Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Najpre u blentavo-poniznom osmehu koji mu se retko skidao s lica, osmehu dostojnijem lakeja nego predsednika bilo koje vlade na svetu, makar i one najubogije. Ali možda najviše tokom posete Skadarliji, koja je, valjda, trebalo da pokaže da je DŽo „kao sav normalan svet“. Prišavši jednoj uličnoj tezgi, DŽo je bio sasvim spreman da bude i „DŽek“, i sam, iz svog džepa, plati 70 evra za par opanaka. Sasvim u redu, sasvim na mestu, u skladu sa kapitalističim shvatanjem života. Iako je iznos za njega zanemarljiv. “How much are these – koliko su ovi” pitao je Bajden prodavca, pošto ga je Vučić, ne krijući oduševljenje, predstavio prodavcu kao „potpredsednika Amerike“. „Sedamdeset evra,“ odgovorio je čovek. „I got it – ja plaćam,“ spremno je odgovorio DŽo, mašući se neusiljenim pokretom za novčanik. „Koliko je,“ odmah je upitao i Vučić. „How much – koliko,“ upitao je još jednom DŽo, pošto mu niko nije preveo, a očigledno je imao čvrstu nameru da plati. „It’s paid for – plaćeno je,“ preduhitrio ga je Vučić. „No, no, no, no,“ pokušao je da protestuje DŽo. „Ja plaćam,“ premijerski je insistirao Vučić, odlučno dodajući prodavcu, kome je očigledno bilo više stalo da naplati svoju robu baš od američkog crnog bombardera: „Samo spakujte to za potpredsednika“. I time, po ko zna koji put, pokazao (i) nedostatak osećaja za stil i momenat. Jer, ako se već išlo na neki „simpatičan“, naizgled spontan, „narodski“ momenat – mada tako nešto ne bi ni u snu palo na pamet ikome ko drži do dostojanstva sebe i zemlje Srbije sa ovim gostom – onda bi bilo mnogo opuštenije, simpatičnije, prisnije, da je Bajdenu dozvoljeno da sam plati za svoj suvenirčić. Da beogradski ulični prodavac dobije dolare iz njegove ruke, a ne iz ruke onoga koji čitavog radnog života prima platu iz džepova poreskih obveznika, od kojih je jedan i on sam. Pogotovo ako je reč o potpredsedniku Amerike, makar i onome koji je prizivao agresiju na njegovu zemlju, koji je podržavao i koji i dalje podržava teroriste – i na Kosmetu i širom sveta. Da je premijer Srbije iole šmeker – mada, opet, šmeker ovu situaciju sebi ne bi nikad dozvolio – on bi tih „sedamdeset evra“ preveo bar kao sto sedamdeset i namignuo svima okolo. Da je još veći šmeker, preveo bi kao hiljadu sedamsto. A da je ultra-šmeker, preveo bi kao, recimo, sedamdeset milijardi. I još dodao DŽou da treba da bude zadovoljan jer je dobio „prijateljski popust“ na štetu koju je njegova avijacija, u savezništvu sa lokalnim i globalnim teroristima i probisvetima, od OVK do Al Kaide, 1999. godine nanela ovoj zemlji. Ali ne. Jer Vučićevom zadovoljstvu što mu se ukazala ta životna, neponovljiva prilika da on, baš on, bude taj koji je kupio poklon DŽou, nije bilo granica, i nema tog majčinog sina koji bi mu ga u tom trenutku uskratio. Ovo sve iako je DŽo sveo vreme koje je trebalo da provedu zajedno na apsolutni minimum. Tek toliko da mu isporuči nove zahteve i očekivanja, uputstva za ponašanje, i slično. Pre nego što će nastaviti dalje do Prištine, kod onih pravih prijatelja, trgovca ljudskim organima Tačija i njegove vampirske družine, čuvara najvećeg konc-logora na svetu, rezervisanog za preostale tamošnje Srbe. Gde će se, svoj među svojima, lepo opustiti i ostati više nego duplo duže nego u Beogradu. Dakle, samo što je DŽo rekao Hello, već je bilo vreme da svom velikodušnom domaćinu i počasnom opančaru kaže – Goodbye. Hajde, na kraju, da se kladimo da slične, blamirajuće scene u Republici Srpskoj mučena srpska javnost ne bi morala da gleda. Zato, između ostalog, DŽou i slični tamo nerado idu. Iako je položaj Srpske neuporedivo teži od Srbijinog, i imali bi tamo, objektivno, mnogo više izgovora za prenemaganje i snishođenje prema „moćnicima ovog sveta“. Ali, kao što smo znali u Republici Srpskoj još pre 20 godina, kada je tamo bilo 50.000 NATO vojnika – poštovaće te onoliko koliko samog sebe poštuješ. I ne moraš onoga koji te je do juče bombardovao i uvezao ti hiljade belosvetskih džihadista da seku glave ljudima da dočekuješ hlebom i solju da bi nešto isposlovao za sopstvenu zemlju i narod. To moraju samo oni koji su se na takva poniženja i slične promene svesti unapred obavezali. Diplomatija nije sinonim za javno ponižavanje i sebe i nacije. Naprotiv. Ali to su stvari koje se ne daju naučiti na instant master studijama, londonskim gvožđarama ili briselskim podovima… S time se čovek rađa. Izvor: Fond strateške kulture