Pravda

Piše: Željko Cvijanović Borisov je, naime, tog dana apelovao na Evropsku uniju i Tursku da poprave svoje odnose, koji su postali veoma zategnuti posle neuspelog državnog udara u Turskoj 15. jula. Bugarski premijer glasno gleda kako se osipa dogovor o migrantima između Brisela i Ankare i zaključuje da nije daleko dan kad će milioni migranata iz Turske da upadnu u Bugarsku i Grčku, jer su im svi drugi putevi zatvoreni. Ali to nije sve. Istog dana Borisov je još jednom naglas jaukao, očajnički pozivajući privatne investitore da utrče s parama kako bi Bugarska mogla da nastavi davno započetu gradnju nuklearne elektrane Belene. Pre neku godinu Borisov je sa Rusima dogovorio veoma povoljan aranžman za Belene, koji bi – zajedno sa Južnim tokom, koji je takođe bio dogovoren – trajno rešio bugarske potrebe za energijom. A onda su mu Ameri objasnili kako mu uopšte nije neophodna nuklearka, posebno ne ruska. Telohraniteljska pamet (Borisov je karijeru započeo kao gorila komunističkog lidera Todora Živkova) odanog vojnika Zapada izvela je genijalan zaključak: složio se sa Amerima, jer, stvarno, šta će nuklearka Bugarskoj kad će od EU dobiti keš za vetrenjače i ostale smešne obnovljive izvore, a ostaće nešto i za Bojka i njegove prijatelje. Nešto kasnije u goste Sofiji došla je delegacija američkkih kongresmena na čelu sa DŽonom Mekejnom, i kafa u šoljicama gostiju još se nije ni ohladila, a Bugari su zaključili da im ne treba ni Južni tok. Mogu samo da zamislim med koji je tada tekao sa usta američke ekipe, čim su videli s kim imaju posla: LNG-terminali, tečni gas, cevovodi iz Azerbejdžana i Katara, cena prava sitnica, avioni, kamioni... Nije prošlo mnogo od toga, a Borisov je, odlukom arbitražnog suda u Parizu, morao Rusima da plati 550 miliona evra odštete za opremu za Belene, koju je najpre poručio iz Moskve, a potom je pod pritiskom Amera otkazao. Koji dan pre očajničkog poziva privatnom bugarskom kapitalu – koji, kao i srpski, jedva čeka da svoje ogromne viškove utopi u jednu dobru nuklearku – Borisov je najavio oživljavanje energetskih projekata sa Rusijom – i Belena i Južnog toka. NJegov uzlet iz zadnjice u glavu Putin je dočekao dosta hladno, rekavši da nema problema, samo da Brisel i Sofija polože „armirane garancije“. U prevodu na bugarski: da polože, recimo, po par milijardi evra, pa, ako im opet navrati Mekejn, da ne mora ponovo da ih tuži arbitraži u Parizu. I šta sad da radi naš brat Bojko? Kad bih bio cinik, predložio bih mu da pozove svog prijatelja Mekejna i da mu javi kako je negde zalutao onaj gas koji su mu Ameri obećali da će ga spustiti u Bugarsku cevkom pravo iz svemira. Ili, ako to nije moguće, bar da mu pošalje ovih 550 miliona što mora da plati Putinu, budući da cevovodi za pare između Vašingtona i Sofije još uvek rade. Šta smo mogli da naučimo od našeg brata Bojka, koji je dobro naučio prvu lekciju da bi zemlje veličine i snage Bugarske (ili Srbije) svoje interese trebalo da uklapaju u interese velikih sila, a ne da ih ostvaruju uprkos interesima velikih? Nije, međutim, naučio drugu, jednako važnu lekciju, da slepo pridržavanje prve lekcije veoma lako može da dovede do toga da nacionalni interes malih država postane to da ispunjavaju interese velikih. I da onda, kad iz neprilike nazovu velike da im gori za 550 miliona, ovi se ne javljaju na telefon. Naravno, velike sile mogu sebi da dozvole takvu glupost da sva jaja stave u jednu korpu – toliko ih je da će ih, šta god da se desi, više ostati čitavo nego što će ih se porazbijati. Male, međutim, ne mogu, i Bojko Borisov nam je na sopstvenoj koži besplatno iscrtao tu lekciju.Može li nova srpska vlada da nauči tu lekciju? Mislim da može, i to bi u burnim vremenima koja slede mogao da bude njen najvažniji kapital. Naravno, o vladi se u srpskim medijima uglavnom govori glupo, neanalitično i navijački. Ako se uopšte i čitao, analize Vučićevog ekspozea nisu razlučile ni toliko šta u njemu služi za otkrivanje, a šta za prikrivanje namera vlade. Druga od koski koja se u javnom prostoru glodala na tu