Pravda

Imamo nekoliko programa koji se tiču doktrina. I strategija – o nacionalnoj bezbednosti, spoljnoj politici i razvoju Ruske federacije. Vidimo jasne promene u onima koje se tiču definisanja pretnji i neprijatelja. Ranije se radilo više o apstraktnim pojmovima, a sada već možemo označiti “obojene revolucije”, proširenje NATO i aktivnosti nekih država protiv Rusije. Svi razumeju da se radi o Sjedinjenim državama i njihovim saveznicima. Važno je predstaviti neprijatelje, to je sada politička kategorija i kako je Karl Šmit rekao, bez dihotomije prijatelj-neprijatelj, realna politika ne može postojati.

Mi ne možemo biti prijatelji sa svima i po svaku cenu – postoje neki akteri koji bi eliminisali Rusiju i ruski narod. Imamo na papiru naše ciljeve, razumemo ih i imamo metode da ih zaštitimo. Ali, u stvarnosti, imamo neke probleme sa sprovođenjem toga. To se događa zbog uticaja pete i šeste kolone unutar ruske moći, kao izbog efekata neoliberalne politike. Da li biste mogli da nam date kratak pregled razvoja ruske geopolitičke pozicije i doktrine?

Stvarna ruska geopolitička škola se pojavila nakon knjiga Aleksandra Dugina. To je bilo devedesetih, ali je u vreme Borisa Jeljcina bilo nemoguće uspostaviti snažnu geopolitičku perspektivu. Razvijala se korak po korak. Posle kolapsa Sovjetskog saveza, Rusija je bila slaba i u agoniji, zbog haosa u društvu i ekonomskih problema.  Spoljni faktori su bili zainteresovani da kontrolišu našu državnost i resurse. Neki od njih su Hodorkovski i Berezovski, koji su bili saradnici tadašnje ruske politike. Putin je posle  dolaska na vlast počeo sa reogranizacijom političkog sistema, a bezbednosne snage i vojska su bili stub  poretka.

Kasnije, 2011. godine, pojavila se ideja Evroazijske unije (koju je takođe razvio Aleksandr Dugin), koja je predložena Gospodinu Putinu. Ovaj veliki ruski projekat se sada sprovodi. a kritikuju ga mnoge zapadne zemlje, koje kažu da je to pokušaj oživljavanja Sovjetskog saveza. Ali, ne radi se o nekakvom projektu u sovjetskom stilu, nego o geopolitici i ideji Moći kopna, kulturološke raznovrsnosti i ekonomskom savezu šest bivših sovjetskih republika. 

EU i slični takvi projekti, transatlansko i transpacifičko partnerstvo su dobrobit za korporacije i uspostavljaju neoliberalni ekonomski model – prvo su interesi lobija, a onda ljudi. Evroazijska unija je zasnovana na drugom pristupu – sve norme se usvojaju nakon diskusija i konsenzusom. Ovaj savez može imati ozbiljan utcaj na ekonomiju zemalja članica i biće dobar primer kako ekonomski procesi mogu biti organizovani.  Pored toga postoje dva bezbednosna saveza: Šangajska organizacija za saradnju i ODKB. Prva je povezana sa Kinom, a drugom upravlja isključivo Moskva. Sa Kinom smo, takođe, potpisali nekoliko memoranduma o multipolarnosti  što je ključni pojam ruske spoljne politike sada. 

BRIKS je poslednja organizacija koja može biti opisana kao geopolitički klub. Može se smatrati platformom za budući razvoj mulitpolarnosti. Sa istorijske tačke gledišta, koje su promene ili koje su tačke (momenti) u kojima se menjala ruska geopolitilka ideja?

