Pravda

Piše: Endi Vilkokson Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu je ustanovio da pokojni srpski predsednik Slobodan Milošević nije odgovoran za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni, 1992-95. godine. U zapanjujućoj presudi sudskog veća, koje je bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića osudilo na 40 godina zatvora, jednoglasno je zaključilo da Slobodan Milošević nije bio deo “udruženog kriminalnog delovanja” za žrtvovanje Muslimana i Hrvata tokom rata u Bosni. U presudi Karadžiću od 24. marta se kaže da “Veće nije zadovoljno jer nije bilo dovoljno dokaza u ovom slučaju koji bi pokazali da se Slobodan Milošević složio sa poznatim planom” da za stalno premesti bosanske Muslimane i Hrvate sa teritorije za koju su bosanksi Srbi tvrdili da pripada njima. Sudsko veće u Karadžićevom slučaju je pronašlo da se “odnos između Miloševića i Optuženog pokvario početkom 1992. godine; do 1994. godine, više se nisu slagali o pravcu delovanja. Dalje, već negde od početka marta 1992. godine, na sastancima sa predstavnicima međunarodne zajednice, postojalo je očigledno neslaganje između Optuženog i Miloševića, na kojima su Milošević i drugi srpski lideri kritikovali Bosanske Srbe da čine ‘zločin protiv čovečnosti’, ‘etničko čišćenje’ i vode rat za svoje ciljeve” Sudije su primetile da su i Slobodan Milošević i Radovan Karadžić obojica bila za očuvanje Jugoslavije i da je Milošević u početku davao podršku, ali da su se vremenom njihovi pogledi razlikovali. U presudi se kaže da “od 1990., negde do sredine 1991. godine, politički cilj Optuženog i rukovodstva bosanskim Srba bilo je očuvanje Jugoslavije i sprečavanje odvajanja ili nezavisnosti BiH, jer bi to vodilo odvajanja u bosanskih Srba od Srbije; Veće kaže da je Milošević podržavao ovakav cilj i govorio je protiv nezavisnosti BiH. Veće je ustanovilo da je “deklaracija o suverenosti Skupštine srpske BiH, proglašena 15. oktobra 1991. godine, u odsustvu delegacije bosanskih Srba dovela do pogoršanja situacije”, ali da Milošević nije bio na istoj liniji sa establišmentom Republike Srpske. Presuda kaže da “je Slobodan Milošević pokušao da zauzme oprezniji pristup” . U presudi se kaže da je presretnutoj komunikaciji sa Radovanom Karadžićem “Milošević postavio pitanje o tome da li je mudro ‘delovati ilegalno, kao odgovor na ilegalno delovanje’ i doveo je u pitanje legalitet stvaranja Skupštine bosanskih Srba” . Sudije su, takođe, utvrdile da je “Slobodan Milošević imao rezerve prema načinu na koji je Skupština Republike Srpske mogla da isljuči Muslimane koji su bili ‘za Jugoslaviju’” . U presudi se navodi da je na sastancima sa zvaničnicima Srba i bosanskih Srba “Slobodan Milošević navodio da ‘svi pripadnici drugih naroda i etničkih grupa moraju biti zaštićeni’ i da ‘nacionalni interes Srba nije diskriminacija’” . “Milošević je, takođe, objavio da je bilo potrebno boriti se odlučno protiv kriminala”
Sudsko veće navodi da je na “privatnim sastancima Milošević bio izuzetno ljut na bosanske Srbe zbog odvacivanja Vens-Ovenovog plana i prokleo je Optuženog”. Takođe je utvrđeno da “Milošević pokušao da urazumi bosanske Srbe govoreći da razume njihovu zabrinutost, ali da je najvažnije da se završi rat.” U presudi stoji da je “Milošević postavio pitanje o tome da li bi svet prihvatio da bosanski Srbi, koji predstaljaju samo trećinu stanovništva BiH, dobiju više od 50% teritorije i zalagao se za politički dogovor.” Presuda kaže da je na sastanku Visokog saveta odbrane “Milošević rekao rukovodstvu bosanskih Srba da nemaju pravo na više od polovine teritorije BiH i izjavio da ‘nema šanse da više od toga pripada nama! Zato što smi mi trećina stanovništva […]. Mi nemamo pravo na više od polovine teritorije – ne smete otimati nešto što pripada drugom! […] Kako uopšte možete da zamislite da sve trećine stanovništva živi zgužvano na 30% teritorije, dok je vama i 50% malo?! Da li je to ljudski, ili fer?!’” Presuda kaže da je Milošević na mnogim sastancima sa Srbima i zvaničnicima bosanskih Srba “objavio da se rat mora završiti i da je najveća greška bosanskih Srba bila što su hteli da poraze do kraja bosanske Muslimane” Sudije kažu da je zbog neslaganja Miloševića i bosanskih Srba “SR Jugoslavija smanjila svoju podršku Republici Srpskoj i ohrabrivala bosanske Srbe da prihvate mirovne predloge.” Zaključak Suda da Slobodan Milošević nije bio deo “udruženog