Kada već najšira javnost nije u prilici da se o svetskim prilikama informiše putem svojih medija, čelni ljudi države sebi ne smeju da dopuste tako nešto. Zato Srbiji treba nova diplomatija.
Sto sedamdeset godina otkako je Ilija Garašanin pisao Načertanije, prve kapućehaje kretale put Carigrada, a ustavobranitelji postavljali temelje institucija moderne srpske države, naša zemlja danas već godinu dana nema ambasadore u Kini i pri NATO-u, mesecima u Berlinu, Sarajevu, Skoplju, uskoro i u Vašingtonu. Šteta od neupućivanja najviših diplomatskih predstavnika u najvažnije svetske centre mnogo je veća nego što izgleda na prvi pogled.
Posledice gotovo nesagledive. Srbija na taj način svakim danom gubi na kredibilitetu, a ako se u obzir uzme činjenica da je reč o državama i međunarodnim organizacijama koje svojim uticajem determinišu regionalna i globalna kretanja, negativan efekat biće osetan u najširem mogućem spektru – od pozicioniranja naše zemlje na međunarodnom planu, brzine evropskih integracija, do redukovanja interesovanja potencijalnih investitora.
Spoljna politika je proces u kojem diplomatska služba igra ulogu formule kojom se rešava složena jednačina sa mnogo nepoznatih vrednosti. Veliki državnik, a on se u malim narodima, uz mnogo sreće, rađa tek jednom u svakom pokolenju, možda i ima šansu da snagom volje, intelekta i intuicije pronađe izlaz i svoj narod izvede na pravi put.
Baš kao što prirodno talentovan a samouk čovek može da, ne primenjujući formulu, zdravom logikom izvede rešenje neke jednačine. Međutim, politički zrele nacije tvore i stalno dograđuju svoje institucije, među njima i diplomatiju, kako bi u sve komplikovanijem svetu, u kojem živimo, za njih bilo što manje nepoznatih.
Nemanje institucija koštalo nas je kroz istoriju. U starijoj istoriji, iz objektivnih razloga, nismo ih ni mogli imati. NJihov nedostatak nadomeštali smo sirovom narodnom energijom, toliko puta rasipanom, danas toliko istanjenom. U novijoj istoriji smo institucije veoma često imali samo na papiru, ali ih obično nismo koristili ili od njih nismo imali nikakvu korist.
Nespremnost s kojom je srpska politička elita dočekala završetak Hladnog rata i kraj jugoslovenske utopije u značajnoj meri je posledica uspavanosti tadašnjeg diplomatskog servisa. Diplomate po ključu, otaljavajući svoje belosvetske sinekure, propustili su da usnulu prestonicu probude i jave joj da je pala gvozdena zavesa. Tumarajući u oblaku prašine posle pada Berlinskog zida, Miloševićev Beograd toliko je bio zastranio da je čak, krajem avgusta 1991. godine, prvo podržao puč protiv Borisa Jeljcina, a koju godinu kasnije i zabarikadiranu družinu koju je tadašnji predsednik Rusije tenkovima isterao iz Belog doma.
Srbija je zemlja sa dugom diplomatskom tradicijom. Stojan Protić, Jovan Ristić, Milenko Vesnić, Miroljub Spalajković, Milovan Milovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Novaković – samo su neka od mnogih imena kojima se i posle čitavog jednog veka možemo ponositi. A Milan Rakić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Jovan Dučić – velikani srpske književnosti čiji je raskošni talenat i nekonvencionalnost tadašnja diplomatska služba umela da istrpi, da bi se njima potom dičila.
U drugoj polovini 20. veka tu su Vladimir Velebit, Mita Miljković, Marko Ristić, Veljko Mićunović, Konstantin Koča Popović i Ivo Vejvoda – imena koja se i posle tolikih godina sa strahopoštovanjem izgovaraju na hodnicima u Ulici kneza Miloša 24–26.
I danas, bez obzira na lošu kadrovsku politiku koja se dugo vremena vodila i još se vodi na ovoj adresi, nema sumnje da u našoj zemlji postoje ljudi koji svojim profesionalnim i ličnim kvalitetima ispunjavaju zahteve potrebne za dostojno predstavljanje i zaštitu naših interesa u najvažnijim svetskim centrima.
I u samom Ministarstvu spoljnih poslova u ovom trenutku ima dovoljno ozbiljnih profesionalnih diplomata koji ispunjavaju te visoke kriterijume. Krajnje je vreme za ozbiljnu reorganizaciju Ministarstva spoljnih poslova, promenu dosadašnjeg poslušničkog mentaliteta u našoj diplomatiji, ali i odnosa politike prema diplomatskoj službi.
Naša je diplomatija od 1980. godine u velikoj meri svedena na sinekuru za zaslužne, utočište za istrošene i uslužni turistički servis za aktuelne političare na vlasti. Ključ za ozdravljenje srpske diplomatije je snažno liderstvo na njenom vrhu, postavljanje diplomatske službe na zdrave noge, uspostavljanje jasnih kriterijuma za napredovanje u njenim okvirima i, ono što je nesumnjivo najvažnije za svaki sistem, regrutovanje najboljih ljudi u njene redove.
Izvor: RTS