Zavisi šta je početak i šta bi bila početna tačka: Ivanovo Rusko kraljevstvo ili Ruska imperija Petra Velikog? Sovjetski savez ili Rusija od 2000.? Stratfor opisuje rusku geopolitiku kao pulsirajuće srce – u jednoj epohi bude mala, ali se u drugoj proširuje. Ruska ekspanzija na Istok je važan faktor. Ali, rusko razumevanje granice je drugačije od američkog, u etičkom smislu i u smislu kooptiranja raznih etničkih grupa u telo Carstva. Mislim da ima nekih istorijskih tačaka koje I dalje utiču na geopolitiku Rusije: odbili smo da imamo Aljasku I prodali je; Prvi svetski rat i Oktobarska socijalistička revolucija  kada su Imperija i stari režim bili dekonstruisani; Sporazum sa Jalte i početak bipolarnog svetskog poretka; rasturanje Sovjetskog saveza; period od 2008. do 2014. godine, kada je Rusija svoje nacionalne interese počela da štiti vojnim snagama. 

Evroazijska istorijska škola pokalanja mnogo pažnje na uticaj Zlatne horde Turanskog faktora samog. Mongoli su nam zaista doneli ideju zajedništva i državnosti, vojne taktike, novčani sistem i porez, itd. Lev Gumiljev je, takođe, otkrio vezu između ideje poštovanja drugih naroda iz DŽingis Kanovog kodeksa (jasa) sa budućom politikom Ruske imperije. On je označio kao “komplementarnost” kojom opisuje zašto su neke etničke grupe prijateljski nastrojene prema drugima, čak i kada dođe do sukoba.  Ali, moramo zapamtiti da se ruska civilizacija rodila zbog Pravoslavnog hrišćanstva. Tek kada je ruska zemlja postala hrišćanska, počeli smo da mislimo u pojmovima teleologije (thelos je cilj na grčkom). Tako su i Vizantijska imperija i ideja Trećeg Rima, koje je predložio monah Filafej takođe deo naše suštine. 

Antagonizam ili sličnost između ruske geopolitike pre Oktobarske revolucije i  posle građanskog rata (posebno period Josifa Staljina i sličnosti između njegove geopolitičke pozicije i pozicije Romanovih)? Vođstvo Ruske imperije je bilo opsednuto oslobađanjem pravoslavnih hrišćana od otomanske vlasti. Posle revolucije, naša zemlja je izgubila ideju monarhije i Pravoslavlja kao osnove za postojanje države. Lenjin i Trocki su počeli sa napadima na Crkvu, porodicu i sâmu rusku tradiciju. Staljin je zaustavio taj proces. Staljin je, takođe, preorijentisao zemlju sa dezintegracije ka spajanju sa socijalističkim idejama (Lenjin I Trocki su bili zagovornici ideje svetske revolucije, a Staljin je govorio o potrebi da se ona drži u granicama jedne zemlje i da se prvo u zemlji izgradi komunizam).

Ali, moramo se pristetiti da je tokom XIX i početkom XX veka u Evropi postojao veliki broj država koje su gajile duh nacionalizma. U vreme boljševika, Rusija je bila pod kišobranom marksizma i međunarodni poredak je promenjen. Srtaljinova uloga je mnogo veća u geopolitičkom smislu, jer je Sovjetski savez postao supersila.  A, možemo videti i jednu sličnost – u XIX i XX veku, Rusija je zaustavila upad evropskih sila – Napoleonovu Francusku i Hitlerovu Nemačku. Mislim da ove lekcije Zapad još nije dobro savladao. 

Kako tumačite antagonizam između države de jure u evropskim zemljama  koje su bile pod uticajem Vizantije i države de facto (članstvo evropskih zemalja u EU i prilagođavanje njihovih društava atlantističkom modelu, s jedne strane strane I njihovo vizantijsko kulturološko, duhovno i društveno nasleđe sa druge strane)? Grčka, Bugarska, Rumunija donekle… Posle epohe Moderne i početka Postmodernizma, ideje Vizantijske imperije su nestale i u Evropi. Pomenute države su pale pod Otomansko carstvo I to je dugo trajalo, pa stoga postoji nekoliko nivoa u gubljenju identiteta. Vizantijska teorija je, na žalost, za elite, a ne za mase. Da se prisetimo slogan Prvog Rima - “Hleba i igara”. U današnjem društvu spektakla je lako manipulisati ljudima.