temu poslednjih dana bila je ta kako je Srbija prvi put dobila gej ministra, zaboravljajući da je Srbija takvog – mašala – imala još pre bezmalo 90 godina, i to na čelu predsednika vlade. Na nacionalnom krilu javnosti ekspoze se čitao doktrinarno, iako je on bio sve, samo ne doktrina, dok su se u isto vreme osporavali prozapadni ministri, poput Mihajlovićeve, Brnabićeve ili Vujovića. Za to vreme na liberalnom krilu nisu imali toliko problema sa ekspozeom, osim što je on Vučićev, a ne njihov, sve to začinjavajući blagim očajem što je još jednom prošao Dačić sa svojima ili što je na čelo kulture došao Vladan Vukosavljević, koji nikako ne izgleda kao neko ko će budžetskim parama podmazivati zadnjice reketaškoj ekipi sa NVO scene. U mraku su, međutim, ostale dve suštinske karakteristike novog Vučićevog kabineta, posebno druga. Prvo, reč je o vladi kontinuiteta sa prethodnom, ali pravljenoj sa punom svešću da ona neće vladati u vremenima kontinuiteta, već radikalnih lomova i opasnih zaoštravanja ne samo na međunarodnoj sceni nego i kod nas. Drugo je da je reč o nekoj vrsti „ratnog kabineta“, ali ne u smislu toga kako će se ova vlada zavaditi sa svima spolja i iznutra i kako će onda ministri na sednice dolaziti u maskirnim uniformama i zabadati zastavice na mapi sveta i regiona. Radi se o tome da će ona biti spremnija od prethodne na drastične poteze i osposobljenija za ratove u javnosti, pa i šutiranja ispod stola. Šta to znači? Nisam siguran da je, prebrojavajući proruske i prozapadne ministre u novom kabinetu, moguće doći do dubljih zaključaka od tog da se radi o vladi koja će imati potrebu za politikom kontinuiteta i daljeg tkanja na oba razboja. Radi se, međutim, o nečem drugom: zapadne sile su od Vučića zahtevale više „nezavisnih“ ministara, poput Ivana Vejvode, Čede Jovanovića i drugih „eksperata“, faktički tražeći da on smanji sopstveni uticaj u odnosu na prethodnu vladu. Ne verujem da su zadovoljni njegovim izborom, jer je lični uticaj povećao, i to se vidi ne samo po tome što se uglavnom okružio ministrima čija lojalnost ne dolazi u pitanje nego je na čelo pojedinih resora postavio ljude u izrazu i kapacitetu da će se samo zvati ministrima, imajući suštinski funkciju operativnih zamenika. NJegovih. Time Zapad nikako ne može biti zadovoljan, jer mu se prostor bočnih uticaja dodatno smanjio. Rusi su, sa druge strane, uglavnom dobili ono za šta su bili zainteresovani, dok će u najvitalnijim resorima i oni redovno nailaziti na Vučića. Zato je smisao „ratnog kabineta“ u tome što je ovo vlada koja će jednako moći i da se dogovara i da ratuje, za razliku od prve, koja je bila mnogo jača u prvom i, čast izuzecima, veoma bleda u drugom. Sudeći prema tom izboru i svesti o prilikama koje dolaze, ne bih isključio da će ova vlada doneti više kadrovskih promena po dubini nego dve prethodne. Na kraju, biće to vlada čiji će prvi visoki gost biti DŽozef Bajden, najteža američka artiljerija za pretnje i pritiske, koji će sebi dati u zadatak da Vučiću saopšti sa čim bi u Srbiji trebalo da sačeka Hilari Klinton kad ona sedne na mesto predsednika. Vučić, naravno, nije neko ko će mu glasno reći da ni Tramp na izborima nije bez šansi, ali, za nadati se, ni neko ko ne može sebe da zamisli jednog dana u koži Bojka Borisova, čoveka koga je Bog prvog dana poslao novom Vučićevom kabinetu, nenameran da proverava ko je tu gej, a ko strejt, već da li se radi o svetu koji ume da čita znakove na nebu. Izvor: standard.rs Zato je veoma nezahvalno prognozirati njeno trajanje, utoliko pre što će to biti i vlada sa kojom će Vučić istaći svog kandidata na veoma važne predsedničke izbore i definitivno je voditi kroz veće unutrašnje i spoljne lomove nego prethodnu. Ako ratni kabinet izgubi svoje bitke, već za godinu i po dana, Srbija će biti na novim parlamentarnim izborima, uglavnom određenim rezultetom predsedničkih i takvog urušavanja vlade. Ako se sačuva i pobedi, to nikako neće biti bez mnogih pocepanih jedara na njoj, tako da će je u najmanjem za isto to vreme čekati temeljna rekonstrukcija.