Pravda

Piše: LJuban Karan Obe varijante sastava vlade u Hrvatskoj nakon izbora odgovaraju SAD – pobeda HDZ potpuno, a pobeda SDP manje. Moglo bi se reći da na hrvatsku izbornu scenu tako gleda i ceo Zapada. Oprez i rezerve prema HDZ bile su prisutne sve do definitivnog poraza levog krila, koje su činili komunistički kadrovi. U HDZ je sada ostalo samo desno krilo, proustaško, tako da više rizika u saradnji sa njima nema. To je višedecenijski proverena stvar i za NATO i za zapadne obaveštajne službe. Oprez u saradnji ostaje prema SDP. Nisu analitičari u tajnim službama na zapadu ludi, pa da ne znaju ono što znaju i vrapci na grani – da su se KGB i Rusi u svom obaveštajnom prodoru na Balkan prvenstveno oslanjali na hrvatske komunističke kadrove. Tako je bilo još od vremena jake Kominterne, od Marka Mesića, Steve Krajačića, od koga je zazirao i Tito, kao i armije drugih. Zašto su za KGB hrvatski kadrovi bili korisniji u obaveštajnom smislu, dok su svi mislili da su Srbi Rusima glavna veza? Zato što je i u najvćoj euforiji komunizma i socijalizma bar 80 posto Hrvata naginjalo prema Zapadu i imalo direktne veze, rodbinske, prijateljske ili neke druge sa emigrantima. Sem toga, samo su hrvatski komunisti bili zajedno sa ustašama u zatvoru za vreme Kraljevine Jugoslavije i tamo su sklapali jake veze do tajnog prijateljstva. Cilj stvaranja obaveštajnih pozicija među hrvatskim komunističkim kadrovima nije bilo sagledavanje Hrvatske niti Jugoslavije, nego obaveštajni prodor na Zapad, a to se preko Srba nije moglo uraditi. Repovi tih veza žive i danas jer su se prenosile sa kolena na koleno, i to Zapad veoma dobro zna. Takvi poratni kadrovi ili njihovi naslednici pozicije su stekli ili u levom krilu HDZ ili u SDP. Zato Zapad zazire i ima rezerve prema levo orjentisanim Hrvatima. Mnogo su im pouzdanije ustaše. Stoga je za Zapad bitno da na predstojećim izborima pobedi pročišćeni HDZ, jer ga sada čini samo desno krilo koje je pod potpunom američkom kontrolom još od susreta Tuđman – Šušak u Torontu. U široku akciju ovladavanja HDZ, pa tako i Hrvatskom, bio je svojevremeno direktno uključen i američki ministar odbrane Viljem Peri, koji je sa Šuškom postao „pravi prijatelj“. Zbog svega toga nema osude divljanja ustaškog pokreta u Hrvatskoj, pa se i na pojave ostalih oblika fašizma gleda zatvorenih očiju. Jak interes je u pitanju u situaciji žestoke borbe za dominaciju Balkanom, gde se više ne biraju sredstva. Za Zapad to i nije loša pozicija jer podržavati takve kandidate koje sad ima HDZ mnogo je lakše ćutanjem nego reći o njima nešto pozitivno. Takva podrška jeste perfidna i neprimetna, ali istovremeno presudna, tako da je potpuno izgubljenoj HDZ stvorila realne šanse. Pre toga zbog afere Karamarko nisu imali izgleda za pobedu. Snažna je to podrška kada Srbija „prijavi“ Zapadu divljanje fašista i ustaša „koje Zapad nije primetio“, a oni nakon toga ćute ili kažu nešto u smislu – svi smo krivi i svi moramo voditi računa o svom ponašanju. Hrvati su poruku shvatili, HDZ takođe, jer se ponaša još drskije i žešće, samo mi ovde poruku nismo shvatili. To i jeste cilj – da mi mislimo kako je zapadno nemešanje po pitanju ustaštva i fašizma u Hrvatskoj izraz najvišeg nivoa evropskih standarda i poverenja u svoju članicu da je sama sposobna da se izbori sa negativnim pojavama. Perfidnu zapadnu podršku HDZ shvatio je i Zoran Milanović i iz nje pogrešno zaključio zašto njega ne podržavaju. Zato se ovih dana maksimalno trudi da se makne sa pozicije sa levog ka desnom centru. Prema mnogim izjavama i