Kako Vam izgleda situacija u Srbiji, iz geopolitičke perspektive? Jasno je da je Srbiju napao Zapad. Sjedinjene države i Evropska unija žele da najzad uspostave punu kontrolu nad zavisnošću Srbije – ekonomskom, političkom, pa čak i u duhovnom životu. Rasparčavanje Jugoslavije je postalo poznato kao Balkanizacija i još uvek nije završeno, kako su planirali organizatori. Postoji plan Velike Albanije, nove vrste etno-separatizama ( u Vojvodini, na primer), itd. Srbija se nalazi u Rimlendu, pa će biti bojno polje između Sile kopna i Pomorske sile.

I to je ista linija sukoba već vekovima. Ima dovoljno materijala i vremena da se prostudiraju geopolitičke lekcije i napravi pravi izbor. Ako mislite da smer srpske vlade ka EU (a i ka NATO paktu), nije u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, kakve su mogućnosti ili savet da se zaustavi taj smer?

Problemi srpskog naroda su naivnost i politička korupcija. Srbiji su potrebne nove političke partije koje predstavljaju stvarnu volju naroda, a ne lobističkih grupa. Ako se organizuju masovni protesti, Zapad će ih iskoristiti za ostvarivanje svojih ciljeva. Situacija je zaista zapetljana. Ali, mislim da srpski narod ima priliku da stvori neku novu vrstu narodnog pokreta i da povrati svoja prava.   Da li postoji neki modus operandi za uključivanje Srbije u Evroazijsku zonu, osim “populističkog pristupa” političkog marketinga i populističkih opcija realpolitike? Znamo da ruska strategija nikada nije bila formulisana preko “specijalnog rata”, “hibridnog rata” ili “mekog pritiska”, što su instrumenti Zapada, posebno Sjedinjenih država?

Mnoge države su zaiteresovane za Evroazijsku uniju. Čak je i Jermenija, koja se ne graniči sa Rusijom, član saveza. Za sada, ne postoje porezi za robu iz Srbije i to je de fakto prvi korak ka uključivanju u Evroazijsku uniju. Rusija može Srbiji mnogo pomoći, ali mora postojati zakonska osnova za saradnju. Znamo da Zapad pritiska Srbiju na razne načine, a saradnja sa Rusijom je jedan od razloga za pritisak. Rusija je kroz istoriju davala podršku balkanskim narodima ne zbog ekonomskih paktova ili tome slično, već zbog ideje slobode tih naroda. To je deo ruske prirode – mi možemo da ginemo za otadžbine drugih naroda.  Da li će Rusija u narednom periodu razvijati neke vrste strateških mogućnosti “specijalnog rata”, kako bi parirala Zapadu mašineriji hibridnog rata?

Rusija je velika zemlja, ima svoju geopolitičku ulogu u regionu, pa neće biti neophodno delovati nekim odgovarajućim protivmerama. Zapad ne može da pobedi Rusiju u direktnom ratu. Zato razvija ratove drugim sredstvima – geoekonomskim, religioznim, upravljanjem haosom, itd. Rusija sada koristi kontra-sankcije kako bi potkopala ekonomske moći I medijske alatke za uticaj na publiku na Zapadu.  Mislim da će političko obrazovanje, koje Rusija sprovodi biti plodno, zato što će građani početi da razumeju korene problema. Za Rusiju bi bilo dobro i da zaustavi transatlanske projekte, jer Vašington i dalje jako pritiska Zapadnu Evropu. Bilo kako bilo, Rusija neće organizovati terorističke napade ili durštvene pobune po Sjedinjenim državama – što je redovna praksa CIA i Stejt Departmenta. Rusi to ne mogu da rade, niti teorijski, niti praktično. 

