Pravda

Piše: Fjodor Lukjanov Polovinom tekuće decenije Nemačku su smatrali za jedinog kandidata za ulogu spasioca evropskog projekta i arhitektu njegovog obnavljanja. Takvi izgledi nisu odgovarali baš svima, ali su takvu realnost svi priznavali. Prelomni momenat došao je sa talasom izbeglica u leto i jesen 2015, kada stav koji je zauzela kancelarka Nemačke, Angela Merkel, prvo, nije prihvatila većina evropskih zemalja, i drugo, on se pokazao kao katalizator pogoršanja problema, a ne kao način za njegovo ublažavanje. Već ima najmanje 15 procenata onih, a to očigledno nije maksimum, koji su uplašeni i nezadovoljni zbog promena i neprijateljski doživljavaju promenjenu realnost. Protiv novih siromaha okreću se političke snage koje niču u Evropi, a proglašene su za populističke - antiimigrantski pokret Pegida i protivnici evropske integracije iz partije Alternativa za Nemačku. Samo pojavljivanje takvih političkih snaga na sceni u Nemačkoj - predstavlja - znak ozbiljnih promena. Kriza sa migrantima udarila je na čitav sistem predstava - od autoriteta Angele Merkel i verovanja da politički establišment shvata šta radi, pa do, a to je najvažnije, (ne)uverenosti ljudi u sopstvenu bezbednost. Iz različitih razloga, Starim Svetom se širi osećanje uznemirenosti: negde se plaše terorističkih napada, negde novog bankarskog kraha, negde - gubitka nacionalnog identiteta zbog priliva elementa drugačije kulture (Istočna Evropa). Međutim, opšti osećaj nedostatka bezbednosti ima političke posledice. Talas nasilja koji se doživljava kao pojava koju sve manje kontroliše bilo ko iz vlasti, povećava nepoverenje masa prema eliti „otrgnutoj od korena“, što je inače svetski trend. Sve više „običnih ljudi“ smatra nepravednom globalnu situaciju i raspodelu materijalnog blagostanja, što podriva legitimnost vladajućih klasa. Za zapadna društva zaštita suvereniteta i odupiranje spoljnim neprijateljima - uopšte nisu tema. Naprotiv, u Evropi se do nedavno smatralo da se suverenitet demonstrira, a ako je objavljivano da od neke zemlje dolazi opasnost (kao što se to nedavno desilo u slučaju sa Rusijom), onda se radilo o virtuelnoj, a ne realnoj pretnji. Nemačka ulazi u period izbora - po rasporedu parlamentarni izbori treba da se održe u jesen 2017. Izbori će se održati posle sudbonosnih glasanja koja mogu, ne manje od referenduma u Velikoj Britaniji, da preokrenu svetsku atmosferu - predsedničkih izbora u SAD i Francuskoj. Nevelik, ali važan test biće ponovni, drugi krug izbora predsednika Austrije ove jeseni. U maju je kandidat ultradesničara izgubio sa malom razlikom od „zelenog“ suparnika, a rezultati su anulirani na proceduralnoj osnovi. Da li je posle Bregzita, terorističkog napada u Nici i susednoj Bavarskoj većina Austrijanaca kao i ranije na strani „zelenog“, a ne borca sa migrantima? Do sada je malo ko sumnjao da će Angela Merkel ostati lider Hrišćansko-demokratske partije i povesti CDU/CSU na izbore koje će dobiti, iako jedva, ali da će moći da formira nekoalicionu vladu. Okolnosti koje se menjaju mogu da pokvare taj scenario. Vetar duva u jedra Alternative za Nemačku bez obzira na skandale koji potresaju tu partiju i na očiglednu antipatičnost njenog lidera. Bavarska CSU sve očiglednije se ne slaže sa kancelarkom, pre svega po pitanjima izbeglica. Od samog početka, Bavarska se prva nalazila na migracionom udaru, a sada je pretrpela dva uzastopna krvava incidenta (sem minhenskog psihopate i - Avganistanac sa sekirom u Vircburgu prošle nedelje). Obe najveće političke zajednice - i konzervativci CDU/CSU i socijal-demokrate - podeljene su otprilike po pola po pitanju migracije, (sada je to još i pitanje bezbednosti), tako da se linija razdvajanja ne podudara sa partijskim deljenjem. Opisana kriza