zločinačkog poduhvata” i, da je, upravo bilo suprotno, “osudio je etničko čišćenje” i, da je to od neverovatnog značaja, jer je on bio okrivljen za svo krvoproliće u Bosni, a rezultat su bile oštre ekonomske sankcije, koje su Srbiji uvedene. Pogrešno i lažno optuživanje Miloševića je isto kao i invazija na Irak, da bi se na kraju utvrdilo da nije bilo nikakvog oružja za masovno uništenje. Slobodana Miloševića je demonizovala čitava zapadna štampa i bukvalno svaki političar iz NATO zemalja. Zvali su ga “Balkanski koljač”. Poredili su ga sa Hitlerom i optužili ga za genocid. Demonizovali su ga i učimnili da izgleda kao krvožedno čudovište, i koristili su lažne optužbe i delovanja kako bi opravdali ekonomske sankcije prema Srbiji, ali, i kako bi opravdali bombarodvanje Srbije 1999. godine i rat na Kosovu. Slobodan Milošević je morao da provede poslednjih pet godina svog života u zatvoru, braneći sebe i Srbiju od nameštenih optužbi za ratne zločine, a sada tvrde da je on, u stvari, pokušavao da zaustavi rat. Sve najozibiljnije optužbe za zločine koji su Miloševiću pripisani, bili su u vezi sa Bosnom. Sada, deset godina nakon njegove smrti, oni priznaju da uopšte nije bio kriv – ups! Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) nije učinio ništa i nije objavio činjenicu da je oslobodio Miloševića optužbe da je bio deo udruženog zločinačkog delovanja. Tiho su sahranili 1303 strane, od 2 590 strana optužbe Karadžiću, znajući vrlo dobro da se većina ljudi neće baviti čitanjem svega toga. Predsednik sudkosg veća u siđenju Radovanu Karadžiću bio je O-Gon Kvon iz Južne Koreje, koji je bio jedan od sudija na suđenju Slobodanu Miloševiću. Oslobađanje krivice Slobodana Miloševića, od strane sudskog veća na suđenju Karadžiću, može ukazati na to kako bi sudsko veće na Miloševićevom predmetu, možda, presudilo, barem u slučaju optužbi vezanih za Bosnu, da je Milošević poživeo da vidi ishod sopstvenog slučaja. Važno je podsetiti se da je Slobodan Milošević preminuo u vrlo sumnjivim okolnostima. Umro je od srčanog udara, samo dve nedelje pošto je Sud odbio njegov zahtev da se podvrgne operaciji srca u Rusiji. Pronađen je mrtav u ćeliji manje od 72 sata nakon što je njegov advokat predao pismo ruskom Ministarstvu spoljnih poslova da strahuje da je Milošević otrovan. Zvanični izveštaj Suda povodom istrage njegove smrti je potvrdio da “je u uzorcima krvi Gospodina Miloševićeva, od 12. januara 2006. godine, pronađen Rimpaficin” i da “Gospodin Milošević o ovim rezultatima nije obavešten sve do 3. marta 2006. godine zbog teškog pravnog položaja u kojem se našao doktor Falke (glavni lekar Suda) na osnovu holandskih zakonskih odredbi koje se tiču medicinske poverljivosti.“ Prisustvo Rifamicina (lek koji mu nije bio prepisan) u Miloševićevoj krvi je poništio dejstvo lekova za visoki krvni pritisak koje je uzimao i povećalo rizik od srčanog udara, koji ga je na kraju i ubio. Priznanje Suda, da je mesecima znao za Rifamicin, ali nije obavestio Miloševića o njegovim sopstvenim lekarskim nalazima, do nekoliko dana pred smrt, a sve zbog “holandskih pravnih odredbi koje se tiču lekarske poverljivosti su neverovatno jadan i glup izgovor. Nema nikakvih odredbi kojim holandski zakon zabranjuje da lekar saopšti rezultate krvne slike svom pacijentu – to je idiotski. Upravo je suprotno – skrivanje ovakvih informacija od pacijenta je zlodelo. Sve ovo je sasvim dovoljno za ogromnu i dobro zasnovanu sumnju da su zbog moćnih geopolitičkih interesa neki radije želeli Miloševića mrtvog pre kraja suđenja, nego da se otkriju njihove zlonamerne laži. Dokumenti koje je Vikiliks objavio ukazuju da je Sud, sa osobljem ambasade Sjedinjenih država u Hagu, razgovarao o Miloševićevom zdravstvenom stanju, ali bez njegovog pristanka. NJih tada uopšte nije bilo briga da vode računa o zakonima o poverljivosti medicinskih podataka, kada su o Miloševićevom zdravstvenom stanju trtljali sa američkom ambasadom. Nije dobar i zadovoljavajući ishod da se Milošević, tiho, deset godina nakon smrti oslobodi svih optužbi za veoma ozbiljne zločine. Najmanje što bi trebalo da urade sada je da obezbede finansijsku nadoknadu njegovoj udovici i njegovoj deci, a Srbiji treba zapadne vlade da plate zato što su htele da kazne Srbiju, kako bi Miloševića smatrali “odgovornim” za koje sada njihov sopstveni Sud priznaje da ih nije počinio i da je, u stvari, pokušavao da ih spreči. Izvor: katehon.com