Pravda

„Nije lep osećaj želeti nešto što drugima više ne valja. Veknu hleba od juče – ili Evropsku uniju“, piše novinarka Zidojče cajtunga Nadja Pantel: „Tako to trenutno izgleda na Balkanu. I pored toga što su Britanci okrenuli leđa Briselu, tamo sada dižu dva prsta. Pristup EU? Da, molim! Šefovi vlada Srbije, Albanije, Makedonije, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore upravo su još jednom naglasili da bi rado postali deo Unije. To možemo smatrati za dobru ili za lošu vest. Ona se može tumačiti kao znak slabosti EU koja privlači još samo one koji jedva mogu samostalno da stoje: ekonomski slabe i politički labilne zemlje Jugoistočne Evrope. Ili se može tumačiti kao znak snage, jer većinu građana na Balkanu više privlače zapadna obećanja o blagostanju od prednosti koje nudi Rusija.“

„Ekonomska atraktivnost Evrope je za zemlje van Zajednice nepromenjena – što, uostalom, nije nevažan argument u taboru bregzita koji time objašnjava svoju želju za izolacijom. On smatra da socijalni doseljenici sa Istoka ugrožavaju radna mesta i kulturu Zapada: ovde dobra stara Evropa sa novcem i višim vrednostima, tamo – šugava Evropa betonskih stambenih blokova, puna sirotinje. Ako Istok dođe, moramo napolje iz sistema […] I siromašnije zemlje imaju želje i ideale koji sežu malo dalje od stvaranja radnih mesta. Kada jedan Srbin ili Bošnjak želi u EU, onda to želi ne samo da bi na kraju meseca imao više novca na računu u banci, već i zato što je sećanje na slom jedne druge unije još sveže. Kada su Britanci glasali za istupanje iz EU, bilo je to gotovo tačno na 25. godišnjicu otcepljenja Hrvatske i Slovenije od Jugoslavije. Vlada u Beogradu je građanima krvavo naplatila tu odluku da postanu nezavisni“, piše Zidojče cajtung.

„Neke od reakcija i diskusija u današnjoj evropskoj kući podsećaju na početke raspada multietničke države (Jugoslavije) pre 25 godina“, primećuje i novinar Erih Ratfelder u svom tekstu za berlinski list Tagescajtung, u kome podseća da su na Balkanu „nacionalne mobilizacije pratile histerija i laži koje su uspešno posejale nepoverenje među etničkim grupama. Svi strukturalni i ekonomski problemi društva objašnjavani su krivicom drugih. Tako je bilo i sa strahom za radna mesta i sa borbama za raspodelu dobara u državama. Oživeli su nacionalni mitovi, baš kao i čežnja za prošlošću koja je proglašena herojskom. Skretanje udesno i propagandne kampanje su naposletku doveli do mržnje i spremnosti na rat.“

„Obećanje zvano Evropa znači i ograničavanje moći sopstvene korumpirane i nesposobne elite. Jedan primer evropeizacije Balkana je i to što su pred ulazak Hrvatske u EU tamo visoki državni funkcioneri i bivši premijer dospeli u zatvor […] Elite ni u kom slučaju nisu tako oduševljene Evropom kao građani, čije mišljenje, međutim, moraju da uvažavaju. S obzirom na hrvatsko iskustvo, veliki deo rukovodilaca je, doduše, postao veoma oprezan kada je reč o približavanju Evropskoj uniji. Te birokrate su spremne da poklone pažnju i agitovanju drugih zemalja. Putinova ofanziva na Balkanu je počela 2006. NJegova želja da Srbiju otvoreno privuče na svoju stranu, nije ostvarena. Ali, ruski uticaj u Srbiji i Republici Srpskoj se ne sme potceniti, pre svega zbog podrške nacionalističkoj politici u Savetu bezbednosti“…

„Traženje autoritarnih rešenja za krize u sopstvenim društvima, umesto kretanja trnovitim putem demokratizacije, za neke od balkanskih političkih moćnika postaje sve interesantnija alternativa – pre svega zato što su na binu stupili i drugi autoritarni igrači. Turska već godinama pokušava da ponovo učvrsti svoj uticaj na Balkanu, delu Evrope kojim su Osmanlije vladale vekovima. Centar tih nastojanja je Sarajevo. Tako konzervativna politika turskog režima ima podršku niza novoosnovanih privatnih univerziteta. Ali krajnji cilj nije samo ostvarivanje uticaja na balkanske muslimane […] već na sve države. Tome treba dodati investicije turskog kapitala na čitavom prostoru. Turska nacionalna ideologija je čak proširena: Turci i Bošnjaci su ista nacija, kažu sada u Ankari. Ali i zemlje Persijskog zaliva šire svoj uticaj na Balkanu i pre svega u Bosni i Hercegovini. Milijarde uložene u turizam prati podrška islamističkih grupa i političara.“

„Upravo je Velika Britanija bila ta koja je, zajedno sa Nemačkom, želela da jača evropeizaciju u centru Balkana, u multietničkoj državi Bosni i Hercegovini, u kojoj tradicionalno kulminiraju sve napetosti regiona. Posle odluke Britanaca da napuste EU, tu ulogu ima samo Nemačka…“, piše između ostalog dnevnik Tagescajtung. Izvor: Dojče vele