partijskog sistema u celini nameće i krupno preformatiranje ukupne slike. Ipak, problem nije u konkretnim političarima, pa i tako značajnim kao što je Merkelova, niti u sudbini pojedinih partija. Nemačka je zajedno sa čitavom Evropom došla do granice kad je potreban nov politički dnevni red, drugi sistem prioriteta, zadataka i koncepcijskih pristupa. Za sada nije jasno kako do njega doći. Nemačka je izrazit primer zemlje u kojoj je unifikovani centrizam potisnuo ideološke razlike iz politike. Posle hladnog rata to se desilo u mnogim evropskim zemljama, ali u Nemačkoj - u najvećoj meri. Kao što je umesno primetio filozof i sociolog Aleksandar Filipov, sasvim je moguće da Nemačkoj sada nije potreban Helmut Šmit (Helmut Šmit - kancelar socijal-demokrata 1970-ih koji je umeo odlučnim i pravilnim postupcima da potisne crveni teror), već Karl Šmit (Karl Šmit - filozof i pravnik, teoretičar diktature, jedan od najvećih, ali kontradiktornih intelektualaca HH veka). Drugim rečima, bez osmišljavanja novih osnova države i vlasti, samo tekuća politička kretanja - ništa neće doneti. Formiranje modela razvoja u zamenu za onaj koji je iscrpljen tokom četvrt veka posle hladnog rata nije moguće bez ideološke rasprave, međutim, nema ko da je ozbiljno vodi. U Nemačkoj su popularne levičarsko-liberalne ideje (u duhu partije zelenih) - to je jedan od glavnih rezultata razvoja posle Drugog svetskog rata, posebno posle hladnog rata. Ipak, u nastalim okolnostima teško je pretpostaviti da će se takvi stavovi naći u osnovi državne politike, verovatnije je da će oni usporavati formiranje korigovane linije. Levičarski spektar, njegov glasniji deo, nalazi se - izvan igre, njemu generalno više odgovara sopstvena marginalnost. Svoj identitet umnogome su izgubile socijal-demokrate, a konzervativno krilo teško da je u stanju da iznedri nešto novo. Konzervativni mejnstrim - je Angela Merkel, odnosno, oličenje onog istog super-centrizma. Bavarci su - regionalna sila, „starokonzervativci“ nacionalnog pravca - anahronizam ekstremne i ksenofobske obojenosti i nemaju nikakav program sem „ne puštati“. Nastaje paradoksalna situacija. Nemačka elita se dugo vremena svim silama branila od liderskih ambicija koje su joj sve češće pripisivali strani komentatori, ali je na kraju „sazrela“ da ih prizna i prihvati (najnoviji dokaz je objavljen pre manje od dve nedelje - „Bela knjiga“ Ministarstva odbrane). Međutim, upravo sada je za realizaciju tih težnji potreban artikulisan ideološki recept - kako obnavljati raspršenu realnost. Recept će neminovno biti formulisan i pod pritiskom okolnosti. Neće biti jedinstvenog izvora, ali njegov sastavni deo mogu da budu krupni biznis, disciplinovana i efikasna zajednica onih koje u Rusiji uopšteno nazivaju strukturama sile, veterani CDU, poput ministra finansija Volfanga Šojblea. Ima svojevrsne simbolike u tome što su se u poslednjih godinu i po upokojili velikani prošlosti - bivši predsednik Rihard fon Vajczeker, bivši kancelar Helmut Šmit, istaknuti političari Egon Bar i Hans-Ditrih Genšer. Gotovo da nije ostalo neprikosnovenih autoriteta, Helmut Kol odavno je teško bolestan. Prilično je očigledno (na osnovu većeg dela iznetih mišljenja ne samo o terorizmu, nego i u vezi sa rezultatima referenduma u Velikoj Britaniji) da je budući oslonac - ideja jake i samostalne države. Parola buntovnika protiv establišmenta je - vratiti kontrolu državi, naciji i društvu. Ako vladajuća klasa ne uzme u obzir taj zahtev, onda neće vladati situacijom. Verovatno će se takva raspoloženja i pretvoriti u mejnstrim. To znači da epoha nadnacionalne „Velike Evrope“ odlazi u prošlost. A kakva će u XXI veku biti „Evropa Otadžbina“ o kojoj je nekada maštao Šarl de Gol, uskoro ćemo videti. Izvor: fakti.org