Piše: Marek GlinkaAtlanski savet, analitička struktura NATO pakta je u julu objavila izveštaj o ulozi Poljske u vezi sa Rusijom. Sponzori izveštaja su bili britanski General Ričard Širef i poljski autor Maćej Oleks-Ščitovski. Krajnji cilj ove male studije je priprema javnosti i stručnjaka, pre svega u Istočnoj Evropi, za reorganizaciju NATO struktura. Dokument, pod naslovom “Naoružavanje za odvraćanje : Kako bi Poljska i NATO trebalo da se suprotstave pridigloj Rusiji”, predstavlja sledeći korak u unazađivanju odnosa sa Ruskom federacijom, kao što su i neke druge inicijative i u okviru civilnog i vojnog sektora. Ovo je, za sada, u domenu debate, ali rizici koje su postavila dva autora u tekstu bi mogli da postanu veoma stvarni. I, zaista, mnogi od njih su prilično opasni. Izveštaj je javno dostupan, pa ga svako može pročitati. Ovo je suština izveštaja. 1. Rusija predstavlja pretnju, posebno po baltičke države. Zato je Poljska, u slučaju ruskog napada, dužna da ih zaštiti. Odgovor bi trebalo da bude momentalan. Imajući u vidu da se Poljska graniči sa regionom Kalinjingrada, Varšava bi trebalo da ima pravo da napadne ruske ciljeve tamo. Pored toga, Poljska bi trebalo da ima pravo da napada i duboko unutar teritorije Rusije, uključujući i korišćenje raketa dugog dometa koje uskoro treba da ispiruče Sjedinjene države. Ciljevi napada bi trebalo unapred da budu određeni – jedna od ciljeva bi mogao da bude strateški radar “Pionirskij” u regionu Kalinjingrada. Pored toga, Poljska bi trebalo da zadrži i pravo da izvodi ofanzivne oeracije u kiberprostoru. Što se civilnih ciljeva tiče, to bi mogli da budu podzemna železnica u Moskvi i Petersburgu i TV stanica RT. Ovaj poslednji deo prevazilazi zdrav razum. Pominjanje mogućnosti napada na civilne ciljeve u drugoj državi nije samo još jedan korak ka političkom skandalu, nego i razlog za tužbu pred međunarodnim sudovima. Čak i konvencije o ratu kažu da civili ne treba da pate zbog neprijateljstava. Čini se da autori žele da stave Poljsku u negativni položaj u očima međunarodne zajednice. Ovakve izjave nisu otvoreno dozvoljene ni u Sjedinjenim državama, iako se, naravno, zna da CIA, NSA i Kiberkomanda započinju hakerske napade na servere i sisteme drugih država (kao na primer na mrežu iranske mreže nuklearnih objekata). Dalje, dokument kaže da bi Poljska trebalo da ima pravo da upotrebi svoje specijalne snage na ruskoj teritoriji zarad uništavanja važnih objekata, kao što su raketni lanseri i radarski sistemi, koji se teško mogu obarati u elektronskom ratu. I, još, od Poljske se očekuje da sprovede ove zadatke sâma, bez pomoći drugih NATO zemalja, kao što se očekuje i da, istovremeno i brzo pošalje svoje jedinice u baltičke zemlje i Rumuniju. Sve ove teze su puke političke deklaracije, ali, takođe, podrazumevaju političko delovanje. 2. Razna politička grananja, saglasna sa svim ovim, vezuju uticaj Poljske na odbrambenu i bezbednosnu politiku EU. Prvi aspekt će biti protivljenje Poljske bilo kakvom pokušaju EU da napravi sopstvene oružane snage. To praktično znači da se Poljska koristi i biće korišćena kao Trojanski konj Sjedinjenih država unutar EU, kako bi se protivila bilo kakvim daljim evropskim integracijama. Preporučuje se da Poljska svojim građanima ograniči putovanja u druge države EU, a Poljaci treba da se usmere na poboljšavanje vojnog kapaciteta zemlje. Broj vojnog osoblja treba da se poveća do 150 000 ljudi, u odnosu na 100 000 koliko ih ima sada. Izgleda da Vašington želi da koristi Poljsku kao svog agenta u EU kao topovsko meso u sukobu sa Rusijom. 3. I, na kraju, izveštaj, u stvari postavlja pripreme za rat. Sjedinjene države se oslanjaju na šefa Nacionalnog bezbednosnog biroa, Pavela Soloha. Međutim, praktično, za ostvarivanje novih planova, potrebno je treniranje osoblja, modernizovanje opreme i dobavljanje municije, a trupe moraju biti u stanju stalne pripravnosti. Čini se da su ove tehnike subverzivnih aktivnosti protiv Rusije već izvođene na teritoriji Poljske. Postoje dokazi da su prošlog leta u regionu Varmija-Mazuri već postojali kampovi za obuku radikalnih nacionalista iz Nemačke i Ukrajine. Očigledno je da je njihova namera bila da šalju trupe u Donbas. Može se dogoditi da, u budućnosti, najbolje utrenirani borci mogu biti poslati kao saboteri u sukobu sa Rusijom. Međutim, u autorskom izveštaju se pažnja usmerava na dobavljanje američke vojne opreme Poljskoj, što se uklapa u plan tehničke modernizacije. Godine 2012. usvojene su desetogodišnje smernice kojim se planira izdvajanje 34 milijarde dolara za ponovno naoružavanje Poljske. Sada se taj plan ponovo razmatra, zbog povećanja predviđenih finansija.
