Pravda

Pre nego što je demonstrativno napustio sednicu koja se već pretvorila u svađu, Šešelj je poručio da Bečića prate mnoge afere, ali i da ima više diploma od njega i od Tomislava Nikolića, za šta je zaslužan profesor LJubiša Stojmirović. Na Šešeljevoj meti već se našao i šef poslaničke grupe SNS-a. U skupštinskoj polemici optužio je Aleksandra Martinovića da je izbačen s Pravnog fakulteta u Novom Sadu zato što je iste radove objavljivao pod različitim imenima. Da li Vojislav Šešelj, koji je posle povratka iz Haga u delu doživljavan kao Vučićev omiljeni opozicionar, polako postaje i neugodan svedok za mnoge istaknute naprednjačke kadrove koji su zaboravili svoju radikalsku prošlost? Za pisca Sašu Ilića, autora romana o Đinđiću „Pad Kolumbije”, Vučićev napad na Igora Bečića je dobro izrežiran cirkus, u kojem glavni junak ima problema da dokaže svoju opozicionu delatnost pa mora da pribegava skandalima. „Uprkos tome što je skandalmajstor, Šešelj je član možda najvažnijeg skupštinskog odbora. To što je navodno pokušao da prekine sednicu samo su igrarije koje Šešelj proizvodi da bi se prikazao kao opozicionar, ali njegovo ponašanje sigurno neće ugroziti Vučićev režim”, kaže Ilić. I Boško Obradović, lider Dveri, odmah posle izbora rekao je da nema dilemu da je Šešelj produžena Vučićeva ruka, dok Sanda Rašković-Ivić, predsednica DSS-a, tvrdi da je lider SRS-a „potrčko svog bivšeg potrčka”. Šešelj ipak tvrdi da je oštra i ljuta opozicija Vučiću: „Nema nikakve saradnje s naprednjacima na republičkom nivou. Na lokalu smo prepustili našim odborima da sami odlučuju s kim će praviti postizborne saveze i to znači da smo mi u dogovoru sa SNS-om”. Odmah po povratku u Srbiju sheveningenski pobednik je rekao da će se obračunati s izdajnicima, misleći na Nikolića i Vučića. Ali ubrzo posle toga iz njegovih usta sve manje se čuju kritike na račun Aleksandra Vučića i glavna meta njegovih napada ostaje predsednik Srbije Tomislav Nikolić. „Mislim da je Šešeljev odnos prema Vučiću doživeo transformaciju. Osim Nikolića, na Šešeljevom nišanu je drugi ešalon naprednjaka, kao što su Aleksandar Martinović i Igor Bečić. Čuli smo da je Šešelj rekao da neće glasati da Maja Gojković bude predsednica Skupštine Srbije, pa je u danu za glasanje tu odluku porekao, nalazeći izgovor da se glasalo u paketu za sve čelne ljude srpskog parlamenta. Siguran sam da ni kod Vučića ni kod Nikolića nema više nikakvog straha od Šešelja”, ističe Ilić. Dramaturg i nekadašnji poslanik LDP-a Nenad Prokić ističe da je očigledno da Šešelj više ne napada Vučića i da je uspostavljena neka vrsta ljubavi. „Šešelj predstavlja tipičnu patologiju u takozvanim tranzicionim društvima. On je uvek bio megafon za onu politiku koju sama vlast ne može i ne sme, a želela bi da sme i može da izgovori. Tako je uvek bio u poziciji koja liči na korumpiranog slugu režima, navodno opozicionar, a zapravo oslonac režima. To je bio pod Miloševićem, to pokušava da bude i pod Vučićem”, ističe Prokić. Saša Ilić uverava da je Šešelj na istoj poziciji na kojoj je oduvek i bio, ali da se se u međuvremenu neke stvari promenile i malo došminkale. Lider SRS-a oduvek je bio i ostaće stub svih sistema i uvek je s glavnim ljudima u specifičnim odnosima. „Vidi se da je sistem vrlo blagonaklon prema tzv. opozicionarima poput LDP-a, koje ni Šešelj ne napada. Svi koji gravitiraju ka vladi na neki način su zaštićeni”, uverava Ilić. Na pitanje da li Šešelj kao ključar naprednjačkih tajni može da bude i nepredvidiv politički protivnik, Saša Ilić odgovara: „Šešelj sigurno zna mnogo o ljudima s kojima je godinama sarađivao. Ipak, brojne i ključne informacije kojima on barata dobijene su iz sigurnosnih službi, a setimo se samo njegove najave krvavog proleća 2003. godine”. Obojica sagovornika uveravaju da Šešelj govori sve što režim misli, ali zbog podrške u Vašingtonu, Berlinu i Parizu ne usuđuje se da kaže. „Šešelj zapravo otkriva pravo i neumiveno lice vlasti i koristi vokabular kojim narod jednostavnim i brutalnim načinima navodi da slepo veruje u zvaničnu politiku, samim tim i u trenutnog društvenog lidera, koji on nikad nije bio, niti će biti – jer ta uloga nije njegov fah. Nikad prvi, uvek drugi, treći ili deseti”, zaključuje Prokić. Izvor: Politika