stavovima, čak je prešao sasvim na desničarske pozicije ne bi li ulovio ponekog glasača suprotnog tabora i naklonost Zapada. Sada je teško proceniti da li je neka izjava potekla od SDP ili HDZ, jer gotovo i da nema razlike. Milanović ne razume da nije stvar u izjavama i stavovima, nego istoriji i obaveštajnim igrama. SDP, za razliku od HDZ, nije pročišćena čeličnom metlom od komunističkih kadrova, i u tome je stvar. U tome je oprez. Znaju oni ko je bio osnivač ove stranke – Ivica Račan – i kome je bio naklonjen. Znaju da su za njega na prvim slobodnim izborima glasali Srbi iz Hrvatske. To je već dovoljan razlog za sumnju i da budu rezervisani prema Milanoviću. Uostalom, možda više i nije tako važno ko je u Hrvatskoj na vlasti. Ona je postala NATO država i iz tog zagrljaja se neće izvući. Predizborna kampanja u Hrvatkoj se zahuktala i po svemu liči na svaku drugu u regionu sem po pitanju srpskog pitanja. Predstavnici dve najveće hrvatske stranke – HDZ i SDP – kategorički tvrde da će pobediti na izborima i da će za vreme njihovog mandata sve u Hrvatskoj da raste sem poreza i ostalih dažbina, koji će da padaju. Puna su im usta „gospodarstva“ i brige za običnog čoveka i njegov narušeni standard. Ipak, najavu konkretnih poteza prema Srbiji, Republici Srpskoj i srpskom korpusu uopšte itekako treba shvatiti ozbiljno. Mnogi u Srbiji misle da bi pobedom Milanovića i SDP na izborima situacija za Srbe u Hrvatskoj i srpsko-hrvatske odnose bila povoljnija. Da bi Milanović obuzdao divljanje ustaša i klerofašističkih ekstrema uopšte. Prava je istina da se nakaradna politika prema Srbiji i Srbima ne bi bitno promenila sem što bi postala perfidnija i podmuklija. Možda je za Srbiju bolje da je politika otvoreno neprijateljska, kako je sada vodi HDZ, jer je takva vidljiva za ceo svet i lakša za kritičko raskrinkavanje. Ako neko ne veruje u ovu tezu, neka se upita zašto se iseljavanje Srba iz Hrvatske za vreme veoma dugog mandata vladavine SDP nije zaustavilo. Zašto povratak izbeglih Srba nije omogućen, nego je perfidnim državnim potezima i merama potpuno onemogućen. Izjave u ovoj predizbornoj kampanji sve objašnjavaju. Jedino u čemu su se predsednik HDZ Andrej Plenković i predsednik SDP Zoran Milanović složili u TV emisiji Duel na HRT-1 (12. avgusta) jeste da su neophodne oštre i još oštrije mere preme Srbiji. To je stara i porazna praksa u hrvatskoj politici – oni koji se žestoko svađaju po svim pitanjima uvek se slože da prema Srbima mora oštro i još oštrije. Iako je Plenković bio krajnje oštar, Milanović se trudio da u tom smislu bude još radikalniji. Tvrdio je da je sadašnja vlada HDZ isuviše blaga i objasnio kako bi on to uradio kao premijer: „Trebalo je pre početka pristupnih pregovora i otvaranja poglavlja otići u Brisel i otvoreno i jasno reći – gospodo, mi ne dozvoljavamo otvaranje poglavlja za Srbiju dok ne ukine sporni zakon koji ugrožava hrvatske državljane, i na tome istrajati“. Tako Milanović direktno daje do znanja da će mu jedna od prvih mera, ako pobedi na izborima, biti potpuna blokada pristupnih pregovora Srbije sa EU. Treba mu verovati, jer je i on na kraju shvatio da se izbori u Hrvatskoj dobijaju antisrpskim delovanjem i u 21. veku. Naveo je kao primer svoj energičan potez u vezi sa blokadom granice prema Srbiji i ekonomskim merama zbog nekorektnih poteza Srbije u vezi sa migrantima. Na opasku Plenkovića da je tada popustio, Milanović tvrdi da to nije tačno jer je tim potezima naterao Srbiju da, kao i Hrvatska, kulturno i organizovano prevozi migrante do granice, a ne da ih pušta