Razvili ste pojam “hibridnog ratovanja”. Da li biste mogli, molim Vas, da navedete konretne momente (situacije) u kojima je Srbija, i u prošlosti i sada, bila žrtva strategije hibridnog ratovanja Sjedinjenih država? Koje su konkretne situacije, po kojima možemo videti da je Srbija izložena napadima?  Moja ideja je treniranje rata, ne hibridni rat. Hibridni rat, kao i mrežni ratovi su slični – potiču iz Sjedinjenih država. Srbija je mnogo puta bila žrtva američkih praktičnih eksperimenata i doktrina. 

Na primer, sprovođenje mrežno-centričnog ratovanja u američkoj vojsci, posebno u vazduhopolovnim snagama je usvojeno u Jugoslaviji tokom kapmanje u Bosni (i zvanično priznato dokumentom Pentagona). Na Kosovu je 1999. godine vođen hibridni rat, gde su korišćene konvencionalne (NATO) trupe + ilegalne aktivnosti Albanaca na Kosovu (koje je obučavala CIA) plus medijska propaganda i uticaj, sajber napadi i aktivnosti na Internetu, kako bi se osvojila srca i umove ljudi  u Jugoslaviji (napravljen je Otpor što može delovati da je bilo uspešno). Sada postoje ogromne mreže neoliberalnih grupa i fondacija, koje donira Soroš ili direktno Sjedinjene države, a to je dobar primer hibridne strategije u Srbiji. Kako biste definisali trenutnu situaciju u Republici Srpskoj? Američku politku prema Bosni i Hercegovini? Koje bi rešenje bilo najučinkovitije za ovu neuralgičnu situaciju u Bosni i Hercegovini? Kako neutralizovani delovanje Sjedinjenih država?

Bosna i Hercegovina je, zvanično, država sa ograničenim suverenitetom, pa nije lako reorganizovati ovaj deo eks-Ju. Ali, istorija je pokazala da ne postoje zaleđene kombinacije – čak i države koje deluju stabilno, mogu se rasturiti za trenutak. Problem u regionu su etnički i verski sukobi – Sjedinjene države to dobro razumeju i mogu uvek da organizuju provokacije preko svojih zastupnika. To je u ljudskoj prirodi – čak i u jedinstvenom i ujedinjenom društvu ćemo naći izdajnike i lažove. Zato budućnost regiona zavisi od transparentnosti politike, sa jedne strane, ali i želje ljudi da se konsoliduju, sa druge strane. Ruski predsednik Putin je nedavno rekao da Rusija nije u potpunosti napustila ideju o Južnom toku. Kako biste komentarisali ovu izjavu?

Rusija čeka priliku. Rečeno je da Bugarska i Grčka neće raditi za nacionalne i regionalne interese, nego za interese Brisela. Da vidimo šta će se tu dogoditi. Sa Bregzitom je počela nova stranica istorije u Evropi i nadam se da će i druge države slediti primer Britanije. Kao zaključak ovog razgovora – da li biste se složili da je Rusija, nakon vojne kampanje u Siriji i povratka Krima, prvi put nakon Avganistana pokazala svoj istorijski geopolitički identitet kao Imperija?

To je bilo delovanje suverene države i predstavlja razumevanje geopolitike. Ali, pre avgusta 2008. godine, napravili smo prvi korak kada je Gruzija napala Južnu Osetiju i planirala napad na Abhaziju. Nakon ruske operacije na Kavkazu, tadašnji predsednik Medvedev je izjavio da “Rusija ima poseban geopolitički interes za prostor bivšeg Sovjetskog saveza”. To je bila poruka. Par godina kasnije, odgovor Zapada je bilo Arapsko proleće i ukrajinski Majdan. Rusija se našla u situaciji da odmah mora da reaguje, ali su se u Ukrajini pokazala neke naše slabosti, jer su naši diplomatski napori bili zaustavljeni. Rusija je bila sama, protiv celog Zapada. I, to je bila dobra lekcija o partnerstvima i savezima. Kroz paradigmu političkog realizma, Moskva je predodređena da učini isto što i Vizantijska imperija pre više vekova.  Izvor: redzmaja.org/Jelena Jelisavčić