Pravda

214 godina kasnije, u Ruskoj imperiji bilo je 55.173 crkve, 29.593 kapele, 112.629 sveštenika i đakona, 550 muških i 475 ženskih manastira u kojima je ukupno bilo 95.259 monaha i monahinja.

To je situacija u kojoj se Ruska pravoslavna crkva našla februara 1917. godine, nakon prve uspele revolucije kojom je car svrgnut s vlasti.

Kada su boljševici oktobra meseca te godine izvršili državni udar (i kasnije ga nazvali "revolucijom", iako ga je Lenjin zvao "prevratom") te preuzeli vlast, jedna od prvih stvari koja su uradili bila je separacija države od Crkve, koja je upravo obnovila patrijarhat i na tu funkciju izabrala mitropolita moskovskog Tihona.

Potom su usledile odluke o konfiskaciji crkvene imovine, kao i brojne druge mere koje su imale za cilj da suzbiju religijsku delatnost i da stvore načisto ateističko građanstvo; posebno je na udaru bila Ruska pravoslavna crkva, kao najveća verska organizacija, mada ne isključivo ona.

Potom je usledilo nasilje.

Zločina protiv crkvenih velikodostojnika, monaha i sveštenstva bilo je na sve strane, i često su poprimali ogromne razmere i divljačka svojstva.

Navešće se nekoliko primera.

Prvi mitropolit kojeg su boljševici ubili bio je Vladimir Kijevski, već 25. januara 1918; mučen je, tučen i upucan. Pre smrti se molio Bogu da oprosti njegovim dželatima.

U dolini reke Don, 80-godišnjeg monaha su pretukli na smrt kundacima. Jednog sveštenika, izvesnog Dmitrija, skinuli su golog na groblju i odsekli mu ruku kad je pokušao da se prekrsti, nakon čega su ga ubili. Drugog su izvukli iz hrama, psovali ga, raskomadali mu lice i lišili života.

U Voronježu su navodno skuvali u ključalom katranu sedam monahinja koje su se molile za pobedu Bele garde (anti-boljševika u Ruskom građanskom ratu). Ponegde su pucali u čitave verske procesije. Bezbrojni hramovi su skrnavljeni i rušeni.

Nakon što je egzekucija arhiepiskopa permskog Adronika naišla na odobravanje lokalnih žitelja (ko zna šta je radio, ali gledajući današnje crkvene velikodostojnike nije nam teško da zamislimo), boljševici su ohrabreni masakrirali ogroman broj sveštenika.

Svuda se dešavalo da čekisti ubijaju čak i ljude koji su došli po tela popova, najčešće same popadije, često sociopatskim metodama (recimo, supruzi sveštenika koji se prezivao Mokovski, u Harkovu, čekisti su odsekli ruke, izboli grudi i tek je onda ubili).

Dešavalo se i da boljševici dozvole sveštenicima da prvo održe opelo za sebe i druge sveštenike i laike koji će sa njima biti ubijeni. Jedan petrogradski sveštenik (koji se drznuo da održi opelo za žrtve boljševičkog terora) bačen je s litice u Finskom zalivu skupa sa još 32 ljudi upravo nakon takvog obreda.

Naravno, nije svuda bilo isto, i sve je zavisilo od procene boljševika da li se nešto može ili ne može, u smislu narodne podrške. Ako bi veći deo lokalne populacije bio religiozan, ako je fizički branio crkve i manastire i sveštenstvo, nisu mogli sve da pobiju, a nije im bilo ni u interesu da sve te ljude odbiju od sebe; ne, njima je bio cilj da ljude argumentima ubede da Bog ne postoji i da je celokupna religija u službi zatupljivanja masa sa ciljem lakše kontrole i eksploatacije.

Razlozi za ubistva su bili razni: neko se molio za pobedu Bele garde, neko je napadao ateizam, neko je govorio da su zakoni Boga iznad zakona države, i tome slično. Jedan krimski pop, neki Ugljanski, ubijen je zato što je ukrašavao kandila i čirake sa svećama zelenim trakicama umesto crvenih.

Bilo je tu i straha boljševika, jer oni nisu mogli znati da li će revolucija uspeti ili ne, pa su radili na eliminaciji svih elemenata koji bi mogli da ih sruše.

Fotografija na koju se oslanja ovaj tekst ima opis koji glasi: "Ruski građanski rat. Sveštenik koji se usudio da se moli za dušu cara mučen je pa ubijen". Navedeni izvor je knjiga "Rusija 1904-1924. Revolucionarne godine" autora Erika Bašeta.

Datum kada je fotografija nastala je 1918. Pošto je carska porodica Romanov ubijena u noći između 16/17. jula, to bi značilo da je anonimni sveštenik stradao u drugom delu te godine.

Naravno, sve to pod uslovom da je opis tačan i je fotografija autentična. Treba uvek biti zdravorazumski skeptičan kada nema neposrednih dokaza u prilog nečega. Ipak, imajući u vidu da je ruski kler tokom građanskog rata 1917-1922. godine i zbog manjih stvari gubio glavu, mahom ni zbog čega, nije nezamislivo da je ovo tačno. Izvor: Telegraf