preko livade. Očito je da Milanović ima ozbiljan problem i da mu je jasno da većina Hrvata podržava ustaški pokret. Jer zašto bi inače izjavio da i on ima neke porodične veze sa ustašama, da mu je majka iz jedne takve porodice, ali da to njegovom ocu nije smetalo da stupi u brak s njom. Šta je to nego dodvoravanje biračkom telu naklonjenom ovom pokretu ne bi li se takvom izjavom zaradio poneki glas na izborima. Uostalom, čemu sada takvo iznošenje ličnih podataka u javnost kada je do sada o tome ćutao kao riba. Štaviše, Milanović beži od nekih stavova i simbola velikog dela političke grupacije koju predstavlja kada kaže: „Tuđman i Tito su nosili zvezdu, ali ja tu kapu nisam nosio“. Plenkovićevo veličanje Mire Barešića i ugao gledanja na događaje u Srbu prilikom obeležavanja dana ustanka u Hrvatskoj je potpuno u skladu sa stavovima ustaškog pokreta i njihovog gledanja na antifašiste. Iznenađenje je kako u svojim najnovijim političkim transformacijama na Srb gleda Milanović. Rekao je jednu istinu – da je u Srbu podignut ustanak naroda Like, znači Srba. Ali ne kaže da se po osnovu toga Hrvatska nakon Drugog svetkog rata predstavljala kao antifašistička republika i prigrabila sva prava po tom osnovu. On je objasnio da je spomenik u Srbu finansirala vlada HDZ i prikazivao taj potez ne kao nešto dobro, nego kao nešto kompromitujuće za tu stranku. Isto tako, vrlo čudan stav koji jasno govori o perfidnosti Milanovićeve politike prema Srbima jeste njegova osuda ponašanja aktuelnog ministra kulture Hrvatske Zlatka Hasanbegovića. Dok ga Plenković potpuno podržava, Milanović osuđuje Hasanbegovića, ali ne zato što podržava ustaštvo i fašizam, nego zato „što o tome treba šutjeti da nam ne gradi štetu“. Ispada, bar je takav utisak ostavio, da se i on slaže sa Hasanbegovićem, ali da o tome ne treba javno govoriti jer nanosi štetu. U duelu Milanovića i Plenkovića bilo je pokušaja kompromitacije protivničke stranke, ali ne i međusobnog omalovažavanja. I jedan i drugi su rekli da se veoma cene i uvažavaju, jer su svojevremeno, 90-tih godina, zajedno radili u Ministarstvu vanjskih poslova. NJihove bliske i prijateljske veze koje su nekada bile jake sada otvaraju i treću postizbornu mogućnost – mnogo lakše stvaranje velike koalicije, koju bi činili HDZ i SDP. Ta mogućnost je daleko izraženija nego u vreme Karamarka iako sada i Plenković i Milanović tvrde da o tome ne razmišljaju, nego isključivo o pobedi i samostalnoj vladi. Ono što bi posebno trebalo da zabrine srpski korpus jeste identično gledanje ove dvojice – od kojih će jedan sigurno biti predsednik vlade i kreirati politiku Hrvatske – na situaciju u BiH. I ovde je Milanović bio otvoreniji i radikalniji. Rekao je da Hrvatska mora hitno zaštititi hrvatski narod u Bosni od majorizacije, jer se broj Hrvata u Republici Srpskoj naglo smanjuje. Ova izjava Milanovića potpuno je u skladu sa ovogodišnjim govorom banjalučkog biskupa Franje Komarice na komemoraciji poginulim ustašama u Blajburgu. I on je rekao da su Hrvati u banjalučkoj regiji veoma ugroženi i da su postradali. Čak je spominjao da je nad njima izvršen genocid. Tako je politički zaokret Zorana Milanovića udesno postao još očitiji, jer su mu gledanja na rešavanje hrvatskog pitanja u BiH radikalnija i od HDZ. Tako i po političkim pogledima velika koalicija postaje velika mogućnost. I Plenkovića i Milanovića veoma ljuti i zabrinjava nedavni susret Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića, jer je tako, prema njima, hrvatski narod u BiH potpuno isključen iz odlučivanja o