Poljsko sredstvo za odvraćanje su rakete zemlja-vazduh dometa 370km, američke proizvodnje. Očekuje se da će Sjedinjene države dopremiti nove rakete dometa 900km, kada Kongres bude odobrio. Ali, Poljska neće moći da koristi ove rakete, dok ne bude imala pristup satelistima, a omogućavanje pristupa satelitima se predviđa za sledeću godinu. Poljskoj su, takođe, potrebni novi borbeni avioni i helikopteri, što omogućava neverovatne ugovore američkim prouzvođačima oružja, na primer, kompaniji Lokhed Martin. I izveštaju autori sugerišu da su poljskim kopnenim trupama potrebne formacije mobilne artiljerije i dovoljan broj anti-tenkovskog naoružanja, kao i protivvazdušna oprema. Pre zaključka, trebalo bi istaći još dva aspekta: razvoj kiber-sposobnosti poljskih oružanih snaga i regrutovanje migranata iz Ukrajine kojima je maternji jezik ruski, kako bi širili anti-rusku propagandu. Značajno je, takođe, da su autori u svom izveštaju predloge za jačanje poljske vojske zasnovali na iskustvu borbe u Donbasu. Iako je Ukrajina nezavisna država i nije član NATO, niti EU, svima je jasno da se tamo nalazi veliki broj savetnika i instruktora iz Sjedinjenih država i NATO i, po svemu sudeći, istražuju i sakupljaju informacije. Međutim, kakve sve to veze ima sa EU i evropskom bezbednošću? Terorizam i nekontrolisani priliv migranata u Evropu su mnogo ozbiljnije pretnje, nego ona mitska da sva opasnost stiže od Rusije. Pored toga, u dokumentu jasno piše da bi drugi članovi NATO trebslo da daju podršku Poljskoj u njenim ambicijama da se vojno modernizuje, na njihov račun. Ali, kako druge zemlje da se slože sa takvim pristupom, kada su već primorane da smanje svoje socijalne programe? Zašto bi evropske države trebalo da prihvate želje Sjedinjenih država i Poljske, ako su sumnjičave prema stvaranju evropskog bezbednosnog sistema? Nove vojne instalacije, bilo u Poljskoj, bilo u nekoj drugoj istočnoevropskoj zemlji, će bez sumnje dovesti do odgovora ruske strane. Uopšte se ne bi trebalo ni šaliti u vezi sa mogućim vojnim sukobom sa Rusijom. Ako je Britanija nedavno priznala svoju vojnu inferiornost u odnosu na Rusiju, šta ostaje Poljskoj? Neophodno je imati u vidu trenutnu vrlo uspešnu modernizaciju ruskih oružanih snaga i njihovo borbeno iskustvo u Siriji. Trebalo bi se, takođe, prisetiti da u nacionalnoj odbrambenoj doktrini Rusije piše da Rusija može koristiti nuklearno oružje u slučaju pretnje. Takav bi se scenario malo dopao Poljskoj i drugim državama EU. Možda će naredno rukovodstvo Republike Poljske biti suzdržanije u procenama o “ruskoj pretnji” i umesto toga će sprovesti reforme koje su zaista u skladu i sa nacionalnim interesima i sa interesima evropske bezbednosti. Bugarska je odličan primer, jer je već izjavila da neće učestvovati u sukobima sa Rusijom. Druge države, članovi NATO, kao što su Češka Republika, Slovačka i Mađarska, takođe, radije teže normalizovanju odnosa sa Moskvom, nego igranju čudnih igara sa vojnim budžetima u vezi sa nekim nepostojećim pretnjama. Nije bilo iz nemara, da su u izveštaju te države preskočene, za razliku od Rumunije i baltičkih država. Na kraju i, na nesreću, Poljska nije ikona evropske demokratije. Nemačka je nedavno naredila da će države koje ne ispunjavaju zahteve EU biti kažnjene. Poljska je na toj listi. Ako Varšava želi da postane prognanik evropske zajednice, ona može da nastavi da sledi američke naredbe. Ali, pre ili kasnije, poljska javnost će zbog toga zažaliti. Izvor: katehon.com
