAD kažu, sa ili bez učešća Turske. I Turski tok, da bi došao do nas, mora posle Turske da prođe kroz još jednu ili dve države. Tako da za nas nije preterano relevantno da li se Rusi i Turci ljube ili tuku, nažalost. Mi smo jednostavno u američkoj sferi uticaja, to je naš osnovni problem, i sa tim problemom moramo pre svega sami da se nosimo. Mnogi greše kada posmatraju naše komšije – bilo da su to Hrvati, Albanci ili Turci – kao glavne protivnike Srbije, pa onda Ameriku mrze zato što ih podržava, a od Rusije očekuju da ih obuzda. Rusija teško da može nekoga da obuzda na Balkanu, jer ovo nije njena sfera uticaja. Sasvim dovoljno je da nastavi da nas pomaže svojim pravom veta u Savetu bezbednosti UN.Sa druge strane, američki greh prema Srbiji nije u tome što podržava naše lokalne protivnike, već obrnuto – njihov je greh što dozvoljavaju da ih Amerika instrumentalizuje za sopstvene interese na Balkanu, koji su izvorno na štetu Srba. Ne Albanci, Hrvati ili Turci, već Amerika je naš glavni protivnik, ona je ta koja jednostavno ne želi jaku Srbiju na Balkanu. Kao što je rečeno na početku – rusko-tursko pomirenje jeste korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok, ali mi, nažalost, nismo na istoku.Izvor: Odmotavanje suštine / Unwrapping the Essence

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

✕