najvažnijim pitanjima. Ali Milanović tvrdi da to neće moći tako da ide i da Evropa neće mirno gledati na takve dogovore, jer su i bosanski Hrvati državljani Evropske unije. Ova Milanovićeva tvrdnja je sasvim tačna, jer svaki bosanski i hercegovački Hrvat ima hrvatski pasoš, pa tako pripada EU. To je davna odluka još iz 90-tih godina da svaki Hrvat na svetu ima i hrvatsko državljanstvo, bez obzira gde živi. Jasno je da ovde nešto drugo muči Hrvate – da li će se Bakir Izetbegović prikloniti Turskoj ili SAD. Mala mogućnost da se u raskolu između SAD i Turske Izetbegović stvarno prikloni Turskoj velika je briga za Hrvate. To za njih nije samo strateška nego pomalo i psihološka stvar, jer se radi o tradicionalnoj saradnji Bošnjaka sa Hrvatima i Hrvatskom. Trideset odsto ustaške vojnice NDH činili su bosanski muslimani. DŽafer i Osman Kulenović bili su potpredsednici vlade NDH. Saradnja je nastavljena i sa ustaškom emigracijom nakon Drugog svetskog rata. Osman je izručen jugoslovenskim vlastima i osuđen na smrt. DŽafer je pobegao u Siriju, odakle se priključio Pavelićevoj ustaškoj organizaciji Hrvatski oslobodilački pokret. NJegov sin Nihat nastavio je aktivnosti na pridobijanju muslimana za ustaški pokret, ali ga je navodno Udba ubila u Minhenu. Saradnja je nastavljena i tokom građanskog rata u SFRJ, i tako je nastala Bošnjačko-hrvatsku federacija BiH. Stav Bakira Izetbegovića može tu tradiciju da poremeti ako Erdogan uspe na njega ostvariti veći uticaj od SAD. Ovo je prva predizborna kampanja u kojoj se ne zna koje su to razlike u politici prema Srbima, prema Republici Srpskoj i prema Srbiji kada su u pitanju HDZ i SDP. Razlike u gledanju na srpsko pitanje su se sasvim istopile, pa ta politika izgleda sasvim slična, ako ne i ista. Tako ispada da za nas i nije važno ko će pobediti na izborima u Hrvatskoj – isto nam se piše. Vreme će pokazati da li su to samo predizborna naklapanja ili je u pitanju plan daljeg zaoštravanja odnosa sa Srbijom i Republikom Srpskom radi destabilizacije kompletnog regiona. Ono što je u ovoj priči tužno je činjenica da u aktuelnoj predizbornoj kampanji niko ne spominje Srbe u Hrvatskoj i njihove glasove. Ni lideri u Duelu nisu ih pomenuli ni jednom rečenicom u razgovoru od preko dva sata. Srbi su potpuno marginalizovani, što je bio davnašnji san ustaškog pokreta. Etničko čišćenje je definitivno uspelo. Na prošlim izborima je i bilo nekakve borbe za srpske glasove – ustvari njihova tri garantovana zastupnika u Saboru. Zbog važnosti glasova u Saboru nije se prezalo ni od velike obaveštajne afere sa Mirkom Raškovićem. Na ovim izborima za Srbe se čak ni toliko neće čuti. Da li je nesrećni Milanović zaboravio da su Srbi iz Hrvatske izgubili deo svog nacionalnog bića glasajući redovno na izborima za njegovu stranku od kada ona postoji, još od Ivice Račana. Da li su mu sad, kada Srba takoreći više nema, srpski glasovi kompromitacija po osnovu koje će izgubiti mnogo hrvatskih? Ne izjašnjava se, ali njegovo ponašanje govori sve – u poslednjih godinu dana Srbe nije ni pomenuo sem po zlu, kao opasnost i remetilački faktor idile na Balkanu. Može tako da se ponaša zato što zna da će mu Milorad Pupovac i SDSS ionako dati glasove kada zaškripi – a kome će drugom, neće valjda ustašama? Dovoljno će biti da povede računa o komforu tri srpska predstavnika i sve će bi u redu, kao i do sada. Stvari sa srpskim narodom moraju ići onako kako je odavno zacrtano – etničko čišćenje. Da se glasovi birača u Hrvatskoj dobijaju antisrpskim delovanjem shvatile su i male stranke. Zato takvu šansu ne propušta ni Most, čiji se predstavnik, ministar unutrašnjih poslova u aktuelnoj vladi Vlaho Orepić, ustremio na Srbe u Hrvatskoj. Optužuje ih da lažnim prijavljivanjem mesta boravka lažiraju rezultate izbora u Hrvatskoj. Most na ovim izborima ima velike ambicije, i zato Orepić pokušava jednim udarcem da ubije tri muve. Na udaru su Srbi u Vukovaru, gde pokušava da ih zaplaši, da razbije SDSS kao najjaču srpsku stranku i da reši latentan problem ovoga grada – dvojezičnost. Jer, ako Orepićeva provera mesta prebivališta pokaže da je broj Srba u Vukovaru pao ispod trideset posto, nemaju pravo na dvojezičnost. Tako se onaj čija je obaveza da po osnovu ministarske funkcije zaštiti Srbe od ustaškog divljanja ustremio na njih radi većeg broja glasova na izborima za svoju stranku. Ako nas EU i nakon izbora u Hrvatskoj bude upućivala da sami moramo srediti naše međudržavne odnose sa Hrvatskom, koja nas ne želi u EU, znači da je odluka pala i da Srbiju ne želi ni EU. To znači da je nakon široke mirovne inicijative propala i ideja o evropskom putu Srbije, bar što se tiče ulaska u EU. Uostalom, šta ćemo u Uniji u kojoj se tako mnogo pita proustaška Hrvatska. U tom slučaju nisu oni naše društvo i naša budućnost, niti ustaše iz Hrvatske, niti oni koji ih prihvataju i tolerišu. Ako se nađe neko ko je u stanju da disciplinuje Hrvatsku i da njeno unutrašnje političko uređenje stvarno dovede na evropski nivo, tada ideja o evropskom putu Srbije može da opstane. Ko bi to mogao biti? Nemačka? Sumnjam, ali, ako i može, pitanje je do kada. SAD svakako može, sa tri reči – ako hoće. Zato je najpametnije o srpsko-hrvatskim odnosima razgovarati sa američkim potpredsednikom DŽozefom Bajdenom prilikom njegove posete Srbiji. Tada ćemo saznati da li smo dobrodošli ovakvi kakvi jesmo, vojno neutralni i sa jakim prijateljskim i poslovnim odnosima sa Rusijom i Kinom. Ako nismo dobrodošli, ili ako je ucena neprihvatljiva (u vidu prihvatanja nezavisnosti Kosova), bar ćemo znati gde to Amerikanci povlače „liniju vatre“. Treba imati u vidu da Bajden dolazi u trenutku kada ni njima ne cvetaju ruže. Nije više u pitanju samo njihovo nesnalaženje u Siriji i Ukrajini nego svetska afera oko propalog puča u Turskoj preti da potpuno poremeti stabilnost NATO pakta. U toj situaciji nije za očekivati aroganciju i teške ucene prema Srbiji, ali sve je moguće. Odgovore na neke ucene vezane za Kosovo unapred su dali vlada i svi drugi faktori u Srbiji koji nešto znače. Tako i nema smisla da Bajden postavlja pitanja na koja zna da će odgovor biti negativan. Bajdenu bi otvoreno trebalo reći da mi znamo da oni utiču na hrvatsku politiku prema Srbiji bar onoliko koliko su uticali na ratna zbivanja u građanskom ratu. Pred Bajdenov dolazak iz Haga je stigla nečekivana vest – bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević nije odgovoran za ratne zločine u BiH. Jeste to dobra vest ako nije u pitanju nova politička igra sa kojom će Hrvatska nakon izbora itekako imati veze. Jer, ako nije kriv Milošeć i Srbija, odgovornost pada na Republiku Srpsku i eto povoda da se ona rastura. Zato su predizborni govori u Hrvatskoj i govori u Blajburgu bili upereni prema Banjaluci. Siguran sam da ova i ovakva Srbija neće ostaviti na cedilu našu braću preko Drine ne samo zbog obaveze preuzete Dejtonskim sporazumom nego zbog istorije i sramote. To bi svima koji planiraju njeno rasturanje trebalo jasno reći. Jer, kao i ranije, oni će udariti tek onda kada budu sigurni da se Srbija neće mešati. U suprotnom neće ni krenuti. Izvor: standard.rs